Друга Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 184 (7,10-16)

10. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт. 

11. Јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање!
У свему показасте себе чистим у овој ствари. 

12. Ако вам, дакле, и писах, то не због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже старање ваше међу вама које имате за нас пред Богом. 

13. Зато се утешисмо. А уз нашу утеху још се више обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов. 

14. Јер ако сам му се нешто за вас похвалио, нисам се постидео; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша пред Титом би истинита. 

15. И срце је његово још пуније љубави према вама кад се сети послушности свију вас како га са страхом и трепетом примисте. 

16. Радујем се, што се у свему смем ослонити на вас.