Ко се не моли Богу и не жели непрестано да општи са Богом – мртав је, и лишен умне способности.

Не схватати узвишеност части ( општења са Богом), и не волити усрдно молитву, и не сматрати неклањање Богу – смрћу душе јесте највећи могући  знак неразумности. Као што је наше тело мртво и смрадно када у њему више нема душе, тако је мртва, несрећна и смрадна душа која себе не подстиче на молитву.

А о томе да неминовност треба сматрати горим од сваке смрти прекрасни нас поучава Данило, велики пророк, који је више волео да умре него ли да буде лишен молитве током само три дана!

Заиста, без божанског наитија у нашу душу не би могло да уђе никакво добро. Божанско наитије нам помаже у нашим напорима и веома их олакшава, уколико Бог примети да волимо молитву и да Му  се непрестано и неодступно молимо, ишчекујући да нам од Њега дођу сва добра.

Према томе, када видим да неко не воли молитву и нема пламену и ревносну љубав за молитву, одмах ми је јасно да он у својој души нема ништа истински благородно. Када пак видиш да се неко неуморно  стара за служење Богу и сматра својим највећим падом ако се не моли непрестано, дата закључујем да је такав – обећавајући подвижник сваке врлине и живи храм Божији.

Преузето из књиге Свети Јован Златоусти Поуке за сваки дан у години.
Посебно Издање Библиотеке ОЧЕВ ДОМ при верском добротворном старатељству Архиепископије београдско – карловачке. Београд 2021