Житије преподобних отаца СПИРИДОНА и НИКОДИМА
Ова два подвижника Спиридон и Никодим свето и богоугодно послужише 35. година у печењу просфоре, чисто и беспрекорно вршећи ово послушање.
Подели чланак са другима
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ СПИРИДОНА и НИКОДИМА, просфорника Печерских
СВАКА душа благословена јесте проста; у њој нема лукавства ни ласкања, јер је сасуд и обиталиште самога Бога. Стога и апостол говори: Што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами и премудре (1. Кор. 1, 27).
Броју тих изабраних припада и преподобни отац наш Спиридон. Овај блажени беше не из града него са села; он не беше научен књизи, и беше прост на речи, али не разумом духовним и делима богоугодним. Имајући у срцу свом страх Божији, који је почетак мудрости, он дође у манастир Печерски, и стаде водити суров монашки живот. He знајући да чита, он се поче учити књизи, мада већ беше у годинама; и цео Псалтир он научи напамет. И тако он ревносно рађаше на спасењу душе своје, да непрестано читаше Псалтир, и сваки дан га целог прочитаваше.
Тадашњи игуман Пимен постник, видећи да је Спиридон смирен и трудољубив, стално пребива у молитви и посту, и у свему је беспрекоран, одреди му богопријатно послушање: да пече хлеб, који се на Божанственој литургији приноси за тајну тела Христова, тојест просфоре. Блажени Спиридон, ступивши с радошћу у пекару, не остави пређашње подвиге своје и труд духовни, и стаде поверено му послушање вршити са сваком побожношћу и страхом Божјим. Знајући да је труд његових руку предпазначен за чисту и беспрекорну жртву, приношену јерејем, он га обављаше узносећи својим устима хвалу Богу: јер он, или секао дрва или месио тесто, свагда имађаше на језику свом псалме Давидове, тако да, по своме обичају, он сваки дан свршаваше цео Псалтир.
Једном, вршећи овај свој посао, блажени Спиридон запали пећ за печење просфора. Али пламен суну из пећи и захвати кров пекаре. Тада блажени узе своју мантију, затвори њоме вратанца на пећи, а на власеници својој завеза рукаве, па са њоме отрча на кладенац ио воду; накупивши је водом он се брзо врати и сазва братију да му помогну угасити пожар. А кад се братија слеже, угледаше чудесан призор: мантија којом блажени беше затворио вратанца на пећи, не беше дарнута огњем, и вода из власенице не беше истекла. Монаси брзо угасише пожар донесеном у власеници водом, и радосно прославише Бога.
Блажени Спиридон имађаше једног сатрудника, неког брата по имену Никодима. Он у свему беше једне мисли са преподобним Спиридоном, и подједнако се труђаше са њим и у молитви н у телесним радовима.
Ова два подвижника свето и богоугодно послужише тридесет и пет година у печењу просфоре, чисто и беспрекорно вршећи ово послушање. Стога, преставивши се у добром исповедању, они се насићују славом Божијом, коју гледају не у виду приношеног хлеба, него лице у лице. Њиховим светим молитвама нека се и ми наситимо достојно хлеба живота, благодати и славе Христа Исуса, коме, са Богом Оцем и Светим Духом приличи част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА СГАХИЈА, АМПЛИЈА, УРВАНА, НАРКИСА, АПЕЛИЈА и АРИСТОВУЛА
ОВИ свети апостоли су од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у Византији. Заједно са светим Андрејем подиже цркву у Аргиропољу; и сабравши много верних, учаше их спасоносном животу и управљаше паством својом верно и ревносно.
После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском, а Урван у Македонији. Ревносно проповедајући Христа и уништавајући идоле, они изазваше против себе Јелине и Јевреје, и ови их убише; и тако они обојица мученички скончаше за Христа, исплевши себи венац мучеништва. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини, и пошто истину Еванђеља проповедаше, би стављан на разне муке, и свој апостолски пут заврши мучеништвом. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској, и многе привевши Христу, он се блажено упокоји. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао. (О свима њима видети и под 4. јануаром).
Када пак по обичају хтедоше да омију тело умрлога водом, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову, и обучена у оштру ланену хаљину. Појас од сламе беше се: залепио дубоко у тело његово, тако да га нису могли скинути са тела све док нису дуго квасили водом и размекшавали. Овакав подвиг блаженога нико за живота његова није познавао. A он, вели том приликом биограф Данило, имађаше и други подвиг за који такође други не знађаху: „Живећи са женом својом у свом животу, овај благочестиви се више од двадесет и трн године не дотаче ње, него чувајући обоје целомудрије и чистоту, остадоше живети као брат и сестра“. Затим над преподобним Теоктистом би извршено надгробно певање, то јест опело, и тело му би пренето у његову постојбину у град Рас, у цркву Св. великомученика Христовог Георгија, звану Ђурђеви Ступови.
Блажени краљ Драгутин беше за живота свог обновио овај древни манастир Светог Немање и још уз њега подигао малу цркву Светог Николаја Чудотворца, у коју и би положено његово свечасно тело. За своје пак умрло тело светитељ беше са страшном клетвом заповедио, да „ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље“. Ово прослављење заиста и би, јер Бог прославља оне који Њега славе. Колика је била љубав блаженог краља Драгутина, у монаштву преподобног Теоктиста, према црквама и манастирима ви ди се и из тога, што је он ( и његова благочестива супруга) подигао у својим областима где је владао неколико светих и великих задужбина, које су се и до данас сачувале.
To je пре свега манастир Св. Ахилија – Ариље, који Св. Драгутин подиже заједно са својим братом Милутином 1296. године, и у који пренесе из Преспе део светих моштију Св. Ахилија, епископа Лариског. Затим, то су и следећи манастири: Манастир Троноша код Лознице, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице; манастир Келије код Ваљева, посвећен Светим Арханђелима; манастир Рача крај Дрине, близу Бајине Баште, посвећен Вазнесењу Господњем; манастир Папраћа код Зворника, посвећен Благовештењу; манастир Тавна код Тузле, посвећен Светој Тројици; манастир Ломиица код Власенице, посвећен Светом Георгију; манастир Липље код Бања Луке, посвећен Светом Николи, и још многи друга манастири и цркве у српским крајевима Србије и Босне.
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЕПИМАХА ЕГИПЋАНИНА
СВЕТИ мученик Епимах беше из Египта, син благочестивих родитеља хришћана. Од ране младости он возљуби Бога од све душе и зажеле да Њему јединоме живи. Зато, угледајући се на светог Јована Крститеља, он оде у пустињу и дуго време проведе на Пелусијској гори. Он не имађаше никаквог руководиоца од светих отаца, него му у овом суровом пустињачком живљењу наставник беше сам Дух Свети; и љубав к Богу беше му учитељ, поучавајући га свему врлинском живљењу. Јер само љубав к Богу може најбоље научити човека врлинама. Она научи свете апостоле да оставе све и да иду за Господом који не имађаше земаљска богатства. Она научи преподобне оце да иду у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти, и да се потуцају по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по рупама земаљским. Она научи свете мученике и мученице да јуначки страдају за Христа, кличући: „Тебе, Жениче мој, љубим; и Тебе иштући страдам“. Та љубав научи и светог Епимаха да носи пустињачке подвиге и трудове, да трпи свакојаке напасти од невидљивих врагова, да живи свето по Богу, и да буде готов на смрт за Њега.
Пошто проживе много година у своме пустињском усамљеништву, свети Епимах чу да хришћане у Александрији незнабошци силно муче, при чему једни од хришћана, бојећи се тешких мука, беже у горе и крију се по пустињама, а други отпадају од вере. Горећи ревношћу по Богу, христочежњиви пустињак остави пустињу и крену у Александрију, желећи да својом крвљу посведочи своју веру у Господа Христа. Дошавши у Александрију он виде каквим свирепим мучењима незнабожни идолопоклоници подвргавају хришћане; са великим болом у души он примети да се демонско зловерје умножило, многи се хришћани поколебали, а незнабошци чак и храм Господњи оскврнавили. Због свега тога он уђе у идолски храм о незнабожачком празнику, и на очиглед свима неустрашиво преврну жртвеник и пообара идоле на земљу и поломи. Незнабошци га одмах дохватише и пред игемона Апелијана одведоше. Угледавши игемона где на судишту седи и хришћане мучи, свети пустињак јуначки полете на њега да га смрви, што би и учинио да га телохранитељи игемонови не спречише: такву ревност по Богу пројави испосник. Игемон се зачуди таквој дрскости худог и у дроњке одевеног човека, и нареди да га вргну у тамницу и држе тамо док он смисли каквим ће га мукама уморити.
У тамници се тада налажаше мноштво верних, затворених због исповедања вере Христове. Све њих свети Епимах, пун Духа Светога, сокољаше на мученички подвиг. И његово сокољење толико одушеви верне, да се ниједан од њих не уплаши, нити отпаде од вере, него сви са радошћу пролише крв своју за Бога истинога и кроз разне жестоке муке предадоше Господу душе своје. Најзад и светог Епимаха ставише на љуте муке, зато што он не само верује у Христа, и што празновање њихово поремети, него и што се дрзну подићи руку своју на самог игемона, са намером да га убије. Најпре светог пустињака обесише на дрвету, м стругаху га гвозденим ноктима. Затим га бијаху камсњем, ло мећи му кости, a он y мукама кликташе:
„Пошто Господ мој Исус Христос ради мене би распет, и копљем прободен, и оцгом нанојен, зар нисам дужан и ја постати заједничар Његових страдања? Ја хоћу веће муке но што су ове на које ме стављате: удрите ме! пљујте ме! ставите ми трнов венац на главу! дајте ми трску у руке! напојте ме жучем! сво ми тело у једну рану претворите! на крст ме распните и копљем прободите! – то претрпе Господ мој, то и ја хоћу да претрпим!“
Много народа стајаше наоколо и посматраше мучење светог Епимаха. У гомили се налажаше и једна жена која близу стајаше, а беше слепа на једно око. Гледајући такво страдање светог Епимаха, она плакаше. У то време капља крви светог преподобномученика прсну и паде на њено слепо око; и оно се тог тренутка исцели, те жена стаде гледати и на њега, као и на друго, здраво. Тако чудесно исцељена, жена узвикну: Велики је Бог, кога исповеда овај страдалник!
Потом одсекоше главу светом Епимаху. И тако он предаде свету душу своју у руке Господу, за кога пострада.
ИЗВОР: svetosavlje.org
Житије преподобних отаца СПИРИДОНА и НИКОДИМА
Ова два подвижника Спиридон и Никодим свето и богоугодно послужише 35. година у печењу просфоре, чисто и беспрекорно вршећи ово послушање.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ СПИРИДОНА и НИКОДИМА, просфорника Печерских
СВАКА душа благословена јесте проста; у њој нема лукавства ни ласкања, јер је сасуд и обиталиште самога Бога. Стога и апостол говори: Што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами и премудре (1. Кор. 1, 27).
Броју тих изабраних припада и преподобни отац наш Спиридон. Овај блажени беше не из града него са села; он не беше научен књизи, и беше прост на речи, али не разумом духовним и делима богоугодним. Имајући у срцу свом страх Божији, који је почетак мудрости, он дође у манастир Печерски, и стаде водити суров монашки живот. He знајући да чита, он се поче учити књизи, мада већ беше у годинама; и цео Псалтир он научи напамет. И тако он ревносно рађаше на спасењу душе своје, да непрестано читаше Псалтир, и сваки дан га целог прочитаваше.
Тадашњи игуман Пимен постник, видећи да је Спиридон смирен и трудољубив, стално пребива у молитви и посту, и у свему је беспрекоран, одреди му богопријатно послушање: да пече хлеб, који се на Божанственој литургији приноси за тајну тела Христова, тојест просфоре. Блажени Спиридон, ступивши с радошћу у пекару, не остави пређашње подвиге своје и труд духовни, и стаде поверено му послушање вршити са сваком побожношћу и страхом Божјим. Знајући да је труд његових руку предпазначен за чисту и беспрекорну жртву, приношену јерејем, он га обављаше узносећи својим устима хвалу Богу: јер он, или секао дрва или месио тесто, свагда имађаше на језику свом псалме Давидове, тако да, по своме обичају, он сваки дан свршаваше цео Псалтир.
Једном, вршећи овај свој посао, блажени Спиридон запали пећ за печење просфора. Али пламен суну из пећи и захвати кров пекаре. Тада блажени узе своју мантију, затвори њоме вратанца на пећи, а на власеници својој завеза рукаве, па са њоме отрча на кладенац ио воду; накупивши је водом он се брзо врати и сазва братију да му помогну угасити пожар. А кад се братија слеже, угледаше чудесан призор: мантија којом блажени беше затворио вратанца на пећи, не беше дарнута огњем, и вода из власенице не беше истекла. Монаси брзо угасише пожар донесеном у власеници водом, и радосно прославише Бога.
Блажени Спиридон имађаше једног сатрудника, неког брата по имену Никодима. Он у свему беше једне мисли са преподобним Спиридоном, и подједнако се труђаше са њим и у молитви н у телесним радовима.
Ова два подвижника свето и богоугодно послужише тридесет и пет година у печењу просфоре, чисто и беспрекорно вршећи ово послушање. Стога, преставивши се у добром исповедању, они се насићују славом Божијом, коју гледају не у виду приношеног хлеба, него лице у лице. Њиховим светим молитвама нека се и ми наситимо достојно хлеба живота, благодати и славе Христа Исуса, коме, са Богом Оцем и Светим Духом приличи част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА СГАХИЈА, АМПЛИЈА, УРВАНА, НАРКИСА, АПЕЛИЈА и АРИСТОВУЛА
ОВИ свети апостоли су од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у Византији. Заједно са светим Андрејем подиже цркву у Аргиропољу; и сабравши много верних, учаше их спасоносном животу и управљаше паством својом верно и ревносно.
После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском, а Урван у Македонији. Ревносно проповедајући Христа и уништавајући идоле, они изазваше против себе Јелине и Јевреје, и ови их убише; и тако они обојица мученички скончаше за Христа, исплевши себи венац мучеништва. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини, и пошто истину Еванђеља проповедаше, би стављан на разне муке, и свој апостолски пут заврши мучеништвом. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској, и многе привевши Христу, он се блажено упокоји. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао. (О свима њима видети и под 4. јануаром).
Када пак по обичају хтедоше да омију тело умрлога водом, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову, и обучена у оштру ланену хаљину. Појас од сламе беше се: залепио дубоко у тело његово, тако да га нису могли скинути са тела све док нису дуго квасили водом и размекшавали. Овакав подвиг блаженога нико за живота његова није познавао. A он, вели том приликом биограф Данило, имађаше и други подвиг за који такође други не знађаху: „Живећи са женом својом у свом животу, овај благочестиви се више од двадесет и трн године не дотаче ње, него чувајући обоје целомудрије и чистоту, остадоше живети као брат и сестра“. Затим над преподобним Теоктистом би извршено надгробно певање, то јест опело, и тело му би пренето у његову постојбину у град Рас, у цркву Св. великомученика Христовог Георгија, звану Ђурђеви Ступови.
Блажени краљ Драгутин беше за живота свог обновио овај древни манастир Светог Немање и још уз њега подигао малу цркву Светог Николаја Чудотворца, у коју и би положено његово свечасно тело. За своје пак умрло тело светитељ беше са страшном клетвом заповедио, да „ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље“. Ово прослављење заиста и би, јер Бог прославља оне који Њега славе. Колика је била љубав блаженог краља Драгутина, у монаштву преподобног Теоктиста, према црквама и манастирима ви ди се и из тога, што је он ( и његова благочестива супруга) подигао у својим областима где је владао неколико светих и великих задужбина, које су се и до данас сачувале.
To je пре свега манастир Св. Ахилија – Ариље, који Св. Драгутин подиже заједно са својим братом Милутином 1296. године, и у који пренесе из Преспе део светих моштију Св. Ахилија, епископа Лариског. Затим, то су и следећи манастири: Манастир Троноша код Лознице, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице; манастир Келије код Ваљева, посвећен Светим Арханђелима; манастир Рача крај Дрине, близу Бајине Баште, посвећен Вазнесењу Господњем; манастир Папраћа код Зворника, посвећен Благовештењу; манастир Тавна код Тузле, посвећен Светој Тројици; манастир Ломиица код Власенице, посвећен Светом Георгију; манастир Липље код Бања Луке, посвећен Светом Николи, и још многи друга манастири и цркве у српским крајевима Србије и Босне.
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЕПИМАХА ЕГИПЋАНИНА
СВЕТИ мученик Епимах беше из Египта, син благочестивих родитеља хришћана. Од ране младости он возљуби Бога од све душе и зажеле да Њему јединоме живи. Зато, угледајући се на светог Јована Крститеља, он оде у пустињу и дуго време проведе на Пелусијској гори. Он не имађаше никаквог руководиоца од светих отаца, него му у овом суровом пустињачком живљењу наставник беше сам Дух Свети; и љубав к Богу беше му учитељ, поучавајући га свему врлинском живљењу. Јер само љубав к Богу може најбоље научити човека врлинама. Она научи свете апостоле да оставе све и да иду за Господом који не имађаше земаљска богатства. Она научи преподобне оце да иду у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти, и да се потуцају по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по рупама земаљским. Она научи свете мученике и мученице да јуначки страдају за Христа, кличући: „Тебе, Жениче мој, љубим; и Тебе иштући страдам“. Та љубав научи и светог Епимаха да носи пустињачке подвиге и трудове, да трпи свакојаке напасти од невидљивих врагова, да живи свето по Богу, и да буде готов на смрт за Њега.
Пошто проживе много година у своме пустињском усамљеништву, свети Епимах чу да хришћане у Александрији незнабошци силно муче, при чему једни од хришћана, бојећи се тешких мука, беже у горе и крију се по пустињама, а други отпадају од вере. Горећи ревношћу по Богу, христочежњиви пустињак остави пустињу и крену у Александрију, желећи да својом крвљу посведочи своју веру у Господа Христа. Дошавши у Александрију он виде каквим свирепим мучењима незнабожни идолопоклоници подвргавају хришћане; са великим болом у души он примети да се демонско зловерје умножило, многи се хришћани поколебали, а незнабошци чак и храм Господњи оскврнавили. Због свега тога он уђе у идолски храм о незнабожачком празнику, и на очиглед свима неустрашиво преврну жртвеник и пообара идоле на земљу и поломи. Незнабошци га одмах дохватише и пред игемона Апелијана одведоше. Угледавши игемона где на судишту седи и хришћане мучи, свети пустињак јуначки полете на њега да га смрви, што би и учинио да га телохранитељи игемонови не спречише: такву ревност по Богу пројави испосник. Игемон се зачуди таквој дрскости худог и у дроњке одевеног човека, и нареди да га вргну у тамницу и држе тамо док он смисли каквим ће га мукама уморити.
У тамници се тада налажаше мноштво верних, затворених због исповедања вере Христове. Све њих свети Епимах, пун Духа Светога, сокољаше на мученички подвиг. И његово сокољење толико одушеви верне, да се ниједан од њих не уплаши, нити отпаде од вере, него сви са радошћу пролише крв своју за Бога истинога и кроз разне жестоке муке предадоше Господу душе своје. Најзад и светог Епимаха ставише на љуте муке, зато што он не само верује у Христа, и што празновање њихово поремети, него и што се дрзну подићи руку своју на самог игемона, са намером да га убије. Најпре светог пустињака обесише на дрвету, м стругаху га гвозденим ноктима. Затим га бијаху камсњем, ло мећи му кости, a он y мукама кликташе:
„Пошто Господ мој Исус Христос ради мене би распет, и копљем прободен, и оцгом нанојен, зар нисам дужан и ја постати заједничар Његових страдања? Ја хоћу веће муке но што су ове на које ме стављате: удрите ме! пљујте ме! ставите ми трнов венац на главу! дајте ми трску у руке! напојте ме жучем! сво ми тело у једну рану претворите! на крст ме распните и копљем прободите! – то претрпе Господ мој, то и ја хоћу да претрпим!“
Много народа стајаше наоколо и посматраше мучење светог Епимаха. У гомили се налажаше и једна жена која близу стајаше, а беше слепа на једно око. Гледајући такво страдање светог Епимаха, она плакаше. У то време капља крви светог преподобномученика прсну и паде на њено слепо око; и оно се тог тренутка исцели, те жена стаде гледати и на њега, као и на друго, здраво. Тако чудесно исцељена, жена узвикну: Велики је Бог, кога исповеда овај страдалник!
Потом одсекоше главу светом Епимаху. И тако он предаде свету душу своју у руке Господу, за кога пострада.
ИЗВОР: svetosavlje.org
