БЕСЕДА о бремену греха и ослобођењу

Благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише. (Пс. 31, 1)

Од греха се рађа страх, и збуњеност, и немоћ, и раслабљеност и помраченост ума.
Грехом човек изазива против себе људе, узбуњује своју сопствену савест, сабира око себе демоне и даје им оружје против себе.

Грехом се човек одваја од Бога, удаљује од свог ангела хранитеља, ограђује од извора свакога добра.
Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама.

То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру.
Но и то најсмешније догађа се, наиме: човек објављује рат Богу!

Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање.

Ужасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид.
Осетио је неисказан страх, и смутњу, и раслабљеност, и осамљеност, осетио је стреле људске и стреле демонске.

Но увидевши свој страховити положај Давид је признао свој грех, пао у пепео пред Богом, сузама покајања затопио земљу речима бола, који као огањ пече, умолио Бога милостивога, да му опрости.
И кад му је све опроштено, он је онда осетио блаженство неисказано.

То блаженство опроштене душе он не може речима да покаже: само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања, тј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога:
благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише!

Какво им је благо?

Слобода, и храброст, и радост неизречена, и сила, и снага, и јасност мисли, и мир савести, и надање у Бога, и песма Богу, и љубав к ближњима, и смисао живота!

Једном речју: светлост, радост, снага – то су та блага.
То су блага, која опроштени од греха осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу, то људско око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2, 9).

О Господе Боже наш, по милости Твојој бескрајној опрости нам безакоња и покри нам грехе!
Теби слава и хвала вавек.
Амин.

Извор: pravoslavno.rs