Житије преподобног ЛАВРЕНТИЈА Печерског
После искушења које снађе преподобне затворнике печерске Исакија и Никиту[3], подвизаваше се у том истом светом манастиру Печерском овај блажени Лаврентије.
Подели чланак са другима
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА затворника Печерског
После искушења које снађе преподобне затворнике печерске Исакија и Никиту, подвизаваше се у том истом светом манастиру Печерском овај блажени Лаврентије. Он се, као добар војник Христов, усуди да сам усамљенички ратује са душегубним нападачем – ђаволом. И зажеле свом душом да се у строгом затворништву посвети молитви Богу, убеђен да Господ управо о затворничком живљењу говори када каже: „А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 6). Али преподобни му оци одлучно брањаху да то ради у светом манастиру Печерском, где лукави ђаво силовитије напада подвижнике него на другом месту. Они му напомињаху како ту ђаво савлада Исакија и Никиту, који се насамо у затвору бораху с њим, те их оци многим молитвама једва вратише к себи.
Тада Лаврентије, опростивши се са братијом, оде у манастир светог великомученика Димитрија, подигнут кнезом Изјаславом, и тамо монаховаше у затвору. Он стаде веома подвижнички живети и са великом ревношћу радити на спасењу свом, преузимајући сваким даном све веће трудове, умртвљујући уздржањем и глађу све страсне пожуде, секући их мачем духовним, то јест речју молитве, и водом суза својих гасећи распаљене стреле лукавога. И тако он, благодаћу Божјом, не само не би рањен ђаволом, него и доби од сведарежљивог Господа дар да чудотворно исцељује разне болести и недуге по људима, и да изгони ђаволе.
Једном, к блаженом Лаврентију између многих других би доведен ради исцељеља један човек из Кијева, у коме бејаше веома свиреп и јак ђаво, да дрво које су са муком могли носити десеторо људи, он сам узимаше и ношаше. А блажени затворник, желећи да се благодаћу прослави његово духовно отечество – свети манастир Печерски, нареди да овог човека воде тамо. Тала бесомучник стаде викати: „Коме ме ти шаљеш? Ја не смем ни да се приближим пештери због Светих који почивају у њој. У самом пак манастиру живе тридесет светих црноризаца којих се ја бојим, a са осталима водим борбу“
Када бесомучник изговори то о благодати светог манастира Печерског, блажени поново нареди да га силом одвуку тамо, да би се боље потврдило оно што он рече. А они што вуцијаху бесомучника, знајући да он никада није бивао у Печерском манастиру и да никога тамо не познаје, упиташе га: „Ко су ти подвижници којих се ти бојиш?“ Јер у то време у Печерском манастиру бејаше братије сто осамнаест. Бесомучник наброја од њих тридесет по имену, и рече: „Сви они могу ме једном речју истерати“. Тада му они што га вуцијаху опет рекоше: „Ми хоћемо да те затворимо у пештери“. А он им одговори; „Каква ми је корист водити борбу са мртвима? Јер они сада имају већу слободу да се моле Богу за своје црнорисце и за све који долазе к њима. Но ако ви хоћете да видите како ја водим борбу, одведите ме у манастир: сем оне тридесеторице које споменух, ја се могу борити са свима осталима“.
И стаде показивати способности своје, говорећи јеврејски, римски, грчки, једном речју – све језике, које он никада ни чуо није, тако да се они што га вуцијаху веома уплашише и много дивише промени његовог говора и способности да говори разне језике. Затим, пре но што они уђоше у манастир, нечисти дух тaj побеже из човека; и исцељени човек стаде паметно расуђивати, те се сви што беху с њим испунише радошћу. Онда сви заједно уђоше у свету чудотворну цркву Печерску да захвале Богу. Дознавши за то, игуман са свом братијом дође у цркву. Исцељени не познаваше ни игумана, нити икога од оне тридесеторице које поименце наброја у време бесомучности. Тада га упиташе: „Ко те исцели?“ А он, гледајући на чудотворну икону Пресвете Богородице, одговори: „Са Њом сретоше нас свети оци, њих тридесет на броју, и ја се исцелих“. При томе он се сећаше имена свију њих, али никога не познаваше у лице. Тада сви скупа узнесоше хвалу Богу, и Пречистој Матери Његовој, и блаженим угодницима Његовим.
Тако се прослави свето место Печерског манастира по Божјем устројењу, објављеном преко блаженог затворника Лаврентија, који се као Варнава од Павла, на неко време одвоји од печерске бpaтиje, много плода донесе и, украсивши Изјаслављеи манастир многим равноангелним врлинама својим, поново се врати y свети манастир Печерски. После извесног времена он би изабран и посвећен за епископа Туровског. По блаженом престављењу светог Лаврентија, тело његово би пренето у Кијево-Печерски манастир и с чешћу положено у пештерама, где и до сада његове чудотворне мошти стоје нетљене, у част Онога који види тајно а узвраћа затворницима јавно – слављеног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА САРВИЛА И ВЕВЕЈЕ сестре његове
Ови свети беху из града Едесе, а пострадаше за време цара Трајана, 110. године. Свети Сарвил беше најпре идолски жрец и служитељ гадних жртава демонских. Био је леп и чувен; носио је скупоцене и раскошне хаљине, и имао златну капу на глави; тамошњи јелини су га сматрали као другог малог цара, и поштовали као другог бога. И он је наређивао да се сви клањају идолима и приносе им жртве. Епископ града Едесе, свети Варсимеј често га је корио и саветовао, али он није хтео да напусти своју заблуду. A o једном не знабожачком празнику, када су приносили жртве демонима, и Сарвил надзиравао, свети Варсимеј га опет укори као виновника пропасти многих људи. Чувши то, и дарнут благодаћу Христовом, Сарвил се замисли над речима епископовим, и поверова у Христа заједно са својом сестром Вевејом. Затим их епископ Варсимеј обоје крсти, и поучи истинама вере. После тога Сарвил продаде све имање своје, раздаде новце сиромасима, и сам постаде сиромах. Потом отиде код епископа и живљаше код њега.
Сазнавши за то, намесник Лисије изведе Сарвила преда се на суд. Пошто га је испитао и дознао да исповеда веру у Христа, он нареди те га бише моткама. А пошто мученик изружи њега и идоле његове, па и самог цара који га је поставио за намесника, овај се безумно разјари, и нареди те светога бише воловским жилама, и стругоше гвозденим четкама, и жегоше бакљама. Трпећи све то, мученик само у Бога гледаше и мољаше се, стога му Бог и олакша патње. А Лисије, видећи јунаштво и трпељивост светога, нареди те му укуцаше ексере у главу, и бацише под тестеру да га престружу. Али благодаћу Христовом свети мученик остаде неповређен, што све запрепасти.
Видевши све то, сестра светога Сарвила Вевеја, испуни се смелошћу, и сама оде намеснику, и изјави да је хришћанка. A намесник нареди те је много бише, па је баци у тамницу. Брата пак њеног Сарвила стави на овакве муке: тукоше га дрвеним лопатама, онда му лице одраше, и руке му састраг завезаше, па га по трбуху бише; затим га за једну руку о дрво обесише, па му огњем жегоше разне делове тела; напослетку га целог одраше. А намесник, видећи га где још дише, нареди те и њему и сестри његовој отсекоше главе. И тако обоје добише венце мученичке. А чесне мошти њихове тајно узеше неки хришћани, и чесно их сахранише, славећи и благодарећи Бога.
Извор: svetosavlje.org
Житије преподобног ЛАВРЕНТИЈА Печерског
После искушења које снађе преподобне затворнике печерске Исакија и Никиту[3], подвизаваше се у том истом светом манастиру Печерском овај блажени Лаврентије.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА затворника Печерског
После искушења које снађе преподобне затворнике печерске Исакија и Никиту, подвизаваше се у том истом светом манастиру Печерском овај блажени Лаврентије. Он се, као добар војник Христов, усуди да сам усамљенички ратује са душегубним нападачем – ђаволом. И зажеле свом душом да се у строгом затворништву посвети молитви Богу, убеђен да Господ управо о затворничком живљењу говори када каже: „А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 6). Али преподобни му оци одлучно брањаху да то ради у светом манастиру Печерском, где лукави ђаво силовитије напада подвижнике него на другом месту. Они му напомињаху како ту ђаво савлада Исакија и Никиту, који се насамо у затвору бораху с њим, те их оци многим молитвама једва вратише к себи.
Тада Лаврентије, опростивши се са братијом, оде у манастир светог великомученика Димитрија, подигнут кнезом Изјаславом, и тамо монаховаше у затвору. Он стаде веома подвижнички живети и са великом ревношћу радити на спасењу свом, преузимајући сваким даном све веће трудове, умртвљујући уздржањем и глађу све страсне пожуде, секући их мачем духовним, то јест речју молитве, и водом суза својих гасећи распаљене стреле лукавога. И тако он, благодаћу Божјом, не само не би рањен ђаволом, него и доби од сведарежљивог Господа дар да чудотворно исцељује разне болести и недуге по људима, и да изгони ђаволе.
Једном, к блаженом Лаврентију између многих других би доведен ради исцељеља један човек из Кијева, у коме бејаше веома свиреп и јак ђаво, да дрво које су са муком могли носити десеторо људи, он сам узимаше и ношаше. А блажени затворник, желећи да се благодаћу прослави његово духовно отечество – свети манастир Печерски, нареди да овог човека воде тамо. Тала бесомучник стаде викати: „Коме ме ти шаљеш? Ја не смем ни да се приближим пештери због Светих који почивају у њој. У самом пак манастиру живе тридесет светих црноризаца којих се ја бојим, a са осталима водим борбу“
Када бесомучник изговори то о благодати светог манастира Печерског, блажени поново нареди да га силом одвуку тамо, да би се боље потврдило оно што он рече. А они што вуцијаху бесомучника, знајући да он никада није бивао у Печерском манастиру и да никога тамо не познаје, упиташе га: „Ко су ти подвижници којих се ти бојиш?“ Јер у то време у Печерском манастиру бејаше братије сто осамнаест. Бесомучник наброја од њих тридесет по имену, и рече: „Сви они могу ме једном речју истерати“. Тада му они што га вуцијаху опет рекоше: „Ми хоћемо да те затворимо у пештери“. А он им одговори; „Каква ми је корист водити борбу са мртвима? Јер они сада имају већу слободу да се моле Богу за своје црнорисце и за све који долазе к њима. Но ако ви хоћете да видите како ја водим борбу, одведите ме у манастир: сем оне тридесеторице које споменух, ја се могу борити са свима осталима“.
И стаде показивати способности своје, говорећи јеврејски, римски, грчки, једном речју – све језике, које он никада ни чуо није, тако да се они што га вуцијаху веома уплашише и много дивише промени његовог говора и способности да говори разне језике. Затим, пре но што они уђоше у манастир, нечисти дух тaj побеже из човека; и исцељени човек стаде паметно расуђивати, те се сви што беху с њим испунише радошћу. Онда сви заједно уђоше у свету чудотворну цркву Печерску да захвале Богу. Дознавши за то, игуман са свом братијом дође у цркву. Исцељени не познаваше ни игумана, нити икога од оне тридесеторице које поименце наброја у време бесомучности. Тада га упиташе: „Ко те исцели?“ А он, гледајући на чудотворну икону Пресвете Богородице, одговори: „Са Њом сретоше нас свети оци, њих тридесет на броју, и ја се исцелих“. При томе он се сећаше имена свију њих, али никога не познаваше у лице. Тада сви скупа узнесоше хвалу Богу, и Пречистој Матери Његовој, и блаженим угодницима Његовим.
Тако се прослави свето место Печерског манастира по Божјем устројењу, објављеном преко блаженог затворника Лаврентија, који се као Варнава од Павла, на неко време одвоји од печерске бpaтиje, много плода донесе и, украсивши Изјаслављеи манастир многим равноангелним врлинама својим, поново се врати y свети манастир Печерски. После извесног времена он би изабран и посвећен за епископа Туровског. По блаженом престављењу светог Лаврентија, тело његово би пренето у Кијево-Печерски манастир и с чешћу положено у пештерама, где и до сада његове чудотворне мошти стоје нетљене, у част Онога који види тајно а узвраћа затворницима јавно – слављеног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА САРВИЛА И ВЕВЕЈЕ сестре његове
Ови свети беху из града Едесе, а пострадаше за време цара Трајана, 110. године. Свети Сарвил беше најпре идолски жрец и служитељ гадних жртава демонских. Био је леп и чувен; носио је скупоцене и раскошне хаљине, и имао златну капу на глави; тамошњи јелини су га сматрали као другог малог цара, и поштовали као другог бога. И он је наређивао да се сви клањају идолима и приносе им жртве. Епископ града Едесе, свети Варсимеј често га је корио и саветовао, али он није хтео да напусти своју заблуду. A o једном не знабожачком празнику, када су приносили жртве демонима, и Сарвил надзиравао, свети Варсимеј га опет укори као виновника пропасти многих људи. Чувши то, и дарнут благодаћу Христовом, Сарвил се замисли над речима епископовим, и поверова у Христа заједно са својом сестром Вевејом. Затим их епископ Варсимеј обоје крсти, и поучи истинама вере. После тога Сарвил продаде све имање своје, раздаде новце сиромасима, и сам постаде сиромах. Потом отиде код епископа и живљаше код њега.
Сазнавши за то, намесник Лисије изведе Сарвила преда се на суд. Пошто га је испитао и дознао да исповеда веру у Христа, он нареди те га бише моткама. А пошто мученик изружи њега и идоле његове, па и самог цара који га је поставио за намесника, овај се безумно разјари, и нареди те светога бише воловским жилама, и стругоше гвозденим четкама, и жегоше бакљама. Трпећи све то, мученик само у Бога гледаше и мољаше се, стога му Бог и олакша патње. А Лисије, видећи јунаштво и трпељивост светога, нареди те му укуцаше ексере у главу, и бацише под тестеру да га престружу. Али благодаћу Христовом свети мученик остаде неповређен, што све запрепасти.
Видевши све то, сестра светога Сарвила Вевеја, испуни се смелошћу, и сама оде намеснику, и изјави да је хришћанка. A намесник нареди те је много бише, па је баци у тамницу. Брата пак њеног Сарвила стави на овакве муке: тукоше га дрвеним лопатама, онда му лице одраше, и руке му састраг завезаше, па га по трбуху бише; затим га за једну руку о дрво обесише, па му огњем жегоше разне делове тела; напослетку га целог одраше. А намесник, видећи га где још дише, нареди те и њему и сестри његовој отсекоше главе. И тако обоје добише венце мученичке. А чесне мошти њихове тајно узеше неки хришћани, и чесно их сахранише, славећи и благодарећи Бога.
Извор: svetosavlje.org
