БЕСЕДА о позиву свих хришћана да буду свети

Светима који су у Ефесу. (Еф. 1, 1)

Светима назива апостол хришћане у Ефесу.
Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све.

Није ли то дивно чудо Божје, да људи, не у пустињи, него у граду, и то у једном идолском и поквареном граду, буду свети?

И да буду свети људи жењени, који децу рађају, који тргују и послују!
Такви су ваистину били први хришћани.

Њихова преданост и верност и ревност у вери, као и светост и чистота живота, потпуно је оправдала назвање светима.
Ако су у последња времена свети постали изузетак, у она прва времена несвети били су изузетак.

Свети су били правило.

У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога, што он има један још узвишенији назив за све хришћане, на име синови, синови Божји (Гал. 4, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ, када нас је научио, да ословљавамо Бога: Оче наш!

О браћо моја, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже?
Не називамо ли ангеле светим?

Не називамо ли Мајку Божју светом?
И пророке, и апостоле, и мученике, и праведнике?

Не називамо ли небо светим, и царство небеско светим?
Ко се, дакле, може уселити у царство свето осим светих?

Ако имамо наду на спасење, имамо наду и на светост.
О Боже Свети, који у светињи живиш и међу светима почиваш, и свете к Себи призиваш и милујеш, помози и нама, да се осветимо, – у речима и у мислима и у делима.

На славу Твоју и на спасење наше.
Теби слава и хвала вавек.

Амин.

Извор: pravoslavno.rs