Великодушно подноси ожалошћења од оговарања, те назив злог примај као назив доброг, и именовање непотребног као именовање благоугодног. И свако треба да се сећа да слуга Господњи не треба да се свађа, него да буде тих према свима (2.Тим.2,24).

Ако ти се деси да се разболиш немој прибегавати мртвој помоћи и људској заштити. Боље је да потрпиш очекујући милост Божију и Његово старање о свему. Јер, постоје тренуци у којима и тело има потребу за уразумљивањем. Угађајмо, пак, Господу у свему, јер се Он стара о нама (1.Пт.5,7). Душа човека који је болестан изнад свега почиње да иште Господа. Стога је уразумљење добро само уколико онај ко трпи уразумљивање благодари. Такав ће говорити: Добро смо примали од Господа, а зар зло нећемо? Нека је благословено име Господње у векове (Јов 2,10; 1,21).

Немој бити малодушан за време искушења, већ буди бодар у молитвама и добрим делима. Подражавај оне који плове по мору: када се подигне бура они пажљиво мотре на све, бдију и призивају Бога у помоћ. Господ не одбацује оне који га призивају у истини. Стога и ми, када нас постигне жалост, прибегнимо ка Господу, слично ономе који је рекао: Господе, у невољи те се сетисмо (Ис.26,16). Море није увек мирно. И садашњи живот се не може препливати без искушења. Међутим, ако се будемо држали за веру у Господа, као за кормило, доспећемо у пристаниште живота. Свукавши са себе напоре, тада ћемо се обући у живот и нетрулежност.

Кад нас постигне жалост очекујмо и приближавање радости. Узмимо као пример оне који плове по мору. Када се подигне ветар и силна бура они се боре са таласима, очекујући тихо време, а када настане тишина, очекују буру. Они су увек будни како их изненадни налет ветра не би затекао неспремне и преврнуо у море. Тако и ми треба да чинимо. Доживевши жалост и тескобу, очекујмо олакшање и помоћ Божију како нас, због дуготрајне жалости, не би умртвила мисао да већ немамо наде на спасење. На сличан начин, очекујмо жалост када је у нама присутна радост како од обиља радости не бисмо заборавили на сузе.

Буди чврст у искушењима и невољама и супротстављај се сладострашћу које те распаљује како и тебе, као неиспечену опеку, не би размекшале капи кише, и како се не би показао као онај који нема чврстину коју мисли да има.

Одлучивши се да угађаш Богу буди дуготрпељив. Погледај на древне нараштаје и видећеш да су сви свети добили обећано постојаним и дугим трпљењем. Стога се сваки дан побуђујмо да са њима наследимо Царство небеско. Трпљење се удаљује од нас због нашег неверја. Увећај ревност у Господу и храбри се као веран како од велике жалости не би ослабио душевне силе. Представи себи оне који беху подвргнути мучењима у изгнанству, у рудницима и горком ропству, и покори се у Господу невољама које те сусрећу.

Може се десити да те обузме огорчење. И то још није највеће зло. Тешко је и опасно остати у огорчењу. Ако те неко оговара у твоме одсуству и неко други ти, дошавши, саопшти да те је брат оговарао, као мудар схвати ко је изазвао непријатност и не љути се на брата свога. Ономе, пак, ко те је обавестио реци: „Премда ме је увредио, ипак ми је брат. Са друге стране, ја сам заслужио жалост. Уосталом, он ме није ожалостио својом вољом, него га је наговорио ђаво, желећи да посеје непријатељство међу нама. Нека би Господ растурио замисли лукавог, брата помиловао, и уз нас остао“. Уколико те опет у лице увреде, немој се раздраживати и нека ти се ум не помера. А када претрпиш жалост због рђавог дела немој бити окорелог срца, већ боље исправи своју грешку.

Ако је онај ко утешава ожалошћеног духован човек, донеће му корист, а не штету. А онај ко има телесни начин мишљења [ожалошћеноме] неће донети ни мало користи, него ће му, уместо да га утеши, још више растројити.

Чуо си непријатну реч и жалостиш се. Међутим, ако си по правди повређен радуј се јер си рањен ради уразумљења и постарај се да се исправиш у своме паду. Уколико су те, пак, неправедно увредили имаћеш већу награду ако добродушно поднесеш. И апостоли су били бијени посред града као неки злочинци. Они се, међутим, нису гневили, нити су негодовали, него су се радовали, будући да су се удостојили да поднесу срамоту за име Његово (Дап.5,41). Радуј се и ти што си се удостојио да примиш бешчашће за име Његово.

Неко од немарних ће можда рећи: „Тешко ми је што ми се то десило после толиких трудова“. То ти је тешко, слуго Господњи? Није ли боље да из тога схватиш да су после тако дуготрајног труда све твоје страсти остале несавладане, те да, познавши то, почнеш од сада да их побеђујеш? Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе (Гал.6,3). Вештина кормилара се пројављује за време буре. Онај ко се хвали: „Толико сам година у монашком чину“, а не показује дела свог чина једноставно уз себе носи оруђа вештине којој се још није научио. Догодила ти се мала жалост и ти си одмах иступио из чина монашког живота и као да си га се одрекао. Не, брате, не окрећи леђа својим непријатељима, него стој чврсто, противи се, и они ће побећи од тебе. Обуци се у оклоп вере, стави на себе кацигу спасења, узми мач Духа Светога, који је Реч Божија (Еф.6,17), те се бори да би се твојој храбрости зарадовао Дух Свети који живи у теби.

Ако не поднесеш мало искушење, како ћеш поднети велико? Ако не савладаш дете, како ћеш победити одраслог човека? Ако не поднесеш реч, како ћеш претрпети ударац? Ако не подносиш шамар и ударац, како ћеш понети крст? Ако не понесеш крст, како ћеш наследити небеску славу заједно са онима који говоре: Ради тебе умиремо по цео дан, сматрају нас овцама за клање (Пс.43,23)? Зар смо ја и ти, брате, заборавили шта је претрпео за нас наш Владика? Он је био исмејан и понижен. Говорили су да је ђаво у њему и Он се није гневио. Њега су називали варалицом, били га по образима, тукли, приковали на крст. Он је окусио оцат помешан са жучи и био прободен копљем у ребра. Он је све то претрпео ради нашег спасења. А ми! Тешко нама беднима! Ми никакву жалост, чак ни реч не желимо да поднесемо ради Њега који је толико претрпео ради нас.

Онај ко жели да угоди Господу, да постане наследник Божији по вери и да се назове син Божији који је рођен од Духа Светога, пре свега треба да, обукавши се у благодушност и трпљење, храбро подноси скорби беде и невоље које му се догађају, било телесне болести и страдања, било грдње и увреде од људи, или различите невидљиве жалости које на душу наводе лукави духови са намером да је доведу до раслабљености, немара и нетрпељивости, те омету да уђе у живот. И све се то догађа по Божијем промислу. Он попушта да свака душа буде искушана различитим жалостима како би се показали они који љубе Бога из све душе, који све храбро подносе без губљења наде на Њега и који са вером, трпљењем и благодаћу Божијом свакодневно очекују избављење. Издржавши, на тај начин, свако искушење они постају достојни Царства небеског.

Душа која није храбра и која одлучно не подноси свако искушење и сваку жалост, већ пада у огорчење и униније, те негодује, узнемирује се, занемарује подвиг или чак очајава, коначно постаје недостојна живота будући да нема наде на избављење и да у себи није сачувала наду која са несумњивом вером очекује милост Божију. Она, наиме, није следовала свима светима и није ишла стопама Господњим. Погледај и примети како су у давнини оци, патријарси, пророци, апостоли и мученици прошли овај пут искушења и жалости, како су угодили Богу и удостојили се великих награда.

Бог не допушта да душа која је трпељива и која се нада на Њега буде искушана у тој мери да дође до очајања, тј. да падне у искушења и жалости које не може да поднесе (1.Кор.10,13). Лукави не искушава и притискује душу жалостима онолико колико би желео, него сразмерно са Божијим допуштењем. Само нека душа све храбро подноси, држећи се наде која произлази из вере, и очекујући од Бога помоћ и наду. Такву душу Бог неће оставити. Напротив, што се више душа подвизава, прибегавајући Богу са вером и надом, и несумњиво очекујући од Њега помоћ и избављење, тим је брже Господ избавља од сваке жалости која је окружује. Јер, Он зна колико душа треба да се подвргне испитивању и искушењу. Управо толико Он и допушта. Судови које направи лончар неће бити прикладни за употребу уколико се не положе у пећ да печењем очврсну. (Стављајући их у пећ) он зна колико времена треба да се држе на ватри да би постали употребљиви. Он их не оставља у пећи дуже него што је потребно да не би прегорели и попуцали, и опет их не вади пре времена да не би остали недопечени и некорисни за употребу. Кад људи при расуђивању о трулежном показују толико разборитости и знања, неће ли Бог утолико више знати колико је потребно испитати и искушати душе које желе да му угоде и да задобију вечни живот.

Из кудеље се не извлаче лако танке нити уколико се не истрли много пута. И што се више истрли, она постаје чистија и прикладнија за предиво. Исто тако и богољубива душа, подвргавајући се многим искушењима и испитивањима и храбро трпећи жалости, постаје чишћа и способнија за духовно делање, и на крају се удостојава Царства небеског. Жалости и искушења душу чине искусном и чврстом уколико храбро, радо и са надом на Бога подноси све што јој се деси, те са несумњивом вером очекује избављење од Господа и Његову милост.

Уколико душе које су подвргнуте невољама ради испитивања и које на различите начине муче лукави духови (било тајно – унутрашњим теретом невоља и лукавим помислима, било јавно – телесним страдањима) буду храбро трпеле, чувале наду и чекале награду од Господа удостојиће се венаца правде и у Дан суда ће пред Богом стећи смелост која је равна смелости светих мученика. Јер, мучење у невољама је подједнако: једни су га претрпели на крсту, а други од лукавих духова.

На човека кога не може да приволи на зло и обори мислима, непријатељ наводи невоље како би помрачио његов разум, а затим већ у љега посејао што му је угодно. Уколико ни тиме не може да га наведе на зло он му пружа све животне удобности, узноси га и уводи у велику обману, која је опаснија и рђавија од свих страсти. Она човека чини гордим, увлачи у пучину сластољубља и изгони сећање на Бога, на сопствену немоћ и смртни час. Он испитује према чему су наклоњена човекова расположења, па се против тога и наоружава како би му се супротставио свим неправдама.

Све је од Бога: и добро и прискорбно. Једно је, међутим, по благовољењу, друго по промислу, а треће по попуштењу. По Његовом благовољењу је да живимо врлински. Богу је угодно да се они који живе врлински украшавају венцима трпљења. По промислу се дешава да се уразумљујемо када падамо у сагрешења. По попуштењу се, пак, дешава да се не обраћамо иако нас [невоље] уразумљују. Опет, Бог нас по промислу кажњава када грешимо да не бисмо били осуђени са светом, као што каже апостол: А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор.11,32). У том смислу је речено: Нема зла у граду које Господ не учини (Амос.3,6). Таква зла су: глад, ране, болести, порази, борбе. Јер, све то служи на очишћење од грехова. Бог напушта и потпуно оставља оне који или не желе да живе без греха, или се не обраћају иако се опомињу [невољама]. Њих предаде… Бог у покварен ум, тј. допусти њиховој слободи да чини што је неприлично (Рим.1,28).

ИЗВОР: Добротољубље, II том / ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН
Интернет издање: Svetosavlje.org