ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ АЛЕКСАНДРИЈСКЕ, која се подвизавала под видом мушкарца

Очи Господње хиљадама и хиљадама пута су светлије од сунца, прозиру све путеве људске и сагледавају све по тајним местима; пре но што се уради, све је познато Господу (Прем. Исуса Сир. 23, 27-29). ову истину није знала Теодора, жена високог порекла у Александрији. Она поверова врагу који јој је нашаптавао и говорио да Бог неће сазнати грех, учињен у тами, не на виделу дана. Ал и кад она из сопственог искуства увиде да се од Бога ништа сакрити не може, о! како велико покајање пројави она тада!

Поштено живећи у браку са својим мужем Теодора западе у овакво искушење. Један богат човек, млад и лакомислен, подстицан ђаволом распали се пожудом за њом и стараше се на све могуће начине да је наведе на прељубу: шиљаше јој скупоцене поклоне, обећаваше јој још веће, и прелашћиваше је речима. А л и пошто сам не могаде ништа учинити, он најми једну препредену врачару, да она превари целомудрену Теодору, приволевајући је на његово замишљено зло дело. И та препредењача, имајући Сатану за свог помоћника, улучи згодно време и стаде говорити Теодори о том младићу. А Теодора рече: О, да ми је да се спасем тога човека који ми одавно досађује! Јер ако га послушам, онда ће и само сунце које нас обасјава бити сведок мога греха пред Богом. – У таком случају, предложи јој заводница, кад сунце зађе и спусти се тамна ноћ, ти на тајном месту испуни жељу младићу, па нико неће дознати за дело ваше, нити ће бити сведока пред Богом; јер ноћ је дубока и тама ће покрити све. – Теодора на то рече: О, добро би било, када Бог не би дознао грех који се чини ноћу! – Тако и јесте, одговори заводница, јер Бог види само оне грехе које сунце обасјава, а што се чини у тами како Он може видети?

Теодора, као млада, простодушна и неискусна жена, поверова таквим речима заводнице; а ту и демонско искушење припоможе много, јер је сила његова велика, а природа наша склона страстима и сила наша немоћна. И тако, Теодора послуша лукави савет и изврши у тамној ноћи безакоње. Но са свитањем јутарње светлости, грану и у срцу њеном светлост милосрђа Божјег: јер она, познавши свој грех, стаде се кајати, бити се по лицу, чупати косу, стидети се себе, и мрзети себе. На тај начин је милосрђе Божије, које не жели смрти грешника, подстакло њу на брзо покајање и исправљење због њеног ранијег целомудрија. Јер Бог пушта понекад човека да падне, да би човек, када устане, показао још већи подвиг и исправљење, и још веће усрђе према Богу који опрашта грехе.

Патећи и плачући због учињеног греха, Теодора се стараше да макар мало утеши себе оваком мишљу: Не зна Бог мој грех. Но иако не зна, ипак ме је стид и пече ме. – Тражећи лека својој тузи, она оде у један женски манастир у посету игуманији с којом се познавала. Видећи њено тужно лице игуманија је упита: Што си така тужна, кћери моја? Да те није увредио муж? – Теодора одговори: Не, госпођо; но и сама не знам зашто ми срце тугује. – Желећи је утешити, игуманија јој стаде, као Духом Божјим побуђена, говорити о стварима корисним за душу и читајући јој божанствене књиге. А кад јој читаше једну поуку, она прочита из ње и ове еванђелске речи: Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Јер што у мраку рекосте, чуђе се на виделу; и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима (Лк. 12, 2-3).

Чувши ове еванђелске речи Теодора се удари у груди говорећи: Тешко мени кукавној! сад сам пропала, преварила сам се сматрајући да Бог неће сазнати мој грех. – И стаде се бити, плачући и ридајући. Тада игуманија разуме да је Теодора пала у грех и поче је насамо распитивати шта јој се то догодило. А Теодора, гушећи се у сузама, једва јој потанко исприча све, па паде на њене ноге вапијући: Смилуј се, госпођо, на мене пропалу, и научи ме шта да радим! Могу ли се спасти, или сам занавек пропала? Да ли да се надам на милост Божју, или да очајавам? – На то јој игуманија поче говорити: Ниси добро урадила што си послушала врага; ниси правилно мислила држећи да је могуће сакрити се од Бога, који испитује срца и утробе, зна издалека помисли људске, и оком Својим види оно што још није урађено; и никаква ноћ, никакво сакривено и тамно место не може сакрити грешника од Његовог свевидећег ока. Ниси добро урадила, кћери моја, јер си и Бога разгневила, и мужу верност ниси сачувала, и тело си своје оскрнавила, и души си својој наудила. Зашто ми то ниси казала онда када си била искушавана, да бих ти помогла и научила те како да се чуваш од замки вражјих? Али пошто ти се то већ десило, ти почни одсад да се поправљаш и припадни к милосрћу Божјем молећи се с покајањем, да ти опрости грех твој. Не очајавај, кћери моја: јер иако си учинила велики грех, ипак је милосрђе Божје веће, и нема греха који побеђује Божје човекољубље; само ти устани, и спашћеш се.
Говорећи јој ове и сличне речи, игуманија је уразуми, научи, и упути на пут покајања; уједно је и утеши причајући јој о милосрђу Божјем и о неисказаној доброти Његовој, са којом је Он готов примати оне који се кају и праштати онима који греше. А напомену јој и о еванђелској жени грешници, која сузама оми Христу ноге, и косом од главе своје отре, и доби од Бога опроштај грехова својих.

Саслушавши ове речи добре наставнице и сложивши их у срцу свом, Теодора рече: Верујем Богу моме, госпођо, да одсада нећу учинити такав грех, него ћу се и о већ учињеном, колико узмогнем, побринути.
Тако добивши неко олакшање срцу, Теодора се врати дому свом. Али пошто је савест изобличаваше, она се стиђаше да мужу свом погледа у лице, и размишљаше на који начин да умоли Бога: хтело јој се да ступи у женски манастир, али је знала да јој муж неће дозволити. Стога, да би се сакрила од свог мужа и од свих познаника, она смисли следећу ствар. Када јој муж неким послом оде од куће, она касно увече остриже косу своју, обуче се у мушко одело и, ослонивши се на Бога, кришом се тихо извуче из куће, па пође брзо, као птица која се отела из кавеза. Дошавши до неког пустињског манастира, званог Октодекат, удаљеног од града осамнаест потркалишта, она закуца на капију, и угледавши вратара рече: Оче, укажи ми ту љубав: иди, реци игуману да прими у манастир мене, човека грешна, јер хоћу да се кајем за зла дела своја, и тога ради дођох овде да омијем ваше свете ноге, и служићу вам дан и ноћ, у свему што ми наредите.

Вратар оде и извести игумана. А игуман рече: Треба испитати, да ли је дошао к нама упућен од Бога. Стога му немој до изјутра давати одговора нити га пустити у манастир. Ако не отиде, него стрпљиво остане пред манастирском капијом очекујући помиловање, онда ћемо по томе познати да је истински и с усрђем дошао к нама да служи Богу.

Вратар тако и уради, не обрати пажњу на молиоца, презирући га као слугу непотребног. А Теодора сеђаше пред капијом и плакаше. Наступи ноћ и зверови стадоше пролазити туда, јер та пустиња беше пуна звериња, но Теодора, благодаћу Божјом, остаде неповређена, наоружавши се крсним знаком и молитвом као штитом. У свануће вратар погледа кроз прозорче, и угледавши Теодору где седи крај капије рече: Шта ти ту чекаш, човече? Ми те примити нећемо, јер си нам непотребан. – А она одговори: Макар и умро овде крај капије, нећу отићи док се не смилујете на мене и не примите ме у манастир.

Тада вратар, видевши њено трпљење и смирење, отвори капију и уведе је к игуману. Игуман је упита откуда је, како се зове, и ради чега је дошла. Она му одговори: Ја сам, оче, из Александрије; име ми је Теодор; пун сам грехова и безакоња. Но дошавши к себи и познавши своја сагрешења зажелих да се кајем, и ево дошао сам к вашој светиши да ме примите у свој ред и спасете грешника који пропада. Оче, примите ме као што је Господ примио разбојника, цариника и блудног сина.

Тада јој игуман стаде указивати на манастирске трудове и подвиге, и рече: Чедо, ти нећеш бити у стању да то подносиш, јер видим да си млад и однегован у земаљским задовољствима. Манастир пак наш нема никаквих олакшица; чин наш захтева мучан живот, и борављење с нама захтева велико уздржање и пост; братија наша носе велике трудове у послушању, не остављајући и црквено правило: полуноћницу и јутрење, часове и вечерње, и много келијских молитава, и метанија и честих свуноћних стајања на молитви. А ти си навикао да штедиш своје тело, и немогуће ти је носити с нама тегобу иночког подвига.
Мада и видим да си усрдно дошао к нама, ипак се бојим да не промениш мишљење, јер многи често почињу добро дело с усрђем, али убрзо, суставши, напуштају добри почетак и постају велики лењивци. Стога ти саветујем да се вратиш у свет, и Бог ће устројити спасење твоје по Својој вољи.

Тада Теодор наде игуману пред ноге и са плачем рече: Не одбаци ме, оче, од свете обитељи ваше, не лиши ме ангелског саборављења с вама, не отеруј ме у свет из кога као из Египта побегох, и никада се више нећу вратити к њему. Нека те младост моја не смућује, јер светим молитвама вашим ја ћу се навикнути на свако уздржање; и уз помоћ Божију носићу све трудове, и све што ми наредите радићу усрдно и марљиво, само ме примите, јер желим да се кајем за грехе своје.

Дирнут оваквим молбама игуман прими Теодора и нареди да проходи сва послушања манастирска. И живљаше међу људима жена под видом и именом мушкарца, и нико не знађаше ту тајну сем Бога јединога. А ко може испричати многотрудно живљење њено? Братија гледаху труд њен у послушању, трпљење у уздржању, смирење у повињавању; а сакривене и тајне подвиге њене, свуноћне молитве, уздахе срца, сузе, коленопреклоњења, уздизање руку – то гледаше само једини Бог. Јер дан и ноћ она прибегаваше к милосрђу Његовом, као некада блудница, омивајући сузама ноге Господње. И покајање њено беше веће од учињеног греха: јер се она сва разапе на крсту умртвљења, смирењем баци себе под ноге свима, самоодречењем одсече сву вољу своју, и постаде анђео у телу. Тело њено, некада оскврнављено, а сада, очишћено подвизима покајања и обилним сузама, постаде светим храмом Божјим, обиталиштем Светога Духа.

Након осам година догоди се да у манастиру нестаде уља, и Теодора би послата са камилама у град Александрију да купи уље. Међутим муж њен, не знајући куда је отишла жена његова, и шта се догодило с њом, дуго је тражаше. И не нашавши је он туговаше дан и ноћ, и мољаше се усрдно Богу да му открије где се налази његова супруга. И једне ноћи он виде анђела који му рече: Не тугуј за својом женом, јер она служи Богу усред слугу Његових. А ако хоћеш да је видиш, иди изјутра и стани код цркве светога Петра, па ћеш је видети: јер ко прође поред цркве и поздрави те, то и јесте твоја жена.

Теодорин муж се обрадова због овог анђелског виђења које га обавести о његовој жени и да ће је видети, па рано изјутра похита к цркви светога Петра, и ставши тамо стаде гледати и десно и лево очекујући да види оно што је желео. И док он стајаше тако, гле, блажена Теодора наиђе са камилама, обучена у мушко монашко одело. Но муж је не позна: јер беше немогуће познати је, прво због мушке одеће, и друго што се беше променила у лицу, а некада је била веома лепа, али јој од поста и подвига монашких увену лепота њена. Међутим Теодора, издалека познавши мужа, заплака неприметно и рече: О, тешко мени грешној! јер се због греха противу мужа свог лиших милости Божје! – Пролазећи пак поред њега она му се поклони и рече: Добар дан, господине; – Исто тако и он се поклони њој говорећи: Буди здрав, оче! – И тако се разиђоше.

Постојавши малтене читав дан, Теодорин муж се врати кући тужан што не доби оно што је желео, и сматрајући анђелско виђење за обману. Код куће он се поново стаде молити са сузама, говорећи: Господе, види тугу моју, и услиши молитву моју, и откриј ми је ли моја жена жива или не, налази ли се на добром путу или на рђавом. – И наредне ноћи он понова види у виђењу анђела који му говори: Што плачеш, човече? Зар ти не виде жену своју јуче, као што ти рекох? – Он одговори: Не видех, господине мој. – А анђео рече: Не рекох ли ти да онај који пролазећи мимо поклони се теби и поздрави те, тај и јесте твоја жена.

Тада муж, разумевши да је видео жену своју али је није познао, благодараше Бога што му је жена жива и служи Богу, а и сам се надаше да се спасе молитвама њеним. Исто тако и блажена Теодора благодараше Бога што виде мужа и што је он не позна. По повратку пак у манастир она се усрдно труђаше на своме спасењу, постећи се најпре један дан, потом по два, онда по три и по четири дана; а понекад читаву седмицу није јела ништа, свесрдно се молећи за опроштење греха свога.

Близу тог манастира бејаше језеро, у коме живљаше звер крокодил, који често излажаше из језера и прождираше људе и стоку који туда пролажаху. Епарх Григорије, постављен од цара Зинона[3] за управитеља Александрије, постави стражу на путу који је водио поред језера, да нико не би пролазио њиме. Игуман пак, желећи да позна благодат Божију што беше у Теодори, дозва је и рече: Брате Теодоре, треба ми вода из језера; узми крчаг, па иди и захвати воду из језера и донеси ми. Теодора, као добар послушник, узе крчаг и оде. Стража је пресрете и рече јој: Оче, не иди овамо по воду, јер ће те појести звер. – А она одговори: Отац мој игуман посла ме, и ја сам дужан извршити наређење. – И кад она дође на обалу језера, крокодил изађе, узе је на своја леђа и однесе на средину језера. Пошто она захвати воду, крокодил је поново однесе на обалу. Она се онда обрати зверу и закле га да од тога времена никоме не чини зла; – и тог тренутка звер се нађе мртав. Видевши такво чудо, стражари известише о њему игумана и епарха, те сви слављаху Бога. А братија се чуђаху како звер не учини никакво зло блаженој и хваљаху силу послушности.

Међутим неки од братије, подстрекавани ђаволом (јер нико није слободан од вражјих искушења), не вероваху томе и почеше ненавидети Теодору, говорећи: Ето, ми толико година проживесмо у манастиру па не чинимо чуда, а он јуче дође и већ чини чудеса. Не хоће ли да буде већи од нас? Не умртви ли он звера неком враџбином? – Како се на неколико километара од њиховог манастира налажаше други манастир, у дубокој пустињи, ови ненавидници написаше кришом од свог игумана писмо за тај манастир, па касно увече дођоше келији блажене Теодоре и рекоше јој: Брате Теодоре, игуман ти наређује да ово писмо брзо однесеш у тај манастир. – Теодора узе писмо и хитно крену ноћу у манастир. А ненавидници ово учинише зато, да би је зверови растргли на путу, јер тамо беше врло много зверова, те нико не могаше проћи тим путем ноћу. Ненавидници говораху међу собом: Да видимо овог „свеца“, коме се звери покоравају, хоће ли се вратити читав? –

Када Теодора иђаше тим путем, њу срете огроман звер, поклони јој се, па се окрену назад и иђаше испред ње водећи је све до манастирских врата. Звер куцну на врата, вратар их отвори, и света Теодора са писмом оде к игуману. Но пошто вратар не затвори врата, звер уђе у манастир, па шчепавши вратара поче га кидати. Вратар стаде запомагати: Јаох! Јаох! помагајте! – На ово запомагање сви се пробудише. А света Теодора, сазнавши за ово, притече из келије игуманове ка брату, нападнутом од звера. И ухвативши звера за гушу она ослободи вратара, па рече зверу: Како си се усудио напасти на образ Божји и хтео си да га умртвиш? Зато умри ти сам. – И тог тренутка паде звер пред ногама свете Теодоре и издахну. Брата пак, изуједаног од звера, она помаза јелејем уз призивање имена Христова, осени ране његове светим крсним знаком, и сатвори га читава и здрава. Видећи ово чудо, сви се поклонише блаженој и прослављаху Бога који дивље звери покори слузи своме Теодору. И пошто би отпуштена из тог манастира, Теодора се врло рано врати у свој манастир, и дошавши никоме не каза где је била и шта је урадила.
Сутрадан дођоше монаси у манастир са неким приносом, испричаше игуману и свој братији шта се збило, и клањаху се игуману благодарећи што његов ученик Теодор избави њиховог вратара из чељусти звера и исцели га од рана, а самог звера умртви. Слушајући то, игуман и сви црнорисци веома се дивљаху. А када отпусти дошавшу братију, игуман сабра све иноке и питаше их: Ко је послао брата Теодора у онај манастир? – Они се сви одрицаху говорећи: Не знамо. – Игуман упита саму Теодору, говорећи: Ко те, брате, посла прошле ноћи у тај манастир? – А она, желећи да прикрије своје ненавиднике који је послаше, рече игуману: Прости ми, оче, задремах у келији и не знам ко дође наређујући ми твојим именом да брзо носим писмо оном игуману, и ја одох извршујући послушање. – Тада ненавидници, познавши благодат Божју у блаженој Теодори, стадоше се кајати за своју злобу, и припадајући к њој мољаху опроштај. А она, будући незлобива, ни најмање се не наљути на њих, нити икоме каза о њима, него напротив – себе ниподаштаваше као грешну и недостојну љубави братије.
Једном када Теодора обављаше своје послушање, јави јој се бес говорећи са гневом: Ти, погана прељубочинице, оставивши свога мужа, јеси ли дошла овамо да ратујеш против мене? Тако ми силе моје, ја ћу ти ископати јаму, да ћеш се ти одрећи не само монаштва него и Распетога, и побећи ћеш од места овог! И не мисли да ја нисам овде, јер те нећу оставити на миру док не заплетем у мрежу ноге твоје и не бацим те у јаму коју ти не очекујеш. – А Теодора, прекрстивши се, рече: Бог нека сатре силу твоју, ђаволе! – И бес постаде невидљив.

Након извесног времена блажена Теодора би поново послана са камилама у град Александрију да купи пшеницу за манастирске потребе. Шаљући је на пут, игуман јој рече: „Чедо, ако омркнеш на путу, онда сврати у манастир Енатски и тамо преноћи са камилама“. – Јер „а том путу беше близу града манастир, звани Енат. Кренувши, Теодора стварно омркну на путу, и сагласно наређењу оца игумана она сврати у Енатски манастир, и поклонивши се игуману манастира она замоли за благослов да у манастиру њиховом одмори камиле до сванућа. Игуман јој даде место у гостопримилишту, где бејаше обор за камиле. У то време ту се налажаше девојка већ у годинама, кћи тога игумана, која беше дошла да се поклони оцу своме и да га посети. Видећи младог монаха (то јест блажену Теодору), та девојка, по дејству ђавола, запали се пожудом према њему и дође ноћу к Теодори која је спавала крај камила. И не знајући да је то жена, она је стаде бестидно нападати и приморавати на грех. Но Тедора рече: Иди од мене, сестро, јер нисам навикла на такву ствар; поред тога ја имам у себи злог духа, па се бојим да те он не убије. – Удаљивши се посрамљена, девојка нађе другог госта са којим учини грех и затрудне. А Теодора у свануће оде у град, и пошто обави своје послушање врати се у манастир и продужи подвиге на спасењу свом.

Након шест месеци примети се на оној девојци да је бременита, и укућани је стадоше бити и распитивати: Од кога си остала у другом стању? – А она, нахушкана од ђавола, окриви блажену Теодору говорећи: Октодекатски монах Теодор, путујући у град са камилама, преноћи у гостопримилишту, и те ноћи дође к мени, обљуби ме, и ја затруднех од њега. – Чувши то отац њен, игуман Енатски, посла своје иноке у манастир Октодекат са жалбом игуману, да је његов инок обешчастио девојку и она је остала у другом стању. Игуман позва Теодору и рече јој: Чујеш ли шта ови људи говоре о теби, да си обешчастио девојку и она је сада бременита. – Теодора одговори: Опрости ми, оче, Бог је сведок да ја то нисам учинио.

Игуман, знајући да је брат Теодор чист и свет у животу као анђео Божји, не поверова причању тих инока. А када та девојка роди сина, Енатски иноци дођоше у манастир Октодекатски, бацише дете усред манастира, ружећи тамошње монахе и говорећи: Отхраните ваш пород!
Тада игуман, угледавши дете, поверова да је стварно било тако као што су причали Енатски иноци, и веома се огорчи на невину и чисту душом и телом Теодору. Онда он сазва братију и позва Теодору, па јој рече: Кажи нам, бедниче, шта си то урадио? Навукао си срамоту на манастир наш и поругу на монашки чин наш! Бога се ниси побојао. Ми смо те сматрали као анђела, а ти си се показао као ђаво. Признај нам, дакле, своје безакоње. – Међутим блажена Теодора, чудећи се напасти, ћуташе, и ништа друго не говораше сем: Опростите ми, оци свети, грешан сам! – Погато се посаветоваше међу собом, иноци је истераше из манастира са стидом и батинама, давши јој у руке дете.
Да чудесна трпљења блажене! Она могаше једном речју доказати своју невиност, али, не желећи да обелодани своју тајну да је жена, она узе на себе туђи грех, као казну себи за свој ранији грех. Узевши дете она седе пред манастирска врата, ридајући као изгнани из раја Адам. И ту пред манастиром она начини малену колибу за дете; и просећи од пастира млека она храњаше дете у току седам година; сама пак трпљаше и глад и жеђ и голотињу и мраз и врућину, употребљавајући за пиће морску воду и хранећи се дивљим биљем.

Не подносећи овакво трпљење Теодорино, ђаво намисли да је саблазни на следећи начин: узе он изглед њеног мужа, и ушавши у колибу где она сеђаше са дететом рече јој: Овде ли живиш, госпођо моја? Толико година муку мучим тражећи те са сузама, а ти и не хајеш за мене, госпођо моја? Не знаш ли да тебе ради оставих оца и матер, а ти ме напусти? Ко те превари, те ти дође на ово место? Где је красота лица твога? Зашто си толико омршала? Ходи, мила моја, хајдмо кући нашој. Јер ако хоћеш, ти можеш чувати целомудрије и код куће; ја ти нећу сметати у томе. Сети се љубави моје, госпођо, и хајде са мном кући нашој. – Блажена не позна да је то ђаво, већ помисли да је то стварно њен муж, и рече му: Мени је немогуће вратити се к теби у свет, из кога побегох због греха мог; бојим се да не западнем у веће грехе. – И кад она подиже руку своју са крсним знаком на молитву, одмах ишчезе ђаво. Тада блажена позна да је то био ђаво и рече: Умало ме не превари, ђаволе.

Блажена се кајаше што је ступила у разговор с ђаволом, и од тога времена са још више ревности чуваше себе од ђавољих замки. А л и ђаво не преста војевати против Теодоре. Он с а бра мноштво бесова, који узеше на себе изглед разних зверова, па нападоше на њу вичући људским гласом: Растргнимо ову прељубочиницу! – А Теодора прекрстивши се рече: Оптекавши, опколише ме, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 11), и беси тог часа ишчезоше. – Потом ђаво, желећи је преластити среброљубљем, показа јој мноштво злата и људе који га збираху, но и то све ишчезе од крсног знака.

Затим ђаво узе на себе изглед кнеза; мноштво коњаника иђаху испред њега, и пролазећи поред колибе Теодорине они викаху: Кнез долази, кнез долази! – Онда коњаници рекоше Теодори: Поклони се кнезу! – Она одговори: Ја се Богу Јединоме клањам. – Тада је они извукоше из колибе и силом поведоше к начелнику таме (пошто Бог допусти њима да се дотакну светитељке, да би она била опробана „као злато у огњу“ – Прем. Сол. 3, 6), и примораваху је да му се поклони. л и она не хте, говорећи: Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему јединоме служим. – Онда је беси без милости тукоше, па отидоше оставивши је једва живу. А пастири, дошавши к Теодори, нађоше је где лежи као мртва, и држећи да је умрла, узеше је и однеше у њену колибу и тамо положише. Они известише о томе у манастиру, говорећи: Монах ваш Теодор умре; узмите тело његово и сахраните. – Игуман са братијом оде у колибу Теодорину, и приметивши да је душа њена још у њој рече: Оставите га, јер ће остати у животу. – И вратише се у манастир.

У поноћи пак Теодора дошавши к себи стаде плакати и: бити се у прса, говорећи: Тешко мени грешном! тешко мени беспомоћном! О, како ме кажњава Бог за грехе моје! – И подигавши руке к небу, она завапи громким гласом: Боже милосрдни, . избави ме из руке ђавола и прости ми грехе моје! – Пастири који у близини ноћиваху, чувши где се блажена Теодора, коју; они сматраху за мртву, моли, удивише се што оживе и хваљаху Бога.
После тога игуман нареди да се дете узме од Теодоре у манастир, чему се Теодора веома обрадова, јер се ослободи од труда и брига око гајења детета. Сама пак продужи лутати по пустињи. Тело јој поцрне од хладноће и жеге, очи јој потамнеше од горких суза, и она живљаше са зверовима, који јој се као овце покораваху и беху кротке. Но ђаво се још једном окоми на њу. Видевши је веома гладну, он јој се јави у облику војника који донесе на тањиру лепо јело и рече: Кнез који те је тукао, сада се каје због тога и послао ти је ово јело молећи да му опростиш и примиш ово од њега. – А Теодора, познавши ову саблазан ђаволску, прекрсти се и рече: Бог нека уништи и разори лукавство твоје, враже! Нећеш ме преварити, јер ми је Бог помоћник. – И од тога времена престаде је ђаво кушати.

По истеку седам година таког паћеничког живота Теодориног, монаси се сажалише и дођоше к игуману говорећи: Смилуј се, оче, на брата Теодора, јер он већ откаја грех свој; опрости му и прими га у манастир. – Игуман одговори: Стварно, браћо, прошле ноћи Бог ме обавести да је брату Теодору опроштен грех. Стога идите, потражите га и доведите овамо.

Пронашавши Теодору у пустињи, братија је доведоше у манастир; и игуман јој рече: Брате Теодоре, Бог ти је опростио грех који си учинио. Живи с нама у манастиру и подвизавај се; никуда не излази више из манастира, да те ђаво не би опет ринуо у искушење; а учи и сина свог да буде подражавалац твојих подвига. – И даде јој игуман келију, ослободивши је од свих манастирских послова, да би се она у миру молила Богу и одахнула после толиких трудова. И проживе Теодора у тој келији две године са тобожњим сином својим Теодором, учећи га књизи и страху Божјем, смирењу и послушности, и другим монашким врлинама.

Једне године настаде велика суша, од које пресушише бунари у манастиру, а пресахнуше и језера, и беше велика оскудица у води. Тада игуман рече некима од братије: Нико други неће умолити Бога да нам подари воду, једино ава Теодор, јер је пун велике благодати Божје. – И дозвавши к себи блажену Теодору игуман јој рече: Оче Теодоре, узми суд и захвати нам воде из бунара. – Међутим бунар беше сув, без иједне капи воде. – Благослови, оче! рече Теодора и оде на бунар. Спустивши суд у бунар, она га напуни чистом водом и донесе игуману који сеђаше са братијом. Видевши то, сви се дивљаху. Онда одоше на бунар у коме давно беше пресахла вода, и надвиривши се видеше да је пун воде, и прославише Бога. И та вода беше доста за све манастирске потребе док не паде киша и не напуни водом све пресахле водојаже. Блажена пак Теодора, будући смирена духом, говораше братији: Ово се догоди не због мене него због оца нашег игумана који, имајући чврсту веру у Бога, посла ме, и ја изврших што ми је наређено, уздајући се у молитве оца нашег.

И продужи Теодора живети у келији својој, молећи се Богу и васпитавајући свог тобожњег сина. Једне пак вечери она пред свима узе дечка, затвори се с њим у келији и стаде га поучавати. А игуман, подстакнут Духом, посла неке од братије да неприметно прислушну крај келије шта Теодор разговара са дететом својим. Теодора пак, узевши дете у крило и загрливши га љубљаше га говорећи: Сине мој мили! време моје дође, крај се мој приближи, и ја већ одлазим од тебе. А л и ти не плачи за мном и не говори себи: „сироче сам“, јер Бога имаш за оца, који те благодаћу Својом штити; Њему ћу се и ја молити за тебе, ако обретем слободу пред Њим. Саслушај последње речи моје и запиши их у срцу свом: љуби Бога више него ма које створење, и више него себе самог, и прилепи се уз Њега свим срцем, не престајући славити Га и молити Му се устима и срцем, језиком и умом. Правила саборног никада не остављај, него са осталом братијом одлази у цркву: на Часове, први, трећи, шести и девети; на вечерње, полуноћницу и јутрење. Све молитве твоје нека буду са скрушеним срцем и сузама и уздисањем. Плачи пред Богом сваки дан, да би се удостојио вечне утехе. Буди послушан игуману и братији; одреци се воље своје; чувај незлобивост од сада па до краја живота свог; огради ћутањем уста своја; пази да не осудиш кога, нити да се подсмехнеш туђем греху; а видиш ли некога где греши, помоли се за њега једином безгрешном Богу да га исправи, а тебе да избави од грехопада и искушења вражијих. Не говори ништа празно, ни ружно, ни хулно: нека из уста твојих не изађе таква реч, за коју би имао дати одговор у дан Суда. Буди кротак и смирен срцем; све сматрај за оце и добротворе твоје, а себе рачунај као подножје свима. Чујеш ли да је ко од братије болестан, не лењи се да га посетиш и да му од срца послужиш; и свако одређено ти послушање извршуј без роптања. Сиромаштво и нестицање љуби као скупоцено благо. Опомињи се живљења мог, када с тобом лутах: шта стекох ја у колиби мојој пред оградом манастирском? да ли храну или одећу? да ли покућанство или неко благо? Ништа друго сем Бога. Јер шта је човеку потребније од Бога и божанске љубави Његове? Он је благо наше, Он – богатство, Он – храна и пиће, Он – одећа и покривало, Он – здравље наше и крепост, Он – весеље и радост, Он – нада и узданица наша. Потруди се да стекнеш Њега, сине мој! Јер ако стекнеш Бога Јединога, – то ће ти бити доста; и узвеселићеш се о Њему више него када би добио сав свет. Старај се чувати чистоту своју: као што си сада чист телом и душом, тако буди и до краја живота свог. Пази, чедо моје, да не ожалостиш Духа Божија који живи у теби, и да Га не одагнаш од себе сластољубљем и угађањем телу. Умртви уде своје; не дај покоја и одмора телу свом: као непослушног магарца смируј га глађу, жеђу, радом и батинама, док душу своју не изведеш пред Христа као чисту невесту. Чувај себе будно и од ђавољих замки, бди и стражи: јер ђаво не дрема, иштући да прогута сваког који служи Богу. Од овог врага нека те заштити помоћ Божја! Поред тога, чедо моје, чини помене и за мене, да обретем милост код праведног Судије, који ће судити не само грехе него и правице; к Њему ја сада одлазим.
Паметно дете рече на то: Оче мој, зар ти већ одлазиш остављајући ме сирочетом? Та шта ћу ја без тебе радити? Тешко мени јадноме? тешко мени сиротану што се лишавам тебе, добри оче мој! – А Теодора тешећи га рече: Ја ти већ рекох да себе не називаш сиротаном, јер ти имаш Бога који те чува и стара се о теби: Он ће ти бити отац и мати, учитељ и наставник, покровитељ и руководитељ ка спасењу.

После тога Теодора устаде и стаде се са плачем молити, говорећи: Боже, Ти знаш моје грехе и покајање! Ти знаш патње срца мога; ја не престајах плакати што разгњевих Тебе, Господе! Ти знаш труде моје, помоћу којих смиравах грешно тело своје, зато што се дрзнух учинити безакоње и огорчити благост Твоју. Ти знаш тугу душе моје; знаш да душа моја, откако постадох свесна греха свог, не престаде све време туговати и горко ридати што ожалостих милосрђе Твоје. Стога чуј сада јецање моје, услиши молитву моју, види срце моје које се топи као восак, испитај што је у мени, погледај сузе моје и смилуј се на бедну душу моју! Опрости безакоња моја, прости грехе моје, не помени зла дела моја: по милости Својој помени ме Ти, ради доброте Своје, Господе! (Пс. 24, 7). Прими покајање моје! прими молитву и ридање моје! а прими и душу моју!

Дуго се она мољаше тако, и не могаше се чути све што она у молитви говораше, – само се чујаше њен плач и ударање у прси. Плакаше са њом заједно и дечко, оплакујући своје сиротанство. Потом га она поново тешаше, па се опет мољаше. Напослетку она с радошћу рече: Благодарим Теби, свемилосрдном Творцу мом, што ме услиши и помилова, и избави душу моју од смрти и очи моје од суза.

Говорећи у радости душе и друге захвалне речи, Теодора умуче. Могаше се помислити да она у то време предаде свету душу своју у руке Господа свог, пошто се више не чујаше она већ само плакање детета. У том тренутку удари клепало за јутрење. Монаси који прислушкиваху одоше к игуману и све му испричаше. Саслушавши их, игуман им стаде са сузама говорити: Чеда моја, ја ноћас задремах и имадох виђење: дођоше два светлозарна човека и поведоше ме на висину небеску, откуда ми дође глас говорећи: „Ходи и види каква сам блага уготовио мојој невести Теодори“. И угледах светлоносни рај, чију красоту и лепоту није могуће описати. Она два човека ме уведоше унутар раја, показаше ми дворац, и у њему златни одар, крај кога стајаше анђео чувајући га. Ја упитах људе што ме вођаху За кога је спремљен овај дворац и одар? – Они ми рекоше: Причекај мало, и видећеш славу Божију. – И мало после ја угледах чинове Анђела, Мученика и Преподобних, који иђаху ка дворцу певајући дивне песме, чију сладост је немогуће исказати; а усред њих видех прекрасну жену, у великој слави; они је доведоше у дворац и посадише на одар, појући преслатке песме. Ја се са страхом поклоних чесној жени тој. А анђео ме упита: Знаш ли ко је то? – Ја одговорих: Не знам, господине мој. – Он ми онда рече: То је монах твој Теодор; по природи својој он беше женско, а по спољашњости мушкарац. Поживевши кратко време у браку, Теодора остави свет Бога ради и труђаше се у вашем манастиру; и када би оклеветана да је девојка родила дете од ње, она не објави да је жена, већ као да је прави отац она прими дете и одгаји га. Отерана из вашег манастира она много пострада, хранећи се травом и пијући морску воду, трпећи мраз и жегу и голотињу, и подносећи многе напасти од демона. Због свега тога милосрдни Бог је толико узвелича: јер је заволе као невесту Своју. и учини је наследницом Царства Свога са свима светима. – Чувши ово ја стадох плакати што нисам знао ту тајну, већ сам поверовао лажи и увредио светитељку изгнавши је са срамом из манастира. И тако плачући ја се пробудих. Зато је сада, чеда моја, срце моје испуњено радошћу и жалошћу. Радујем се што се удостојих видети преславно виђење, какво око људско не виде, и чути преслатке звуке светих песама, какве ухо људско не чу; а тугујем и плачем што не знађасмо слушкињу Божију и невесту Његову возљубљену, која је живела међу нама, и ми смо је, не знајући, дуго време вређали.

После тога игуман сазва братију, па оде келији блажене Теодоре и куцну на врата говорећи: Оче Теодоре, благослови! – Али одговора не би, јер се Теодора већ беше преставила ка Господу. А дечко, плачући над њом, беше заспао, и једва га пробудише. Уставши он им отвори врата. Када братија уђоше, угледаше блажену Теодору где лежи на земљи, са рукама прекрштеним на грудима и са затвореним очима, а лице јој сијаше лепотом као лице анђела. Када стадоше припремати за погреб свето тело њено, игуман откри њене груди, сасушене од дугог поста, и сви познаше да је то била жена. И дивећи се они плакаху много. Игуман нареди братији да никоме не казују ову тајну, док не буду позвани они који оклеветаше преподобну да је обешчастила девојку. И посла игуман братију к Енатском игумаму, говорећи: Молимо твоју љубав, оче, дођи к нама са својом братијом, јер нам је данас велики празник, па хоћемо да га празнујеш с нама.

И дође игуман Енатски са својим монасима; и приведоше га к светоме телу блажене Теодоре, говорећи: Оче, муж твоје кћери умре. – И показавши му тело преподобне упиташе га: Није ли то Теодор? – Стварно, то је он, одговори игуман Енатски. – Онда упиташе монахе који беху дошли с њим, говорећи: Познајете ли га ви? – Они рекоше: Добро га познајемо; то је лажни монах Теодор, који оскврнави девојку; нека му Бог плати по делима његовим!

Тада Октодекатски игуман откри груди блажене Теодоре, и показавши женске дојке њене рече: Је ли то мушко тело? Да, оци, ми се преварисмо, мислећи да је то мушкарац, а уствари то је била жена; променивши име и изглед она као анђео живљаше усред нас грешника, који не знађасмо тајну ову, и многе напасти претрпе од нас. Међутим сада крај њен показа шта је била и шта јесте, јер је она праведна и света, и Христу Богу нашем мила: јер је ја видех где се весели у небеском дворцу у слави и светлости великој са чиновима анђела и са свима светима.

Тада се сви присутни запрепастише и удивише овој великој тајни; а они који је беху оклеветали због греха који она не учини, веома се постидеше, и сви плакаху много, говорећи: Тешко нама, што тако дуго вређасмо слушкињу Божију! – И припадајући к светим моштима њеним, са сузама говораху: Опрости нам, слушкињо Божја, што се у незнању огрешисмо о тебе!
После тога јави се анђео Божји игуману Октодекатском, говорећи: Узми коња и крени ка граду, и кога прво сретнеш, узми га и доведи овамо. – Игуман одмах крену, и угледавши човека који му иђаше у сусрет упита га: Куда идеш, човече? – Овај одговори: Чух да жена моја умре у неком манастиру, па идем да је потражим и видим. – Игуман, узевши са собом овог човека и посадивши га на коња, врати се у манастир и приведе га к светом телу преподобне. Угледавши Теодору муж њен стаде горко и неутешно ридати над моштима њеним.

Чувши за све ово, из околних манастира се слеже безбројно мноштво монаха са свећама и кадионицама, па опремивши свето тело преподобне Теодоре погребоше га чесно у манастиру, у коме се она добро подвизавала. И приредише велики празник у току много дана, славећи Христа Бога и величајући возљубљену невесту Његову – преподобну Теодору. А муж њен, после погреба њеног, измоли за себе ону келију, у којој је живела жена његова или, боље рећи, невеста Христова. И постригавши се за монаха, он се ту подвизаваше у посту, молитви и сузама, сећајући се подвига преподобне Теодоре. И после не много времена он добро сконча и пређе ка Господу. А дечак Теодор, кога преподобна имађаше место сина, наследи нарав, подвиге и васцело врлинско живљење тобожњег оца свог или, боље рећи, матере своје, преподобне Теодоре. Он достиже такво савршенство, да по смрти игумана би од свих инока изабран на игуманство; и би добар отац, настављајући чеда своја на пут спасења, којим и сам пође за преподобном Теодором, и настани се с њом у обитељима небеским.
Молитвама светих Твојих, Господе, не лиши и нас небесног Царства Свог. Амин.