Подели чланак са другима

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ САРЕ

Свети апостол Акила, један од Седамдесеторице, беше ученик светог апостола Павла, и од њега би постављен за епископа.
Јеврејин по рођењу из Понта, он до обраћења у хришћанство живљаше са својом женом Прискилом у Италији.

Када цар Клаудије нареди да се Јевреји иселе из Рима и Италије, тада се Акила са супругом пресели у Коринт.
Разлог за исељење Јевреја из Рима беше овај:

када у Риму поче благовест Христова и тамо допутоваше свети мисионари, многи од Јевреја који живљаху у Риму примише свету веру у Христа, али врло многи остадоше у неверју; и настаде међу њима велики спор: једни признаваху Христа за истинитог Месију, а други Га одбациваху и хуљаху.

Неверујући Јевреји како у Јерусалиму и осталим земљама, тако и у Риму са злобом устајаху на верујуће; не подносећи чак ни име Исуса Христа, они још и јелине подстрекаваху против верујућих и гоњаху их свуда.
Они од јелина који се обратише ка Христу заштићаваху верујуће Јевреје од неверујућих Јевреја, и настајаху међу њима препирке и свађе, о чему и би обавештен цар Клаудије.

А пошто верујући називаху Господа Христа Сином Божјим и Царем Израиљским, цар се уплаши да се не дигне буна у народу и не појави међу њима неки нови цар.
Стога нареди цар да се протерају из Рима и целе Италије сви Јевреји, и верујући у Христа и неверујући. А постојао је и други разлог за ово протеривање, и то овај: неверујући Јевреји заведоше у своју јеврејску веру царицу Агрипину, жену Клаудијеву.

Међу протераним Јеврејима беше и Акила, као Јеврејин. Он се настани у Коринту и живљаше од труда руку својих, јер по занату беше ћилимар.
У то време свети апостол Павле, проповедајући Христа међу незнабошцима, допутова из Атине у Коринт, главни град Ахаје, и нашавши ту Акилу са Прискилом, остаде код њих, јер беху истога заната и заједно рађаху.

Научивши Акилу и Прискилу вери у Христа, апостол Павле их крсти (Д.А. 18, 1-3).

Пошто проведе у Коринут годину и шест месеци и учећи речи Божјој и помоћу Христовом побеђујући Јевреје и незнабошце, свети Павле отплови у Сирију; њему следоваху Акила и Прискила као своме учитељу и виновнику спасења, силно привезани за њега духовном љубављу.

Са њима и другим својим пратиоцима свети Павле пристаде у Ефесу. Затим, желећи да на приближавајући се празник Пасхе буде у Јерусалиму, он остави у Ефесу Акилу и Прискилу да поучавају Ефесце у светој вери Христовој, а сам крену у Јерусалим, обећавајући да се опет врати к њима у Ефес.

По одласку Павловом, допутова у Ефес Јеврејин Аполос, родом из Александрије, човек красноречив и силан у књигама. Овај беше упућен на пут Господњи, и горећи духом говораше и учаше право о Господу, али још не знађаше крштење у Свету Тројицу већ само крштење Јованово.

Чувши смелу проповед Аполосову на скуповима, Акила и Прискила га позваше код себе и још му боље показаше пут Господњи (Д.А. 18, 24-28). Потом се свети Павле врати из Јерусалима у Ефес и одатле написа своју прву посланицу веровавшим у Христа Коринћанима, у којој на завршетку вели: Поздрављају вас у Господу много Акила и Прискила с домашњом својом црквом (1. Кор. 16, 19).

После смрти цара Клаудија Јеврејима би допуштено да живе у Риму.
И Јевреји се стадоше враћати у Италију на ранија своја места, к својим имањима.

Тада се и Акила с Прискилом вратише у Рим. А када свети Павле понова дође у Коринт и писа отуда Посланицу Римљанима, он не заборави у њој да пошље поздрав својим љубљеним ученицима, говорећи у последњој глави овако: Поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу, који за душу моју своје вратове положише, којима не ја један захваљујем, него и све Цркве из незнабожаца (Рим. 16, 3-4).

Свети Акила се не задржа дуго време у Риму и опет пође у Асију са женом својом, пошто би од учитеља свог апостола Павла постављен за епископа и послат тамо на проповед речи Божје.

Дошавши у Ефес он помагаше у трудовима светом апостолу Тимотеју, ученику апостола Павла, кога свети Павле постави за епископа Ефесцима и остави га тамо, као што о томе пише у својој првој посланици њему (1. Тм. 1, 3).

Касније, када свети апостол Павле, гоњен од јерусалимских Јевреја, би окован доведен у Рим и писа одатле Другу Посланицу Тимотеју у Ефес, он се понова опомену ових љубљених ученика својих, говорећи: Поздрави Прискилу и Акилу (2. Тм. 4, 19).

Свети Акила, проповедајући Христа у Асији, Ахаји и Ираклији, приведе к спасењу мноштво душа људских, обративши незнабошце од идолопоклоничког лудила и крстивши их.

Пропутова он и разне друге земље, благовестећи свуда царство Божје, просвећујући светом вером, рушећи идоле, подижући цркве и постављајући свештенике.

Претрпевши не мало напасти, он би убијен од неверних, и обрете покој на небу са осталим светим апостолима у благодати Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕЛИЈА

Преподобни Елиј у пустињама египатским засија међу монасима испосничким подвизима и дивно угоди Богу. Он од детињства би дат у манастир на служење Господу, васпитан у уздржању и целомудрију, научен кротости и смирењу, и удостоји се благодати Божије, и доби дар чудотворства од младости своје. Јер још као дечак, када га шиљаху по огањ, он узимаше жеравицу у хаљину и доношаше старцу, а хаљина му се не опаљиваше. Видећи то, братија се дивљаху чуду и жељаху да подражавају дивно живљење дечка који светошћу превазилажаше старце.
Једном блажени Елиј, ходећи сам по пустињи, зажеле да једе меда, и угледа на камену дивно саће меда; али досетивши се да је то вражија замка, он сам стаде корити себе, говорећи: Одлази од мене, саблажњива жељо, јер је писано: по Духу ходите, и жеља телесних не извршујте (Гал. 5, 16). И одмах се уклони са тог места и повуче дубоко у пустињу, и пребиваше у пошћењу, изнуравајући и као кажњавајући глађу тело своје за неуздржање. У трећу недељу свога пошћења он угледа у пустињи по земљи дивне јабуке и друго изврсно воће, но разумевши опет да је то искушење вражије, рече: Нећу окусити, нити ишта од овога додирнути, да не саблазним брата свога, тојест душу своју, јер је писано: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4; ср. 5. Мој. 8, 3). Постећи се и четврте седмице, блажени Елиј задрема мало и угледа где му у виђењу предстаде анђео Господњи и рече: Устани, и што нађеш предложено теби једи без икакве сумње и поткрепи се!
Пробудивши се, он угледа извор студене воде и око њега неко мирисаво и врло укусно зеље. Он онда једе од тог зеља и пи воде са извора, те поткрепи тело. Потом он говораше братији да никада у животу свом није јео тако дивну храну. Кренувши мало са тог места, он нађе пећину, настани се у њој и проведе неко време. А кад природа тела његова захтеваше хране, он би се преклонивши колена, помолио Богу, и одмах му се невидљивом руком доношаше чист врућ хлеб, маслине и разно воће.
Једном пође преподобни да посети у пустињи братију који живљаху у оскудици и понесе им од хране коју му слаше Бог. Путујући тако он се замори под тешким бременом хране коју ношаше, па угледавши дивље магарце где по пустињи пасу, он викну к њима говорећи: У име Господа нашег Исуса Христа, нека један од вас дође овамо и понесе моје бреме! – И одмах се издвоји из стада најјачи магарац и кротко приђе светом монаху. Он натовари на магарца своје бреме, па и сам уседе на њега, и брзо стиже до келија пустињске братије, обрадовавши братију донесеном храном, а магарца отпусти у пустињу.
Опет другом једном приликом преподобни Елиј оде у један пустињски манастир рано у недељу, и видевши да се у цркви не врши служба, он упита, због чега дан Господњи, недеља, остаје без богослужења. Братија одговорише да презвитер, који живи са друге стране реке, није дошао из страха од крокодила који се појавио у реци и већ појео многе људе. Светитељ им рече: Ако хоћете, ја ћу отићи и позвати презвитера. – Братија одговорише: Не! Та и ко би те превезао на ону страну, када се из страха од крокодила сви боје и да приђу скели! – Но свети Елиј, уздајући се у Бога, пође; и када би на обали реке призва име Господње, и одмах се појави крокодил и приђе к њему. И крокодил, који је навикао да тамани људе, постаде по Божјем наређењу превозник праведнику; јер он са кротошћу и страхом прими светитеља на своја леђа, пренесе га преко реке и постави на другу обалу. Преподобни онда брзо оде до презвитерова обиталишта и стаде га молити да дође к братији. Но презвитер, не познавајући га, упита га ко је и откуда је. Он му каза да је недавно дошао у манастир. Презвитер, иако виде блаженога у ветој и искрпљеној хаљини, он по речима и благодушности познаде у њему Божјега човека, и рече му: Брате, ти имаш бедну телесну одећу, али дивну и изврсну одећу душе!
И уставши пође са њим ка обитељи. Када стигоше до реке и не нађоше чиме да се превезу преко реке, преподобни Елиј рече презвитеру: Не узнемируј се, оче! Бог ће нам одмах сада спремити чамац! – И громким гласом позва к себи крокодила. Чувши светитељев глас, крокодил се појави, приђе к њима и кротко им подметну своја леђа, да узиђу на њега. Преподобни Елиј најпре сам узиђе на крокодила, па онда позва и презвитера, говорећи му: Оди овамо, оче! не бој се! – Али презвитер, угледавши крокодила, уплаши се и побеже назад. Братија пак, стојећи на другој обали, посматраху ово чудо, како човек Божји прелази реку ношен крокодилом, и дивљаху се томе са страхом. Препловивши реку, преподобни изађе на обалу и изведе са собом крокодила, и рече му: Боље ти је да сам умреш, него да људе уништаваш и тела њихова једеш! – И тог часа крокодил паде и издахну.
Свети Елиј проведе у том манастиру три дана, поучавајући братију богонадахнутим речима. Будући прозорљив, он знађаше помисли свакога брата и прозираше свачију савест, и свакоме засебно говораше од каквог искушења пати. Једноме говораше: духом нечистоте распаљујеш се, брате! – другоме: гневом се запаљујеш; – трећем: патиш од лакомства; и свакоме откриваше каква га страст мучи. Исто тако он на корист свих обелодањиваше врлине врлинских монаха, називајући једнога кротким, другога праведним, трећега трпељивим, четвртога послушним, свакоме указујући какву врлину има. Јер живот свих и сва тајна дела, добра и зла, беху му откривена од Бога. И сваки од побеђиваних страстима причаше о себи да је онако како Елиј каже. И умилење им обузимаше срца, и они исправљаху свој живот.
После многих духовних разговора преподобни отац Елиј рече братији: Спремите трпезу, јер ће вам сада доћи страна братија. – И стварно, чим братија по речи светитељевој спремише трпезу, стигоше у манастир братија издалека. Пошто их чесно примише и угостише, свети Елиј оде у пустињу. А један од млађе братије мољаше га да му допусти да обитава са њим у пустињи. Светитељ му рече: Тешка је то ствар, брате, и захтева много труда, јер треба чврсто стајати против ђаволских искушења и много шта трпети. – Брат обећа да ће све поднети. Светитељ га онда прими и одреди му да живи у другој пећини. У идућу ноћ на њега нападоше бесови, најпре невидљиво, смућујући му ум рђавим помислима, па затим видљиво, као страшна привиђења навалише на њега и дављаху га желећи да га умртве. А он, утекавши из пећине, отрча к преподобноме и исприча му своју невољу. Утешивши га са мало речи и утврдивши га у трпљењу и вери, старац га понова одведе у исту пећину, обележи прстом то место унаоколо, огради га крсним знаком, и наложи брату да наоружан именом Господњим борави ту без страха. И живљаше тај брат у пустињи неповредљив од демонских насртаја, и удостоји се хране доношене невидљивом руком, као и преподобни наставник његов кога храњаше сам Бог.
Достигавши дубоку старост и сатворивши многа чудеса, свети Елиј се престави к Богу, коме угоди, и би прибројан к лику преподобних који на небу стоје пред престолом Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЈУСТА

Свети Јуст, родом из Рима, беше војник под трибуном Клаудијем.

Враћајући се једном са својим саратницима из рата против варвара, он имаде овакво виђење: виде у ваздуху кристаловидни крст, из кога изиђе глас који га научи тајни хришћанске побожности.
Стога, чим стиже у Рим, он раздаде имање своје сиромасима, много се радујући што стече веру у Христа.

Пошто трибуну Клаудију би јављено да је Јуст постао хришћанин, он га узе насамо, и жалећи његову младост саветоваше му да се одрекне вере Христове.

Но како га не могаде наговорити да то учини, он посла Јуста са писмом игемону Магненцију.
Игемон испита мученика, па нашавши да је непоколебљив у својој вери у Христа, нареди да га бију сировим жилама.

Затим му метнуше на главу усијан гвоздени шлем, под пазухе му ставише ужарене гвоздене кугле, на руке му навукоше гвоздене рукавице, па га тако положише на усијану лесу.

Све то свети Јуст издржа јуначки, славећи и благодарећи Бога. Касније би бачен у ужарену пећ, где предаде душу своју у руке Божје, али му ни једна длака не изгоре у огњу.

Извор: svetosavlje.org