БЕСЕДА о радосним откровењима у првој реченици

У почетку створи Бог небо и земљу. (Постање 1,1)

Како је збијена и пуна свака реч Божја!
Као савијено платно, које се може носити под пазухом, и које се може распрострти по трави на дуго и на дуго.
Како нам много и много драгоценог блага открива ова реч Божја: у почетку створи Бог небо и земљу!

Она нам казује пре свега, да је Бог једини вечити и нестворен.
И ово прво откровење чини нам прву радост неисказану.
У овом вртлогу промене и пролазности нас радује неисказано то, што је Творац наш изнад промене и пролазности.

Она нам, даље, казује, да је једини и добри Бог Творац света, а чим је Творац то и Сведржитељ и Промислитељ.
И ово друго откровење чини нам другу радост неисказану.

Свет није приозашао од безумља или од случаја, без смисла и намене, него је произишао од Бога Свемудрога, Свезнајућег, свемилостивог, који њим и управља водећи га смисленоме циљу. Она нам, даље, казује, да је овај свет имао почетак, те ће следствено имати и свршетак.

И ово треће откровење чини нам радост неисказану.
Јер жалосно би било, да је овај свет вечит и да су сви циљеви, ближи и крајњи, само у њему, што би ваистину проузроковало вртлог у разуму мудраца и жалост у срцу праведника.
Она нам, најзад, казује, да је Бог створио два света, небески и земаљски, или безтелесни и телесни.

И ово четврто откровење чини нам четврту радост неисказану.
Као што сад дижемо поглед у висину и радујемо се сунцу, месецу и звездама над главама нашим, тако ми уздижемо дух свој к духовноме свету, сличноме нама но чистијем и светлијем од нас – ка свету ангелскоме, и радујемо се, јер знамо, да има један свет бољи од нашега, у који ћемо се и ми уселити, и као заморени путници вратити се дома и одморити се.

О како би тужно лутао поглед људи по земљи, само по земљи, кад не би било звезданога неба! И како би тужно лутао дух људи по свету материјалном, кад не би било света духовног, небеског!
Господе Свеблаги, слава Ти и хвала.

Теби једином слава и хвала вавек.
Амин.

Извор: pravoslavno.rs