Чуда свете Великомученице ЕФИМИЈЕ Свехвалне
Чудо чесних моштију свете Великомученице ЕФИМИЈЕ Свехвалне, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451. г.
Подели чланак са другима
Света великомученица Ефимија је рођена, васпитана и мучеништвом овенчана у Халкидону, граду Витиније, који лежи на заливу Црног Мора, према Цариграду, с друге стране мореуза Босфора тракијског. Она пострада за царовања Диоклецијана, шеснаестог септембра, када се и празнује њен спомен.
Чудо њених чесних моштију, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451. г.
Тим чудом би јављено и потврђено православно исповедање вере; и оно би знак светим оцима да не приступају к општењу са зловернима.
А оно се догоди на следећи начин.
У дан светог спомена њеног, у који она пострада за Христа, сваке године истицаше крв из чесних моштију њених, као да је тог часа потекла из рана, и њу скупљаху на следећи начин. Гробница бејаше велика од мермера, покривена мермерном плочом, унутра дрвени ковчег са моштима светитељкиним. На тој мермерној гробници, с леве стране беше малени отвор, кроз који се могла провући рука, и који се чврсто затварао, а само у потребно време отварао. Кроз тај отвор је сам епископ по завршетку свеноћног бденија, пред свету литургију захватао ту крв помоћу сунћера, привезаног за дугачку гвоздену шипку. Он је завлачио туда сув сунћер, а извлачио га отуда пун крви, и цедио крв из сунћера у нарочито спремљени за то суд. Видећи то, народ је узносио велику хвалу Богу и светој мученици Његовој, и помазивао се том крвљу ради благослова и исцељења од болести својих. Та крв бејаше веома миомирисна, као да је помешана са скупоценим миром; ипак се никакво на земљи миро није могло упоредити с њом: јер та крв неупоредиво надмашаше све мирисе и исцељиваше све болести. Но не само о годишњем празнику свом света великомученица изливаше из чесних моштију својих такву миомирисну и целебну крв, него понекад и у друго време, нарочито пак када архијереј те цркве биваше човек богоугодног врлинског живота.
Поред тога биваху и многа јављања:
јер светитељка се јављаше онима који јој се с вером мољаху, или онима који у болести лежаху, или онима који ка гробу њеном у цркви прибегаваху, или онима који се у разним невољама налажаху па њу у помоћ призиваху. И са свих страна, нарочито из блиског Цариграда, народ се с великом вером стицаше к њој на поклоњење. Стога се тамо, по царевом наређењу, имао одржати васељенски сабор светих отаца.
На том сабору беше између правоверних и јеретика много разлагања, расправљања и неслагања, пошто зловерни никако нису хтели да се сложе са правоверним учењем. Тада свјатјејши Анатолије, посаветовавши се са осталим светим оцима, предложи јеретицима: „Напишите на свитку исповедање ваше вере, а и ми ћемо написати своје исповедање, па ћемо оба свитка запечаћена положити на чесне мошти свете великомученице Ефимије; онда ћемо постити и саборно се молити Богу, да нам Он преко угоднице Своје открије које је вероисповедање правилно“.
Овај предлог сви похвалише и прихватише, и написаше два свитка: правоверни свој, а зловерни свој, запечатише их својим печатима, отворише светитељкин гроб, положише оба свитка на њене прси, па опет затворише гроб, утврдише царским печатом и стражом, и три дана се постише и молише. А кад наста четврти дан дође цар и сав сабор к чесном гробу светитељке, скинуше царски печат, отворише гроб, и угледаше свитак правоверних у десној руци свете великомученице, а свитак зловерних под њеним ногама.
Но чудесније од овога би то, што она пружи руку као жива и предаде цару и патријарху свитак са правилним исповедањем. Тада се сви неисказано обрадоваше, и одадоше славу Богу, и отпеваше светој великомученици похвалне песме с благодарењем, и поклонише се с топлом љубављу чудотворним моштима њеним. И одмах објавише православну веру као Богом потврђену и чудесно светом великомученицом посведочену, а јеретичко зловерје предадоше проклетству.
Тада многи јеретици, видевши такво чудо, обратише се к православљу, а оне који остадоше упорни, лишише чинова и послаше на заточење. Од тога времена иконописци почеше изображавати на иконама свету великомученицу Ефимију са свитком у десној руци, ради незаборавног сећања на ово славно чудо које се догоди у време Четвртог Васељенског Сабора. Како тада, тако и после, света мученица на престајаше творити чудеса и точити миомирисну крв из чесних моштију својих.
Након много година на царски престо узиђе Маврикије. Иако благочестив цар, он некако постаде маловеран и посумња у чудеса свете великомученице Ефимије, и стаде сматрати да истицање крви из њених моштију није стварност већ нека подвала. Желећи да то испита и сазна истину, он учини ово: дуго времена пред дан годишњег празника свете великомученице он запечати својим царским печатом њен гроб и отвор на њему. А када настаде дан њеног празника, он сам дође из Цариграда у Халкидон, скиде свој печат са гроба, отвори отвор, и тог часа изиђе диван миомир и испуни сву цркву, и истече крви, или боље рећи мира сличног крви, из чесних моштију светитељкиних више него обично; јер ниједне године не истече тако много као ове, на посрамљење маловерја царева, а на утврђивање чврсте вере у силу Божју која може чинити све што је надприродно. Господ који је у старини могао из суве кости животињске, из чељусти магареће, извести за Самсона воду питку, зар не могаше потом источити крв и миро из нетљених моштију Своје угоднице? Тада цар, увидевши своје сагрешење, раскаја се, и од тога времена тврдо вероваше у светитељку.
Доцније, за царовања Ираклијева, по попуштењу Божјем, догоди се најезда Персијанаца на Витинијску област и на околину Халкидона, те сво предграђе, по варварском обичају, би опустошено. Непријатељи уђоше и у цркву свете великомученице и узеше све што нађоше; хтедоше да отворе и гроб светигељкин, али не могаху никако, иако су се много мучили око тога: јер не само горња мермерна плоча беше непомична, него се ни мали отвор не даваше отворити. Тада Персијанци довукоше масу дрва и суварака, обложише гроб, натрпаше на њега читаво брдо запаљивог материјала, па запалише у нади да ће се мермер од силне јаре распрснути. Ипак, ни тиме ништа не успеше: јер све што беше наложено изгоре потпуно, а гроб светитељкин не би ни најмање оштећен. Таквим чудом Бог украси Своју угодницу!
По одласку Персијанаца цар се договори с патријархом да мошти свете великомученице Ефимије пренесу из Халкидона у Цариград, бојећи се поновне најезде варвара на Халкидон. И подигоше у Цариграду близу иподрома велику и прекрасну цркву у име свете Ефимије, сличну халкидонској, и свечано пренеше у њу свете мошти њене са каменом гробницом; и одредише да при њима буде митрополит халкидонски ради веће чести моштима. Гробницу поставише у олтару уместо светог престола, и на гробници се вршаше бескрвна жртва; унутра се налажаху чесне мошти великомученице; од њих се и у Цариграду догађаху чудеса, као у Халкидону, и миомирисна целебна крв истицаше у обичајено време.
Када чесне мошти свехвалне мученице бише бачене у пучину морску, пловљаше по промислу Божјем лађа из пристаништа званог Софија. На тој лађи беху власници два брата, Сергије и Сергон. Угледавши близу своје лађе ковчег ношен таласима, они га узеше из воде у лађу мислећи да се у њему налази неко земаљско благо, па разапевши једрила отпловише даље. У пристаништу пак званом Авидово они отворише ковчег и угледаше нетрулежне мошти, од којих излажаше силан мирис. Они се обрадоваше овом духовном благу, а нарочито када у виђењу бише обавештени о светости тих моштију: јер наредне ноћи они видеше у виђењу над моштима велику славу, упаљена кандила и свеће, и светле људе који певаху и слављаху Бога. После тог виђења они стадоше молити Бога да им открије кога су светитеља те мошти. Пловећи тако они се приближише острву Лимносу. На том пак острву бејаху такође чудотворне и мироточиве мошти свете мученице Гликерије. И када они заноћише поред овог острва, угледаше у виђењу свету мученицу Гликерију где иде ка њиховој лађи, а из њихове лађе прекрасну девицу која јој изађе у сусрет; и оне се нежно загрлише. И девица која дође рече девици што из лађе изађе: „Радуј се, мученице Христова, Ефимијо свехвална!“ А ова јој у одговор рече: „Радуј се, мученице Христова, Гликеријо блажена!“ – И, поздравивши се, оне се растадоше: света Гликерија оде у своје место, а света Ефимија се поврати на лађу.
Ово исто виђење имадоше оба брата. Они се веома обрадоваше што дознадоше чије су ово мошти, и у топлој молитви усрдно припадаху к светој великомученици Ефимији, грљаху ковчег и целиваху га, лијући сузе од радости. И намераваху да ово прескупо благо одвезу у своје отачаство, али Богу и светој угодници Његовој то не беше по вољи. Морнари разапеше једра и кренуше у своју земљу. Када већ беху далеко од овог острва, изненада се диже бура на мору, и лађа ношена валовима опет изби код овог истог острва. Када се утиша море, морнари се опет отиснуше морем, али поново, по наређењу Божјем, валови се изненада подигоше и донесоше лађу к острву. А то им се догоди не два и три пута него много пута, те сви на лађи бејаху у великој недоумици. Када пак наступи ноћ, њима се јави Христова мученица и рече: „Зашто се мучите и носите ме тамо амо? Ја одавде отићи нећу, нити хоћу да идем тамо куда ви желите да ме носите“. Па онда додаде: „Зар ми је мало било преношења: из Халкидона у Византију (= Цариград), па бацање у море, па ношење овамо? Зашто још хоћете да ме носите у далеке крајеве? То ви нисте у моћи учинити; не трудите се више око тога, него ми на овом острву начините мали дом да почивам у њему“.
Рекавши то она постаде невидљива. Чесна браћа Сергије и Сергон одмах се радо покорише светитељкином наређењу, остадоше у пристаништу, искрцаше се из лађе на земљу, па отидоше те обавестише епископа тога острва о моштима свехвалне Ефимије и о њеном наређењу. Епископ се обрадова томе, али им нареди да свете мошти чувају у тајности, пошто и на то острво беше дошло грозно наређење од зловерног цара: да се свете иконе и чесне мошти светих избацују и огњу предају. Услед овог зловерног наређења и мироточиве мошти свете мученице Гликерије беху сакривене на тајном месту. Потом, пронашавши згодно место, епископ благослови Сергија и Сергона да подигну малу цркву Христовој мученици, недалеко од морске обале. Грађевина би брзо подигнута, епископ дође, освети цркву и положи чесне мошти у олтару у земљи, да иконоборци не би сазнали за њих.
После тога ова се два брата договорише, те овакав завет дадоше светој мученици, говорећи: Нећемо те оставити, света великомученице Ефимијо свехвална, нити ћемо се удаљавати од чесних моштију твојих, него ћемо ти послужити овде до краја живота свога. – Давши такав завет, они продадоше сву робу што имађаху на лађи, одрекоше ге света и живљаху при тој цркви у посту и молитви. И после не много времена, пошто угодише Богу, они се преместише у бесмртни живот на молитвено посредовање свете свехвалне мученице Ефимије, којој усрдно послужише. Пред кончину пак своју они положише камену плочу на гроб свете мученице, да се не би потпуно заборавило место које чуваше у себи ово прескупоцено благо. На дасци написаше овако: „Ми, Сергије и Сергон, рођена браћа, пловећи по Хелеспонту – Цариградском Мору, узесмо из мора ношене таласима чесне мошти свехвалне и свете Христове мученице Ефимије, и по њеном наређењу положисмо их овде“.
Касније епископ тога острва сагради изврсну цркву и хтеде да пренесе у њу мошти свете Ефимије. Дошавши у ону малу цркву коју подигоше два брата, он вршаше свеноћне молитве. А кад задрема, њему се јави светитељка, говорећи: Немој чинити што си намислио, оче преподобни, јер те нећу послушати у томе, него иди к мојој сестри, светој мученици Гликерији, и помоли јој се, и ја ћу је молити; и она ће допустити да буде пренесена у твоју цркву, а мене остави да почивам на овоме месту, док се поново не вратим у своју постојбину.
Пробудивши се, епископа спопаде страх и он се не усуди привести у дело своју намеру. А свету мученицу Гликерију, чувану на другом месту, пошто јој упути многе молитве, пренесе он у своју цркву и положи је под патосом, јер су се тако чувале мошти светих од зловерних иконобораца који су непријатељевали против њих. Но иако оне беху под земљом, ипак се правоверни сабираху к њима и чесно прослављаху њихове празнике, јер те угоднице Божје даваху исцељења од сваковрсних болести. Једном, у дан спомена свете великомученице Ефимије, када се празник њен прослављаше у цркви, догоди се да неки војвода, присталица и ревнитељ иконоборске јереси, пролажаше поред тог острва са војском на лађама, послан од цара на неку дужност. Подишавши к пристаништу, он се искрца на копно и угледа огроман сабор људи код цркве што је близу пристаништа. Пошто упита и дознаде да народ светкује празник због моштију свете мученице Ефимије које ту почивају, он зловерник испуни се јарости, полете са војском на цркву и распуди народ вичући: „То ли вам наређују цареви, о идолопоклоници и мртвих костију служитељи!“ Тако грдећи православне хришћане, овај бедник разруши цркву скоро до темеља; а мошти светитељкине остадоше читаве под земљом.
Извор: pravoslavlje.net
Чуда свете Великомученице ЕФИМИЈЕ Свехвалне
Чудо чесних моштију свете Великомученице ЕФИМИЈЕ Свехвалне, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451. г.
Света великомученица Ефимија је рођена, васпитана и мучеништвом овенчана у Халкидону, граду Витиније, који лежи на заливу Црног Мора, према Цариграду, с друге стране мореуза Босфора тракијског. Она пострада за царовања Диоклецијана, шеснаестог септембра, када се и празнује њен спомен.
Чудо њених чесних моштију, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451. г.
Тим чудом би јављено и потврђено православно исповедање вере; и оно би знак светим оцима да не приступају к општењу са зловернима.
А оно се догоди на следећи начин.
У дан светог спомена њеног, у који она пострада за Христа, сваке године истицаше крв из чесних моштију њених, као да је тог часа потекла из рана, и њу скупљаху на следећи начин. Гробница бејаше велика од мермера, покривена мермерном плочом, унутра дрвени ковчег са моштима светитељкиним. На тој мермерној гробници, с леве стране беше малени отвор, кроз који се могла провући рука, и који се чврсто затварао, а само у потребно време отварао. Кроз тај отвор је сам епископ по завршетку свеноћног бденија, пред свету литургију захватао ту крв помоћу сунћера, привезаног за дугачку гвоздену шипку. Он је завлачио туда сув сунћер, а извлачио га отуда пун крви, и цедио крв из сунћера у нарочито спремљени за то суд. Видећи то, народ је узносио велику хвалу Богу и светој мученици Његовој, и помазивао се том крвљу ради благослова и исцељења од болести својих. Та крв бејаше веома миомирисна, као да је помешана са скупоценим миром; ипак се никакво на земљи миро није могло упоредити с њом: јер та крв неупоредиво надмашаше све мирисе и исцељиваше све болести. Но не само о годишњем празнику свом света великомученица изливаше из чесних моштију својих такву миомирисну и целебну крв, него понекад и у друго време, нарочито пак када архијереј те цркве биваше човек богоугодног врлинског живота.
Поред тога биваху и многа јављања:
јер светитељка се јављаше онима који јој се с вером мољаху, или онима који у болести лежаху, или онима који ка гробу њеном у цркви прибегаваху, или онима који се у разним невољама налажаху па њу у помоћ призиваху. И са свих страна, нарочито из блиског Цариграда, народ се с великом вером стицаше к њој на поклоњење. Стога се тамо, по царевом наређењу, имао одржати васељенски сабор светих отаца.
На том сабору беше између правоверних и јеретика много разлагања, расправљања и неслагања, пошто зловерни никако нису хтели да се сложе са правоверним учењем. Тада свјатјејши Анатолије, посаветовавши се са осталим светим оцима, предложи јеретицима: „Напишите на свитку исповедање ваше вере, а и ми ћемо написати своје исповедање, па ћемо оба свитка запечаћена положити на чесне мошти свете великомученице Ефимије; онда ћемо постити и саборно се молити Богу, да нам Он преко угоднице Своје открије које је вероисповедање правилно“.
Овај предлог сви похвалише и прихватише, и написаше два свитка: правоверни свој, а зловерни свој, запечатише их својим печатима, отворише светитељкин гроб, положише оба свитка на њене прси, па опет затворише гроб, утврдише царским печатом и стражом, и три дана се постише и молише. А кад наста четврти дан дође цар и сав сабор к чесном гробу светитељке, скинуше царски печат, отворише гроб, и угледаше свитак правоверних у десној руци свете великомученице, а свитак зловерних под њеним ногама.
Но чудесније од овога би то, што она пружи руку као жива и предаде цару и патријарху свитак са правилним исповедањем. Тада се сви неисказано обрадоваше, и одадоше славу Богу, и отпеваше светој великомученици похвалне песме с благодарењем, и поклонише се с топлом љубављу чудотворним моштима њеним. И одмах објавише православну веру као Богом потврђену и чудесно светом великомученицом посведочену, а јеретичко зловерје предадоше проклетству.
Тада многи јеретици, видевши такво чудо, обратише се к православљу, а оне који остадоше упорни, лишише чинова и послаше на заточење. Од тога времена иконописци почеше изображавати на иконама свету великомученицу Ефимију са свитком у десној руци, ради незаборавног сећања на ово славно чудо које се догоди у време Четвртог Васељенског Сабора. Како тада, тако и после, света мученица на престајаше творити чудеса и точити миомирисну крв из чесних моштију својих.
Након много година на царски престо узиђе Маврикије. Иако благочестив цар, он некако постаде маловеран и посумња у чудеса свете великомученице Ефимије, и стаде сматрати да истицање крви из њених моштију није стварност већ нека подвала. Желећи да то испита и сазна истину, он учини ово: дуго времена пред дан годишњег празника свете великомученице он запечати својим царским печатом њен гроб и отвор на њему. А када настаде дан њеног празника, он сам дође из Цариграда у Халкидон, скиде свој печат са гроба, отвори отвор, и тог часа изиђе диван миомир и испуни сву цркву, и истече крви, или боље рећи мира сличног крви, из чесних моштију светитељкиних више него обично; јер ниједне године не истече тако много као ове, на посрамљење маловерја царева, а на утврђивање чврсте вере у силу Божју која може чинити све што је надприродно. Господ који је у старини могао из суве кости животињске, из чељусти магареће, извести за Самсона воду питку, зар не могаше потом источити крв и миро из нетљених моштију Своје угоднице? Тада цар, увидевши своје сагрешење, раскаја се, и од тога времена тврдо вероваше у светитељку.
Доцније, за царовања Ираклијева, по попуштењу Божјем, догоди се најезда Персијанаца на Витинијску област и на околину Халкидона, те сво предграђе, по варварском обичају, би опустошено. Непријатељи уђоше и у цркву свете великомученице и узеше све што нађоше; хтедоше да отворе и гроб светигељкин, али не могаху никако, иако су се много мучили око тога: јер не само горња мермерна плоча беше непомична, него се ни мали отвор не даваше отворити. Тада Персијанци довукоше масу дрва и суварака, обложише гроб, натрпаше на њега читаво брдо запаљивог материјала, па запалише у нади да ће се мермер од силне јаре распрснути. Ипак, ни тиме ништа не успеше: јер све што беше наложено изгоре потпуно, а гроб светитељкин не би ни најмање оштећен. Таквим чудом Бог украси Своју угодницу!
По одласку Персијанаца цар се договори с патријархом да мошти свете великомученице Ефимије пренесу из Халкидона у Цариград, бојећи се поновне најезде варвара на Халкидон. И подигоше у Цариграду близу иподрома велику и прекрасну цркву у име свете Ефимије, сличну халкидонској, и свечано пренеше у њу свете мошти њене са каменом гробницом; и одредише да при њима буде митрополит халкидонски ради веће чести моштима. Гробницу поставише у олтару уместо светог престола, и на гробници се вршаше бескрвна жртва; унутра се налажаху чесне мошти великомученице; од њих се и у Цариграду догађаху чудеса, као у Халкидону, и миомирисна целебна крв истицаше у обичајено време.
Када чесне мошти свехвалне мученице бише бачене у пучину морску, пловљаше по промислу Божјем лађа из пристаништа званог Софија. На тој лађи беху власници два брата, Сергије и Сергон. Угледавши близу своје лађе ковчег ношен таласима, они га узеше из воде у лађу мислећи да се у њему налази неко земаљско благо, па разапевши једрила отпловише даље. У пристаништу пак званом Авидово они отворише ковчег и угледаше нетрулежне мошти, од којих излажаше силан мирис. Они се обрадоваше овом духовном благу, а нарочито када у виђењу бише обавештени о светости тих моштију: јер наредне ноћи они видеше у виђењу над моштима велику славу, упаљена кандила и свеће, и светле људе који певаху и слављаху Бога. После тог виђења они стадоше молити Бога да им открије кога су светитеља те мошти. Пловећи тако они се приближише острву Лимносу. На том пак острву бејаху такође чудотворне и мироточиве мошти свете мученице Гликерије. И када они заноћише поред овог острва, угледаше у виђењу свету мученицу Гликерију где иде ка њиховој лађи, а из њихове лађе прекрасну девицу која јој изађе у сусрет; и оне се нежно загрлише. И девица која дође рече девици што из лађе изађе: „Радуј се, мученице Христова, Ефимијо свехвална!“ А ова јој у одговор рече: „Радуј се, мученице Христова, Гликеријо блажена!“ – И, поздравивши се, оне се растадоше: света Гликерија оде у своје место, а света Ефимија се поврати на лађу.
Ово исто виђење имадоше оба брата. Они се веома обрадоваше што дознадоше чије су ово мошти, и у топлој молитви усрдно припадаху к светој великомученици Ефимији, грљаху ковчег и целиваху га, лијући сузе од радости. И намераваху да ово прескупо благо одвезу у своје отачаство, али Богу и светој угодници Његовој то не беше по вољи. Морнари разапеше једра и кренуше у своју земљу. Када већ беху далеко од овог острва, изненада се диже бура на мору, и лађа ношена валовима опет изби код овог истог острва. Када се утиша море, морнари се опет отиснуше морем, али поново, по наређењу Божјем, валови се изненада подигоше и донесоше лађу к острву. А то им се догоди не два и три пута него много пута, те сви на лађи бејаху у великој недоумици. Када пак наступи ноћ, њима се јави Христова мученица и рече: „Зашто се мучите и носите ме тамо амо? Ја одавде отићи нећу, нити хоћу да идем тамо куда ви желите да ме носите“. Па онда додаде: „Зар ми је мало било преношења: из Халкидона у Византију (= Цариград), па бацање у море, па ношење овамо? Зашто још хоћете да ме носите у далеке крајеве? То ви нисте у моћи учинити; не трудите се више око тога, него ми на овом острву начините мали дом да почивам у њему“.
Рекавши то она постаде невидљива. Чесна браћа Сергије и Сергон одмах се радо покорише светитељкином наређењу, остадоше у пристаништу, искрцаше се из лађе на земљу, па отидоше те обавестише епископа тога острва о моштима свехвалне Ефимије и о њеном наређењу. Епископ се обрадова томе, али им нареди да свете мошти чувају у тајности, пошто и на то острво беше дошло грозно наређење од зловерног цара: да се свете иконе и чесне мошти светих избацују и огњу предају. Услед овог зловерног наређења и мироточиве мошти свете мученице Гликерије беху сакривене на тајном месту. Потом, пронашавши згодно место, епископ благослови Сергија и Сергона да подигну малу цркву Христовој мученици, недалеко од морске обале. Грађевина би брзо подигнута, епископ дође, освети цркву и положи чесне мошти у олтару у земљи, да иконоборци не би сазнали за њих.
После тога ова се два брата договорише, те овакав завет дадоше светој мученици, говорећи: Нећемо те оставити, света великомученице Ефимијо свехвална, нити ћемо се удаљавати од чесних моштију твојих, него ћемо ти послужити овде до краја живота свога. – Давши такав завет, они продадоше сву робу што имађаху на лађи, одрекоше ге света и живљаху при тој цркви у посту и молитви. И после не много времена, пошто угодише Богу, они се преместише у бесмртни живот на молитвено посредовање свете свехвалне мученице Ефимије, којој усрдно послужише. Пред кончину пак своју они положише камену плочу на гроб свете мученице, да се не би потпуно заборавило место које чуваше у себи ово прескупоцено благо. На дасци написаше овако: „Ми, Сергије и Сергон, рођена браћа, пловећи по Хелеспонту – Цариградском Мору, узесмо из мора ношене таласима чесне мошти свехвалне и свете Христове мученице Ефимије, и по њеном наређењу положисмо их овде“.
Касније епископ тога острва сагради изврсну цркву и хтеде да пренесе у њу мошти свете Ефимије. Дошавши у ону малу цркву коју подигоше два брата, он вршаше свеноћне молитве. А кад задрема, њему се јави светитељка, говорећи: Немој чинити што си намислио, оче преподобни, јер те нећу послушати у томе, него иди к мојој сестри, светој мученици Гликерији, и помоли јој се, и ја ћу је молити; и она ће допустити да буде пренесена у твоју цркву, а мене остави да почивам на овоме месту, док се поново не вратим у своју постојбину.
Пробудивши се, епископа спопаде страх и он се не усуди привести у дело своју намеру. А свету мученицу Гликерију, чувану на другом месту, пошто јој упути многе молитве, пренесе он у своју цркву и положи је под патосом, јер су се тако чувале мошти светих од зловерних иконобораца који су непријатељевали против њих. Но иако оне беху под земљом, ипак се правоверни сабираху к њима и чесно прослављаху њихове празнике, јер те угоднице Божје даваху исцељења од сваковрсних болести. Једном, у дан спомена свете великомученице Ефимије, када се празник њен прослављаше у цркви, догоди се да неки војвода, присталица и ревнитељ иконоборске јереси, пролажаше поред тог острва са војском на лађама, послан од цара на неку дужност. Подишавши к пристаништу, он се искрца на копно и угледа огроман сабор људи код цркве што је близу пристаништа. Пошто упита и дознаде да народ светкује празник због моштију свете мученице Ефимије које ту почивају, он зловерник испуни се јарости, полете са војском на цркву и распуди народ вичући: „То ли вам наређују цареви, о идолопоклоници и мртвих костију служитељи!“ Тако грдећи православне хришћане, овај бедник разруши цркву скоро до темеља; а мошти светитељкине остадоше читаве под земљом.
Извор: pravoslavlje.net
