Прва Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 152 (12,12-26)

12. Јер као што је тело једно и има удове многе, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос. 

13. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени. 

14. Јер и тело није један уд него многи. 

15. Ако рече нога: „Пошто нисам рука, нисам од тела”; зар ипак није од тела? 

16. И ако рече ухо: „Пошто нисам око, нисам од тела”; зар ипак није од тела? Ако би све тело било око, где је онда слух? 

17. Ако би све било слух, где је мирисање? 

18. А сада, Бог постави удове у телу, сваки поједини од њих како хтеде. 

19. А ако би сви били један уд, где је тело? 

20. Сада пак, многи су удови, а једно тело. 

21. А око не може рећи руци: „Не требаш ми.“ Или опет глава ногама: „Не требате ми.“ 

22. Него, шта више, који се удови тела чине да су слабији, неопходни су 

23. и који нам се чине мање часни на телу, њима придајемо већу част. 

24. И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, 

25. да не буде раздора у телу него да се удови подједнако брину један за другога. 

26. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови, а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.