БЕСЕДА о спасавајућој благодати

Благодаћу сте спасени. (Еф. 2, 5-8)

Ко може појмити и признати, да смо ми благодаћу спасени?
Да смо спасени не нашим заслугама и делима него благодаћу Божјом – ко то може појмити и признати?

То може појмити и признати само онај, ко је појмио и видео, с једне стране бездну смрти и трулежи, у коју је човек грехом био низвргнут, и с друге стране висину части и славе, на коју је човек уздигнут у царству небеском, у свету бесмртном, у дому Бога живога – само онај може то и појмити и признати.

Неко дете путоваше по ноћи, и спотицаше се и падаше из рупе у рупу, из јаме у јаму, док најзад, не паде у једну предубоку јаму, из које ни на који начин само не могаше изаћи.

И кад се дете предаде у руке својој судбини и мишљаше, да му је ту крај, наједанпут неко стаде више јаме, пусти дуг конопац детету и викну му, да се ухвати и држи чврсто за конопац.

То беше неки царски син, који узе дете, опра га и одену га, и одведе га у свој двор, и постави га поред себе?
Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе?

Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа, и што се држало за коноп.
Чиме је, дакле, дете спасено?
Милошћу сина царевога.

У односу Бога према људима та милост се назива благодат. Благодаћу сте спасени.
Ове речи понавља апостол Павле два пута у кратком размаку, да би верни знали и запамтили.

Знајмо и ми, браћо, и памтимо, да смо благодаћу спасени кроз Господа Исуса Христа. Били смо у чељустима смрти, и дарован нам је живот у двору Бога нашега.

О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, Тобом смо спасени.
Теби слава и хвала вавек.
Амин.

Извор: pravoslavno.rs