БЕСЕДА о страху Божјем

Проведите вријеме својега живљења са страхом. (I Пет. 1, 17)

Ово су речи великог апостола Петра, речи које имају двојну потврду: небесно надахнуће и сопствено искуство.
По небесном надахнућу прости рибар Петар постао је учитељ народа, стуб вере, силан чудотворац.

По сопственом искуству он је сазнао, да је сва његова мудрост и сила од Бога, и да отуда треба имати у себи страх Божји.

Никакав други страх него страх Божји.
Луд се страши само онда када муња севне и гром пукне, а мудар се страши од Бога сваки дан и сваки час.
Творац муње и грома страшнији је од обојега, а Он се не појављује пред тобом с времена на време, као муња и гром, него непрестано је пред тобом, и не одмиче се од тебе.

Зато није довољно само с времена на време имати страх Божји, него страхом Божјим треба дисати.
Страх Божји је озон у загушљивој атмосфери душе наше.
Тај озон доноси чистоту, и лакоћу, и благоухани мирис, здравље.

Док год се није утврдио у страху Божјем, Петар је био само Петар а не апостол, и јунак, и учитељ народа, и чудотворац.

О браћо моја, да се не веселимо пре жетве.
Овај живот наш није жетва но сетва, и труд, и зној и страх. Ратар живи у страху све док не сабере плодове с њиве.
Оставимо и ми весеље за дан жетве, а сад је време труду и страху.

Да ли ћу бити спасен?

То питање треба свакога од нас да мучи онако исто као што ратара мучи питање: да ли ћу пожњети плод од труда мога на њиви?
Сваки дан ратар се труди и страхује.
Трудимо се и ми и страхујмо све вријеме свога живљења на земљи.

О Господе страшни и силни, одржи нас у страху Твоме.
Теби слава и хвала вавек.

Амин.

Извор: pravoslavno.rs