БЕСЕДА о уверености праведника да неће умрети

Нећу умријети, него ћу жив бити, и казивати дјела Господња (Пс. 117, 17)

Ко може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа.
Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити?

Онај ко види живога Господа пред собом.
Енох и Илија не умреше, него бише узети у живот бесмртни.
Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога.

Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих.
Апостоли и светитељи помреше, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога.

Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме.
Нећу умријети, него ћу жив бити – говорио је цар Давид с великом поузданошћу, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника.

Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако:
нећу умријети, него ћу жив бити, јер васкрсли Господ темељ је вере наше, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више, много више, неголи очи и уши цара Давида.

После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности.
Благо оном, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња!

Господе живи, оживи нас и спаси нас.
Теби слава и хвала вавек.

Амин.

Извор: pravoslavno.rs