БЕСЕДА о суду и осуди

Који Њега (Христа) вјерује, не суди му се, а који не вјерује, већ је осуђен. (Јов. 3, 18)

Не суди се ономе ко верује Христа Господа, јер он сам себе суди и исправља стопе своје према светлости која иде пред њим.

Као човек у дубокој тами што подешава кораке своје према свећи у руци, тако и онај ко верује Христа, то јест ко се упутио за Христом као за светлошћу у тами живота.
А онај ко не верује – већ је осуђен.

То јест, онај ко нема путовође на непознатом путу, тек што је корачио први корак, изгубио је пут и залутао.
Ко не верује у Христа, осуђен је на незнање, на немоћ, на гнев, на тетурање по кривим и изукрштаним путевима, на порок, на очајање, а можда и на самоубиство.

Осуђен је у два света: у овоме свету на бесмислену, телесну и варљиву егзистенцију, а у оном на вечну пропаст.
О како је таман пут деце неверовања, и како дубок бездан између сваког њиховог првог и трећег корака!

Господе свемилосни, заиста немамо ни у кога и ни у шта веровати ван Тебе.
Ти си наш Спаситељ од таме, греха и смрти.

Теби слава и хвала вавек.
Амин.

Извор: pravoslavno.rs