Друга Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 183 (7,1-10)

1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијему. 

2. Примите нас; никога не увредисмо, никога не оштетисмо, никога не оглобисмо. 

3. Не говорим ради осуде, јер сам раније рекао да сте у срцима нашим, да бисмо заједно умрли и заједно живели. 

4. Много се уздам у вас, много се поносим вама, препун сам утехе, изобилујем радошћу поред свију невоља наших. 

5. Јер и када дођосмо у Македонију, никаква покоја није имало тело наше, него у свему бејасмо у невољи: споља борбе, изнутра страховања. 

6. Али Бог, који теши понижене, утеши нас доласком Титовим; 

7. а не само доласком његовим, него и утехом којом се он утеши због вас, казујући нам вашу чежњу, ваше јадиковање, ваше ревновање за мене. тако да се још више обрадовах. 

8. Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. 

9. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас.

10. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт.