Житија светих: Свети ПАВЛЕ препрости; Свети преподобни АМОН
Једном, вративши се са посла кући, Павле затече своју жену у греху са другим. И тог часа оставивши све, Павле оде од куће и упути се у пустињу.
Подели чланак са другима
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ПРЕПРОСТОГ
ОВАЈ Павле беше земљоделац у једном селу; човек прост, неук и безазлен. Он ступи у брак са женом, лепом по лицу, али рђавом по души и владању; она дуго време кришом од мужа чињаше прељубу. Једном, вративши се са посла кући, Павле затече своју жену у греху са другим. Осмехнувши се мало, он рече прељубочинцу: Добро, добро! ја заиста, не марим. Тако ми Исуса, не желим више да живим с њом. Ето ти ње; и децу храни, a ja идем и бићу монах.
И тог часа оставивши све, Павле оде од куће; и при томе никоме ништа не рече, нити укори покварену жену своју; него ћутке упути се у пустињу. И дошавши к преподобном Антонију Великом, он куцну на врата његове келије. – Антоније га упита: Што хоћеш? – Павле одговори: Хоћу да будем монах. – Антоније, видевши да је он већ стар, рече му: Старче, теби је већ близу шездесет година, не можеш ти бити монах. Иди у село и ради, благодарећи Бога: јер ти нећеш моћи носити пустињачки труд и трпети искушења. – Но Павле одговори: Оче, ја сам готов да извршујем све што ми ти наредиш. – Међутим Антоније, не придајући му важност, одговори: Рекох ти да си стар, и не можеш бити монах. Одлази одавде! А ако хоћеш да будеш монах, онда иди у манастир где има много братије, који ће моћи подносити твоје слабости: јер ја овде живим сам, и по пет дана ништа не једем, стога ти не можеш живети са мном овде.
Рекавши то Антоније затвори врата и три дана не излажаше из келије због тога старца. Међутим старац сво то време остаде пред келијом, не одлазећи никуда. Четвртога дана Антоније отвори врата, и угледавши Павла стаде га поново одгонити, говорећи: Одлази одавде, старче! Што ми досађујеш? Рекох ти, да ти не можеш остати овде. – Старац одговори: Умрећу овде, а отићи нећу. – Антоније, видећи да старац нема при себи ни хлеба ни воде и да је већ четврти дан без хране, помисли у себи: „Овај старац, који није навикао да се пости, умреће од глади, и на мојој души биће грех због њега“. Зато пристаде да га прими, и рече му: Можеш се спасти ако будеш послушан, и извршиш што ти будем наредио. А Антоније, пробајући га, рече: Стој и моли се на овом месту док ја не дођем и не донесем ти оно што имаш радити.
Рекавши то Антоније остави Павла и уђе у пештеру. И читаву недељу не изађе к њему, већ га кришом кроз прозорче посматраше, и виде да он за то време непомично стоји дан и ноћ на једном месту. Тада изиђе Антоније из келије и донесе старцу палмово пруће, и оквасивши га у води рече Павлу:
Плети, старче, пруће као што ја плетем. – И плетијаше Павле пруће све до три сата по подне, а са великим трудом исплете петнаест лаката. Антоније пак погледавши рече: Ниси исплео петнаест лаката. Антоније пак погледавши рече: Ниси добро исплео. Расплети, па поново плети. – Међутим већ беше седми дан откако му ништа није био дао да једе. А све то чињаше Антоније ради тога да Павла отера од себе, јер је мислио да ће старцу досадити па ће отићи од њега. Павле пак продужи посао: са великим трудом расплете уже и поново га плеташе; али, иако гладан и већ у годинама, он се не растужи, нити се сневесели, нити узропта, нити се разгневи. Антоније се сажали на њега, и када сунце би на заходу он рече Павлу: Старче, хоћеш мало хлеба? – Павле одговори: Како ти хоћеш, оче. – Овакав одговор потресе Антонија, јер Павле, иако гладан није хтео да глад утоли хлебом, него је предао себе Антонијевој вољи. И поједоше мало хлеба са водом, па уставши узнесо ше благодарност Богу. Но свети Антоније стављаше Павла на пробу и у молитвама: сам по читаве ноћи не спаваше и певаше псалме са многим метанијима, а Павле се и у томе показа трпељив и бодар.
Једном када јеђаху, Антоније нареди Павлу да поједе мало више хлеба, јер га сажаљеваше пошто још не беше навикао да се поети много. Али Павле одговори: Ако ти, оче будеш јео још, онда ћу и ја. – Мени је доста, одговори Антоније, јер сам монах. – На то Павле рече: И мени је доста, јер и ја хоћу да будем монах.
И Павле извршиваше све што му Антоније наређиваше. Једном му Антоније нареди да му сашије одећу. Када је Павле саши Антоније му рече: Рђаво си је сашио; распарај је и поново шиј. – А када је поново саши, Антоније опет нареди да је распара и поново шије. Све то чињаше Антоније, да испита Павлово трпљење и послушност. А Павле ни најмање не узропта због тога, већ с усрђем и љубављу испуњаваше сва наређења Ангонијева. Видевши да је Павле по свему способан за пустињачки живот, Антоније му рече: Ето, ти си у име Господа Исуса постао монах. – И нареди му Антоније да живи усамљенички, начинивши келију за њега, на растојању од своје келије колико се четири пута може добацити каменом. И пребиваше блажени Павле близу светог Антонија у тој засебној келији, трудећи се дан и ноћ у монашким подвизима, због чега и доби власт над духовима нечистим да их изгони, и да исцељује болести.
Једном доведоше светом Антонију младића у коме беше дух нечисти, веома опак и велик, један од кнезова таме, који хуљаше Бога. Но Антоније рече: Није то мој посао, јер нисам добио од Бога власти над најсилнијим бесима, него Павле препрости има тај дар. – И оде он с младићем к Павлу и рече му: Аво Павле, истерај из овог младића духа нечистог, да би се он вратио здрав кући својој хвалећи Бога. – Павле на то рече: A ти, оче, зашто га ниси истерао? – Антоније одговори: Имам један други посао, и зато га доведох теби. – И оставивши бесомучнога младића код Павла Антоније отиде. А Павле, помоливши се Богу, рече бесу: Ђаволе, отац Антоније ти наређује да изађеш из овога младића. – А ђаво с грдњом одговори: Нећу изаћи, свезли и лажљиви старче. – Тада Павле, узевши кожу у којој је ходио, стаде га бити говорећи: Излази! наређује ти Антоније. – Но ђаво не излажаше. – Тада Павле рече: Или ћеш изаћи, или ћу ја отићи и казати Христу, и биће рђаво по тебе. – Али ђаво, хулећи и на Христа, говораше: Нећу да изађем. – Тада се Павле разгневи на ђавола, и у подне, када у Египту сунце пече као Вавилонска већ, попе ce на камен и остаде као непомични стуб, вапећи ка Христу и говорећи: Господе Исусе Христе, распети за време Понтијског Пилата, Ти знаш да нећу сићи са овога камена, па макар и умро на њему, и нећу окусити ни хлеба ни воде док ме не услишиш и не истераш беса из овога младића. – Док он то још говораше, бес стаде викати: Излазим, излазим, и не знам где ћу се обрести. – И изишавши претвори се у велику змију од седамдесет лаката, и баци се у Црвено Mope. – Тако свети Павле победи ђавола простотом и смиреношћу својом; јер мале ђаволе изгоне људи велики у вери, а главне кнезове бесовске побеђују људи смирени, као овај свети Павле.
Блажени Павле имађаше и дар прозорљивости. Једном приликом, ушавши у један манастир, он стаде крај цркве и посматраше с каквим ко мислима улази у цркву. Беше вечерње, и сви. улажаху у цркву ведра лица и светле душе, и са сваким од њих улажаше с радошћу и Анђео хранитељ. Али један брат иђаше у цркву мрачна лица, потамнеле душе, окружен бесима, при чему га сваки вуцијаше к себи, а његов Анђео хранитељ иђаше за њим издалека, тужан и уплакан. Видевши то, светитељ се ожалости, и силно туговаше за погинулог брата; од велике туге он и у цркву не уђе, него сеђаше изван ње и плакаше. А кад се црквена служба заврши, сва братија излажаху онакви какви и улажаху, Божанска светлост их озараваше. Угледа преподобни Павле и онога брата који при улажењу у цркву беше мрачан и потамнео; а гле, лице његово сада беше светло као лице анђела, и благодат Духа Светога осењаваше га, и Анђео хранитељ радосно га држаше за руку, а бес издалека ридаше и не могаше му се ни најмање приближити.
Видевши тако брзу промену на томе брату, блажени се обрадова, и заустави га, и пред свима исприча шта је видео, па онда упита тога брата за разлог тако изненадне промене код њега. А он, видећи себе изобличена Божјим откривењем, исприча пред свима све о себи, говорећи:
„Ја сам веома грешан: много година проведох ја све до данашњега дана у нечистоти. Но ушавши данас у цркву, чух где читају светог пророка Исаију, или боље – Бога који преко њега говори: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу из душа ваших пред очима мојим, научите се добру; и ако греси ваши буду као скелет, постаће бели као снег (Ис. 1, 16. 17. 18). Чувши то, мени се душа потресе, отворише ми се духовне очи и ја, сагледавши беду и погибао своју, уздахнух и у срцу свом рекох о Богу: Ти си, Господе, дошао у свет да грешнике спасеш, као што си ми то сада казао преко Пророка свог; учини то стварно са мном грешним. Јер ево обећавам да одсада, помоћу Твојом, не само нећу чинити никаква зла, него ћу и одбацити свако безакоње и послужити Теби, Господе, чистом савешћу; само ме Ти сам прими кајућег се, и не одбаци мене који падам пред Тобом – Са таквим обећањима, продужи он, изиђох из цркве, решивши у срцу своме да не грешим пред Богом“.
Чувши то, сви громким гласом прославише Бога који прима свакога који My прибегава с покајањем.
Тако прозорљив беше свети Павле, јер се за простоту и безазленост своју испуни благодати Божије. Та и ко је тако при јатан Богу као безазлени? Господ говори кроз уста Псалмопевца: Безазлени и праведни прилепљиваху се к Мени (Пс. 24, 21).
Преподобни Павле проживе у светој простоти својој много година и, сатворивши многа чудеса, отиде ка Господу. Он, који на земљи беше прост и неук, сада је премудар на небу, мудрији од свих мудраца овога света, и са мудрим херувимима созерцава он Христа, Божију Силу и Божију Премудрост. Јер права је мудрост – бојати се Бога, и угађати My служећи My y простоти духа и безазлености срца. Молитвама, Господе, угодника Твог Павла преподобног, умудри нас у вршењу заповести Твојих; дај нам имати страх Твој – почетак мудрости, да бисмо, уклонивши се од зла страхом Твојим, творили добро пред Тобом и обрели милост Твоју занавек. Амин.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АМОНА
ПРЕПОДОБНИ отац наш Амон беше родом Египћанин. Још у детињству остаде сироче. Одгајен у страху Божјем, он израна љубљаше читање Божанских књига. А кад Амон постаде пунолетан, његов стриц га стаде терати да се ожени. Претпостављајући девство браку, али у исто време желећи да испуни вољу своме стрицу, Амон стаде размишљати на који би начин сјединио то двоје. И он поступи овако. На дан свадбе, када се сви разиђоше, и он се обрете у ложници сам са невестом, затворивши врата он рече невести: Послушај ме, сестро, и пристани на оно што ћу ти рећи: брак у који смо ступили нимало није бољи од девствености, стога ћемо добро учинити ако не будемо спавали заједно већ одвојено, да бисмо, сачувавши девственост, угодили Богу.
Рекавши то, Амон извуче из својих недара књижицу и стаде као од лица Христа и Апостола читати девојци, која није знала Писанија, спасоносне речи Божанског учења. Читајући он је, по даној му од Бога благодати, и од себе додавао поуке и саветовао јој да води чист и ангелски живот. А она тронута, рече: Господине мој, пристајем на све што ми говориш; и пошто ти претпостављаш девствени живот, то и ја исто хоћу, и готова сам чинити све што ми наредиш. – Тада Амон рече: Хоћу да живимо одвојено: ти у једној кући, а ја ћу у другој. – Но невеста, не желећи такву подвојеност, рече: He, господине мој, живећемо у једној кући, али ћемо одвојено спавати.
Пошто се тако договорише, они стадоше водити девствени живот. И њихов брак постаде врт у коме цветају кринови девствености, врт ограђен целомудријем и расхлађиван росом Духа Светога. У таквом браку они проведоше осамнаест пуних година, проводећи време у великим подвизима: у посту и уздржању, у бдењу и молитвама, и телесном раду. Девственица је у кући радила и трудила се, а Амон је мучио своје тело радећи по читав дан у својој башти. Увече пак, по повратку кући, он је са својом светом супругом, или боље рећи сестром, јео по мало хлеба. У поноћи су обоје устајали на молитву. Рано зором Амон је опет одлазио на свој посао, и радио до увече. Тако ово двоје у младим годинама својим, живећи као усред огња, не сагореше: јер умртвише уде своје што су на земљи – страсти своје.
Водећи такав живот осамнаест година, они достигоше савршену чистоту и светост. И једном девственица рече Амону: Хтела бих ти нешто рећи, господине мој; послушаш ли ме, по томе ћу познати да ме заиста љубиш у Богу. – Он јој одговори: Реци, сестро, и ако буде корисно, ја ћу те послушати. – Тада девственица рече: Гоеподине мој, више ће нам доликовати да живимо сасвим одвојена. Ти си човек свет и праведан и чист, и ја, колико могу, следујем твоме животу. Хајде да живимо потпуно одвојено, да би и други имали користи од нас. Није добро да твоја тако велика врлина, због заједничког живота са мном, буде сакривена од оних који би се могли користити њоме и подражавати твоје целомудрије. – Чувши то, Амон прослави Бога који приклони срце њено ка сасвим одвојеном животу, за којим је он одавна жудио. И рече јој: Госпођо сестро моја, ако је TO no вољи теби, онда да напустимо заједничко становање. Ето, ти остани у овој кући, a ja ћу отићи на друто место.
Пошто се помолише Богу, они се растадоше. Амон оде у Нитријску Гору и замонаши се, а тобожња његова жена, оставши у кући својој, за кратко време сабра мноштво девојака и уневести их Христу, а сама постаде њима игуманија.
Настанивши се у Нитријској Гори Амон провоћаше пустињачки живот, у каквим трудовима и подвизима то само једини Бог зна, коме он дан и ноћ служаше у топлини духа. И проведе у том пустињачком животу двадесет две године, и показа се савршен монах. А Бог прослави свога угодника давши му дар исцелења, и светитељ исцељиваше разне болести људи који долажаху к њему.
Једном доведоше к њему младића кога беше ујело беено псето. За време напада младић је гризао своје тело. Родитељи његови, припадајући к ногама светога Амона, мољаху га да им исцели сина. Но светитељ им рече: Што ми муке задајете тражећи од мене оно што превазилази моје силе. Та у вашим је рукама и болест и исцељење вашега сина: јер ви украдосте вола оне удовице (светитељ рече њено име), закласте га и поједосте; зато јој вратите живога вола, и син ће ваш бити исцељен. – Чувши то, родитељи побеснелог младића се препадоше што светитељ зна њихову тајну, исповедише свој грех, и заклеше се да ће украћено вратити. Тада се светитељ помоли Богу, исцели младића, и отпусти их с миром. А они, с радошћу се вративши дома, тог часа дадоше удовици другога вола место украденог и поједеног.
Негда дођоше к преподобноме два човека за благослое. Светитељ их замоли да му донесу воду за потребе долазника, јер један од ове двојице имађаше камилу а други магарца. Они узеше велики суд и кренуше са горе по воду. Када напунише суд водом онај што имађаше камилу рече: Суд је велики а гора висока, зато не желим да оваквим теретом уморим своју камилу. – И оставивши свога друга он оде својим путем, не враћајући се к светитељу. А онај други натовари воду на свог магарца и с великом муком једва је узнесе на гору к преподобноме. Угледавши га светитељ му рече: Бог те благословио за твој труд, чедо! Знај друг твој који не хте да донесе воду за потребу нашу, сада је у жалости, јер се лиши своје камиле. – Тада овај човек крену за својим другом, и нађе га где плаче, пошто му камилу беху појели вуци.
Овог преподобног Амона спомиње свети Атанасије Велики у Житију преподобног Антонија, где он пише о њему ово: Једном преподобни Амон са учеником Антонијевим Теодором иђаше к Антонију. Када дођоше до велике реке, зване Ликос, коју им је ваљало препливати, због чега су се морали свући, то Амон замоли да се мало удаљи од њега, да не би један другоме видели наготу. Теодор поступи по молби. Оставши сам, преподобни Амон стаде размишљати на који би начин прешао не свлачећи одело, јер се стиђаше и своје сопетвене наготе, коју никада не виде: од беше толико целомудрен и чедан, да се стидио своје властите наготе, и у току целог живота свог он не обнажи тела свог. Док он размишљаше о томе, Анђео Господњи узе га, и за трен ока преневши га преко реке, постави га на другу обалу. Теодор пак с великом муком једва преплива реку. Угледавши Амона где већ стоји на обали, он се зачуди на који начин је тако брзо препливао реку толике брзине. Но приметивши да је одело на Амону потпуно суво, он се запрепасти, па павши к ногама његовим мољаше га да му каже како је прешао хучну реку. Принуђен братовљевом молбом, Амон му откри да га је Анђео пренео. При томе преподобни Амон запрети Теодору, да никоме о томе не говори док он, Амон, не пређе из овога света у онај. А када дође к светом Антонију, преподобни Амон чу од њега ове речи: Бог ми откри дан твога одласка из овога света. Зато те позвах да се насладим разговора с тобом, пре но што отидеш к Богу. Помолимо се један за другога. И пошто проведоше много времеиа у разговору, они се утешише утехом Светога Духа, и Амон, примивши благослов, отиде од светог Антонија. А после не много дана Антоније Велики, седећи на брежуљку, подиже очи своје к небу и виде где Анђели с радошћу узносе на небо Амонову душу, и веома се обрадова томе. А ученици га упиташе: Какав је разлог твојој радости? – Он одговори: Данас се престави ава Амон, и ја видех свету душу његову где Анђели узносе на небо.
Ученици забележише тај дан, у који им свети Антоније каза о Амоновом престављењу. После неколико дана допутоваше братија из Нитрије и обавестише их да се свети Амон преставио ка Господу. А кад израчунаше дане, ученици светог Антонија нађоше да се Амон преставио у онај дан у који Антоније виде душу његову како са Анђелима узлази на небо, и прославише Бога.
ИЗВОР: svetosavlje.org
Житија светог ДИОНИСИЈА Ареопагита
Када Господ Христос би распет на крсту Дионисије зачуђен узвикну:„Или Бог, Творац целога света страда, или овај видљиви свет скончава“.
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДИОНИСИЈА АРЕОПАГИТА
СВЕТИ Дионисије Ареопагит роди се од високородних родитеља, незнабожаца, и би васпитан у знаменитом граду Атини. Од ране младости он би дат да се учи јелинској мудрости. У томе он показа такав успех, да је у својих двадесет пет година превазилазио у философији све своје вршњаке. Али желећи да се још већма усаврши у философским наукама он отпутова у Египат, у град Илиопољ, јер тамо издавна живљаху знаменити учитељи. Код њих Дионисије, заједно са својим другом Аполофаном, изучаваше астрономију. А онога дана, када ради нашега спасења Господ Христос би распет на крсту и сунце помрча те тама би по свој земљи три сата, Дионисије зачуђен узвикну: „Или Бог, Творац целога света страда, или овај видљиви свет скончава“. – Ово пак он рече о страдању Господњем по надахнућу Духа Божија а не по учењу мудрости овога света.
По повратку из Египта у Атину Дионисије ступи у брак. И као први међу грађанима по високородству, памети и честитости он постаде члан Ареопага. А када свети апостол Павле, дошавши у Атину, проповедаше усред Ареопага пред старешинама Христа распета и васкрсла, тада Дионисије, пажљиво слушајући речи светог апостола, слагаше их у срцу своме. Остале пак старешине града с недоверицом се однесоше према апостоловој проповеди и изјавише жељу да поново чују његову реч о Христу. Међутим Дионисије, мудрији од других, стаде се насамо расправљати с Павлом. И апостол Павле упита Дионисија: Којег Бога ви овде поштујете? – Дионисије му показа у граду богове: Хроноса, Афродиту, Зевса, Хефеста, Хермеса, Диониса, Артемиду, и многе друге. Разгледајући заједно с Дионисијем те богове, апостол Павле нађе једно идолиште на коме беше написано: Богу непознатоме. – И он упита Дионисија: А ко је тај „Непознати Бог“? – Дионисије одговори: To je онај који се још није јавио међу боговима, али ће у своје време доћи. To je онај Бог који ће царовати над небом и земљом, и његовом царству неће бити краја.
Чувши то, апостола отпоче плодотворно сејати на добру земљу семе речи Божије: на основу тих самих речи Дионисијевих свети апостол му објави да је тај Бог већ дошао, да се родио од Пресвете Приснодјеве Марије, и прикован на крсту пострадао ради спасења људи; Његово страдање сунце није могло да гледа, зато је помрчало и читава три сата није давало своју светлост васељени. Тај исти Бог васкрсе из мртвих и узнесе се на небо. Стога, Дионисије, – заврши своју реч свети апастол Павле -, Њему веруј, и Њега познај, и истински послужи истинитоме Богу, Исусу Христу.
Тада Дионисије, опоменувши се таме која би по свој земљи, коју спомену свети Павле, одмах верова да je y то време страдао Бог у телу људском, и отвори срце своје ка познању Непознатога Бога – Господа нашег Исуса Христа: јер га обасја светлост благодати Божје, и он моли апостола да се помоли Богу за њега, да Бог буде милостив према њему и приброји га к слугама Својим.
Када апостол Павле одлажаше из Атине, слепац један, за кога су сви знали да се слеп родио, моли апостола да му дарује прогледање. Свети апостол осени крсним знаком очи слепцу и рече: Господ мој и Учитељ мој Христос, који начини кал од пљувачке и помаза калом очи слепоме и дарова му прогледање, Он нека и тебе просвети силом Својом! – И одмах прогледа слепац. И апостол му нареди да иде к Дионисију и рекне: Павле, слуга Иуса Христа, посла ме к теби, да по свом обећању отидеш к њему и, крстивши се, добијеш отпуштење грехова.
Слепац оде и поступи по наређењу апостола Павла; уједно с тим он објави и о великом добру које му учини Бог преко апостола. Дионисије, видевши познатог му слепца да је прогледао и види, удиви се веома, и још више утврди у својој вери у Христа. И не оклевајући, он са женом својом Дамаром, и са синовима својим, и са целим домом својим оде к апостолу Павлу и крсти се од њега. После тога Дионисије остави кућу, жену и децу, придружи се светом апостолу Павлу, и три године праћаше га куд год је он ишао. Чему се Дионисије научио од апостола Павла, и каквим тајнама Божјим, сведоче нам његови списи. Затим Дионисије би постављен за епископа од апостола Павла, и из Солуна упућен у Атину, да тамо послужи спасењу људи. Овај Дионисије слушао је проповед не само апостола Павла него и свих апостола. Био је он са њима и онда када су се они били сабрали ради сахране Пресвете Владичице наше Богородице. Он сам пише о себи у својим књигама да је био у Јерусалиму на гробу Господњем, где је видео и слушао Јакова брата Божијег, и првоврховног Петра, и Јована Богослова, са Јеротејем и Тимотејем и са другом многом браћом, када они проповедаху тамо о тајнама вере.
Свети Дионисије проведе у Атини не мало времена, и цркву основану тамо апостолом Павлом знатно рашири. Затим он, попут светих апостола, зажеле да и у другим земљама проповеда Еванђеље, и да пострада за име Христово, као и учитељ његов блажени Павле, за кога он беше чуо да је у Риму пострадао за Христа од Нерона. Пошто Атињанима постави епископа место себе, свети Дионисије отпутова у Рим, где га с радошћу прими свети Климент, епископ Римски. Проживевши с њим кратко време, свети Дионисије заједно са епископом Лукијаном, свештеником Рустиком, ђаконом Елевтеријем и осталом братијом би од стране светог Климента послат у Галију, да тамо проповеда реч Божју незнабошцима. Дошавши у Галију са њима, свети Дионисије постаде апостол те земље, и многе људе у граду Паризу обрати од идолопоклонства ка Господу.
Подиже он тамо и цркву од прилога верних. У тој цркви свети Дионисије приношаше бескрвне жртве, молећи Бога да му дарује силу да привуче Цркви многе словесне овце. Док се на такав начин шираше тамо реч Божија, настаде друго после Нерона гоњење на хришћане, подигнуто од стране цара Домицијана. Овај цар посла у Галију игемона Сисинија да тамо гони хришћане. Дошавши у град Париз Сисиније нареди да му најпре доведу на мучење Дионисија, чувеног по чудесима и мудрости Божјој, и са њим Рустика и Елевтерија; а остала братија беху отишли у друге крајеве на проповед Еванђеља. У то време свети Дионисије бејаше већ веома стар и преморен од трудова у проповедању Еванђеља. Када он, чврсто свезан, заједно са Рустиком и Елевтеријем би изведен пред царског намесника Сисинија, овај погледа на њих и с гневом упита: Јеси ли ти тај зли старац Дионисије који, хулећи наше богове, рушиш служење њима и противих се царским наредбама? – Светитељ одговори: Иако сам ја, као што сам видиш, већ остарео телом, али вера моја цвета младошћу и исповедање моје свагда рађа нову децу Христу. – Упитан од игемона којег Бога поштује, свети Дионисије му објави реч истине и исповеди велико име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. – Али игемон, као глува аспида, не желећи ни да саслуша спасоносну благовест, упита сву тројицу: Дионисија, Рустика и Елевтерија, хоће ли да се покоре цару и њиховим боговима принесу жртву. А они као једним устима одговорише: Хришћани смо, и имамо једнога Бога који је на небу, Њега поштујемо, Њему се клањамо, а царевом се наређењу покорити нећемо.
Тада царски намесник Сисиније нареди да Дионисија свуку голог и немилосрдно бију конопцима. Све то светитељ трпљаше, благодарећи Христа Господа што га удостоји да на телу свом носи ране Његове. На исти начин мучише Рустика и Елевтерија; али и они, крепљени примером Дионисија, а првенствено самим Богом, трпећи прослављаху Христа. Намесник Сисиније, видећи да ће пре малаксати руке џелата но што ће мученици изнемоћи, врже мученика тог дана у тамницу. Но сутрадан слуге изведоше светог Дионисија из тамнице, и по мучитељевом наређењу положише на усијани железни одар. Међутим светитељ певаше псалам: Реч је твоја веома огњена, и слуга је твој веома љуби (Псал. 118, 140). После тога, скинувши светитеља са ужареног одра, бацише га зверовима на поједење. Али светитељ остаде неповређен и од зверова, јер им Бог загради уста. Затим вргоше светитеља у силан огањ, но и тамо он остаде здрав, јер га се огањ не дотаче нити га повреди. Након тога светитељ би поново бачен у тамницу код Рустика и Елевтерија.
У тамницу код светог Дионисија долажаху многи хришћани, и светитељ ради њих служаше у тамници Божанствену литургију и причешћиваше их светом Тајном Тела и Крви Христове. А када је он служио Божанствену литургију, верни су виђали неисказану светлост над блаженим Дионисијем: са војскама Анђелским јављао се Цар славе, и достојни гледаху на Њега уколико је то било могуће за телесне очи.
Након неког времена Диодисије, Рустик и Елевтерије бише изведени из тамнице пред игемона, који их понова наговараше да принесу идолима жртве. Светитељи не пристадоше, него исповедише Христа Бога истинога. Мучитељ се разљути и нареди да их немилице бију. После тога их осуди на посечење мачем.
Када светитеље вођаху из града ка гори, званој Арејева, Дионисије се мољаше говорећи: Боже, Боже мој, Ти си ме створио и Ти научио вечној мудрости Твојој; Ти си ми открио тајне Своје, и свуда где год бејах – Ти бејаше са мном. Благодарим Ти за све што си мноме учинио на славу пресветог имена Свог, и што си намучену старост моју, која чезне да Те созерцава, посетио, позивајући ме к себи са пријатељима мојим. Молим Ти се дакле: прими мене и пријатеље моје, и буди милостив према онима које си крвљу Својом стекао и нашим служењем Теби придружио их Себи, јер је Твоја сила и моћ са Оцем и Светим Духом кроза све векове. – А када рече: Амин! светитељ приклони главу своју за пресвето име Исуса Христа, и би посечен тупом секиром. Исто тако заједно са њим положише своје главе за Христа и свети Рустик и Елевтерије. Но по смрти угодника Свог Дионисија Бог учини преславно чудо: обезглављено тело његово устаде силом Божјом, узе главу своју у руке и пређе са њом два километра до места где од хришћана би подигнута црква; ту предаде главу своју једној благочестивој жени Катули, па паде на земљу. Видевши ово чудо, многи незнабошци павероваше у Христа. Катула пак, примивши главу светитељеву, хтеде да узме и тело, али јој незнабошци не допустише. Тада Катула позва стражаре у дом свој, угости их и дарима обдари, док за то време хришћани узеше свето тело Дионисијево и сахранише га заједно са главом на оном месту где глава би предата Катули.
Свети Дионисије пострада у деведесетој години свога живота, а у деведесет шестој години после Христа. На гробу његовом збиваху се многа чудеса у славу Христа нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек.
Амин.
ПОВЕСТ СВЕТОГ ДИОНИСИЈА О СВЕТОМ КАРПУ и двојици грешника
СВЕТИ Дионисије Ареопагит у својој посланици монаху Демофилу, учећи га кротости и стрпљивости, спомиње следећи догађај.За време моје посете острву Криту, каже свети Дионисије, прими ме у дом свој блажени Карп, ученик светог апостола Павла. Велик у врлинама, Карп због велике чистоте ума свога бејаше удостојен многих боговиђења: он чак никада није приступао вршењу Пречистих и Животворних Тајни пре но што му се с неба јави Божанско виђење. Овог светог мужа, како ми он сам исприча, ожалости један неверник.
И то ожалости тиме што одврати од Цркве једног верника и приведе своме безбожју. To силно огорчи блаженог Карпа. Разуме се, требало је да буде стрпљив, и да отпалог од вере непрестано саветује корисним речима, а да поменутог неверника савлађује благошћу.
И требало је да се за обојицу усрдно моли Богу; да Бог и заведеног у безбожје опет обрати светој Цркви својој, и да ослепљеног неверјем просвети светлошћу вере. Но не знам откуда Карп, који се пре овога никада није показивао нетрпељив, овом приликом би тако силно огорчен у души. Касно увече, пред поноћ Карп устаде на молитву: јер у њега беше обичај да увек у поноћи устаје и моли се. Стојећи на молитви он веома јадоваше на ова два споменута човека, и говораше у себи: Није праведно да на земљи живе безакони људи који кваре праве путеве Господње. И стаде молити Бога да на њих падне огањ с неба и обојицу их немилосрдно спали.
Када се он тако мољаше, изненада се затресе соба у којој је стајао и раседе одозго надвоје, те му се учини да стоји у дворишту, и светао пламен огњени сиђе с неба пред њега. Погледавши горе он виде небо отворено и Исуса где седи окружен безбројним мноштвом Анђела у људском облику. Гледајући то блажени Карп се чуђаше. Затим спустивши поглед доле он виде земљу где се расела и у њој дубоку мрачну провалију; на ивици пак те провалије стајаху она два човека, за које Карп у гњеву искаше од Бога погибао. А стајаху они са молбом у очима и с великим страхом и трепетом, јер је мало требало па да се омакну у провалију; а на дну провалије гамизаше аждаја шкргућући зубима.
Беху још ту и неки други људи који ону двојицу бијаху, гураху и вуцијаху ка оној страшној аждаји. А Карп, видећи да ће они што га беху ојадили пасти у провалију и бити поје дени од аждаје, утешаваше се. И Карп гледаше не толико у отворено небо и Исуса Христа који седи на њему, колико на блиску погибао оне двојице грешника. Али пошто они не падоше у провалију, Карп стаде поново туговати и љутити се, и опет се поче молити Богу да падну у провалију и погину. Но када он поново подиже очи к небу, угледа он Исуса где устаде с небеског престола, спусти се к оној двојици што стајаху на ивици провалије и пружи им руку помоћи; а Анђели придржаваху та два човека, и соколећи их одвођаху их од провалије. Тада Господ Исус рече: Карпу: „Боље биј мене, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи, еда би само људи омрзнули грехе своје. Расуди сам, је ли пријатније живети са аждајом у провалији, него са Богом и са Његовим благим и човекољубивим Ангелима?“
Наводећи ову повест у својој посланици споменутом монаху Демофилу, свети Дионисије нас учи: да не будемо сурови према онима који греше, и да им не желимо казну него да их с љубављу саветујемо, стрпљиво чекајући њихово покајање; и да за њих усрдно молимо Бога, који не жели смрти грешника, да их Он сам добротом Својом обрати и помилује, јер Он праведнике љуби али и грешнике милује. Њему слава вавек. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ХОЗЕВИТА, епископа Кесаријског
ПРЕПОДОБНИ отац наш Јован Хозевитбеше родом из града Тиве у Египту. Монашки образ ангелски он прими од свога деде, монаха. У споразуму са њим он отпутова у Јерусалим на поклоњење светим местима. Но тамо он не прими одлуке Светог четвртог Сабора Васељенског у Халкидону 451. г., него се одвоји од Васељенске Цркве. И када хтеде да се поклони Часном Крсту Господњем, нека невидљива сила не даде му да се приближи Животворном Крсту. Наредне ноћи он усни сан и чу глас који му говораше: Они који нису у заједници са Васељенском Црквом Православном, нису достојни да се поклањају Крсту Господњем. – Пробудивши се он се одмах покаја и поправи, вративши се Васељенској Цркви.
По повратку из Јерусалима Јован проведе са својим старцем, дедом, неколико дана, па са његовим благословом отпутова и нађе једну малену пећину у једном непроходном, стрменитом и каменитом месту, званом Хозева, настани се ту и живљаше хранећи се корењем и травом. А када Бог зажеле да прослави угодника Свог, Он то учини на следећи начин. У том крају живљаше један велики испосник, по имену Ананија. Једном доведоше к Ананији сина једнога богаташа, у коме беше нечисти дух. Преподобни га Ананија због велике смирености своје не прими него препоручи онима што беху довели ђавоиманог младића да иду дубоко у пустињу код Јована Египћанина, да он исцели младића. А када они пронађоше Јована, казаше му због чега су дошли. Но он најпре не хте испунити њихову жељу. Али када га ови салетеше молбама, он најзад пристаде и помоли се Господу за младића. Затим окренувши се рече демону: „У име Христа заповедам ти, нечисти душе, не ја, него ти слуга Божји Ананија заповеда да изађеш из овога младића“ – Чим то чу, нечисти дух изиђе из младића, и младић одмах оздрави.
Ово необично чудо прослави надалеко преподобног Јована. Са тог разлога он би, и против своје воље хиротонисан за епископа у Кесарији. Али пошто није могао да бриге епископског звања споји са мирним и тихим монашким животом, он остави Кесарију и опет се врати у пустињу. Но и после тога није се могао сакрити од многих. Тако, један земљоделац који имађаше мало дете у коме беше нечисти дух, метну то своје дете у котарицу, покри га одозго травом, однесе га и остави крај светитељеве пећи, па отиде. А када дете заплака, светитељ изиђе, и видевши дете одмах познаде да у њему обитава нечисти дух. И прогнавши демона молитвом, светитељ исцели дете. Али изгнани демон не хте мировати, него узе на себе обличје човека. И сусревши препободнога на једном окомитом и непроходном месту, он припаде к ногама његовим тобож иштући благослов. Угледавши лице његово преподобни се зачуди; а демон, дохвативши светитеља за ноге, баци га у дубину провалије. Но узалуд би овај труд човекоубици демону, јер благодаћу Божјом светитељ остаде неповређен. Али злобни демон приреди друго искушење светитељу: подстаче против њега једног убицу и разбојника, те је овај нечовек и тукао светитеља, и цепао му одећу, па му чак једном приликом и колибу спалио. Трпељиво подносећи све то, светитељ говораше у себи: О Господе! благодарим Ти, ако је ово по вољи Теби.
Свевишњи Господ чу с неба слугу Свога, и ослободи га од искушења: разбојник онај би ухваћен, и осуђен на смрт. Од тада светитељ Божји остаде на миру за неко време. Али лукави ђаво не престаде потпуно копати јаме светитељу. Тако, када светитељ једном приликом крену у посету некој братији, срете га на путу једна жена која, примивши од ђавола рђаву помисао у срце своје, паде к ногама светитељу и мољаше га да је удостоји ући у кућу њену и освети је молитвом и благословом. Светитеља дирну њена молба, и он сврати у њену кућу. Међутим, разблудна неваљалица она одмах закључа врата, скину са себе све хаљине, и чињаше сваковрсне бестидности, само да би оскврнавила неоскврњеног. Али непобедиви и непоколебљиви слуга Христов одмах одбаци ову ђаволову замку, и изиђе неповређен.
Овај блажени Јован чу једном за неког знаменитог испосника Маркијана и зажеле да га види. Али свети Јован још раније беше везао себе одлуком да, ради избегавања саблазни, не излази из пећине ни у ком случају; зато он не допусти себи да разреши себе те обавезе ни овом приликом. Међутим, свемудри промисао Божји шта уради? – Анђео Господњи узе Маркијана из његове келије и, носећи га кроз ваздух на великој висини тихо и безшумно, спусти га у пећину пред блаженог Јована. Тада преподобни оци целиваше један другога, и наситише се духовним разговором. Напослетку божанствени Јован рече: Хвала светоме Богу што ме удостоји да видим премилог ми Маркијана. – И одмах после ових речи Ангео узе божанственог Маркијана испред очију блаженог Јована и однесе га у његову келију.
Ово превелико чудо изазва разне помисли у души преподобног Јована, те он чак помишљаше и на то, да је то било можда ђаволово привиђење. Узнемираван таквим помислима, и борећи се са њима, преподобни Јован разреши себе од одлуке којом беше везао себе, те изиђе из пећине и крену ка Маркијановој келији. Дошавши пред келију он викну Маркијана по имену. Блажени Маркијан се од срца обрадова Јовановом доласку, и они целиваше један другога. Тада свети Маркијан на најубедљивији начин увери блаженог Јована: да је његов чудесни долазак к њему у пећину био дело Ангела Господњег. И пошто они поново целиваше један другог, блажени Јован се сав радостан врати у своју пећину.
И нашто да много говорим? Овај божанствени Јован: демоне из људи изгоњаше, болести неизлечиве исцељиваше, воде на разним местима извоћаше, многе кише с неба молитвом често низвођаше. И многа друга знамења и чудеса Бог преко њега чињаше. И он, као светило сијајући на земљи подвижништвом и чудесима, у лепој старости заврши свој живот и с миром предаде Господу своју свету душу.
ИЗВОР: svetosavlje.org
