ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАЛХА МОНАХА

ПРЕПОДОБНИ Малх у младости својој беше земљоделац у селу Марону, на тридесет стадија од Антиохије Сиријске. Пошто беше јединац, родитељи су желели да га као наследника свог ожене. Зато га примораваху на брак, а он им одговараше: Хоћу да будем монах, а не мирјанин. Но отац претњама, а мајка ласкама, наваљиваху на њега да се жени. Али он тајно побеже, остављајући Бога ради кућу и родитеље и женидбу. И оде у пустињска места, што су између Име и Вирије, и обрете тамо манастир богоугодних монаха. И предаде себе њима да га уче. И живљаше обучавајући се у монашким подвизима, умртвљујући у себи телесне страсти трудом и пошћењем.

После много година он одлучи да се врати у свој завичај, да утеши своју обудовелу мајку, пошто беше чуо да му је отац умро. И смераше да прода своје имање, па да нешто разда сиротињи, нешто манастирима, а нешто задржи за себе. Но кад игуман сазнаде за његову намеру, стаде викати на њега, говорећи да је то ђаволско искушење, и да се под образином тобож доброга дела скрива лукавство исконског врага. И још рече: То је оно што Свето Писмо каже: Пас се повраћа на своју бљувотину (2. Петр. 2, 22). На тај начин су многи монаси били прелашћени, јер ђаво никада ни с ким не ратује отворено. И навођаше игуман Малху разне примере из књига, а најпре пример Адама и Еве, које ђаво наведе на грех обећавајући им да ће постати „као богови“, и тако их лиши раја. И кад га игуман не могаде убедити, паде му пред ноге молећи га да не напушта своју духовну дружину, да не убија сам себе, да се не обзире натраг пошто је метнуо руку на плуг.

Али Малх не послуша игумана већ пође из манастира. Игуман га испрати са сузама, као умрлог. При растанку му рече ове последње речи: Чедо, видим да си под сатанским знаком; не питам више за разлог твог одласка од нас; изговоре твоје не примам; овцу, која изађе из тора, одмах вуци поједу. – И тако се растадоше. Малх оде својим путем. Но недалеко од те пустиње беше главни друм, који је водио из Вирије у Едес. На том друму Сарацени често нападаху путнике. Стога су се путници обично скупљали у велике групе, и тако њиме ишли, да их Сарацени не би смели нападати. И Малх се придружи једној групи од седамдесет путника, међу којима беше и неколико жена. Док они иђаху тим друмом, изненада их са свих страна опколише Сарацени, страшна изгледа, полунаги, наоружани као за рат, похваташе их све до једнога и одведоше у ропство.
Тада Малх увиде да му је одлука за одлазак из манастира била ђаволска прелест. И кајаше се што не послуша игуманов савет, него напусти своју духовну дружину, и придржи се световној дружини, са којом паде у ропство варварима. Али кајање дође касно, јер он који је хтео да постане наследник родитељског имања, сам постаде плен Сарацена. При деоби плена Малх монах заједно са једном женом припаде једном Етиопљанину, који их обоје посади на једну камилу, и нареди да камила брзо трчи. И док је камила трчала, да не би пали, Малх се ухвати чврсто за жену и жена за њега. И тако пређоше тај пут. А за време тог путовања храна им беше месо недоварено и камиље млеко. И после дугог путовања кроз пустињу Сарацени пређоше једну велику реку и стигоше у свој крај. Етиопљанин своје робове приведе својој жени и нареди им да се по обичају сараценском поклоне његовој жени и деци. И Малх са саробињом својом приклонивши главе поклонише се својој господарици. А газдарица одреди Малха да ради најтеже послове: да доноси воду, да чисти ђубре, и остало томе слично.

И робоваше Малх због непослушности према свом духовном оцу. И измени свој монашки изглед, јер је готово наг ходио по обичају те земље због страшне жеге. Затим му би наређено да чува овце у пустињи. И у том послу му беше једина радост и утеха што је ретко виђао своје господаре и саробове. Усамљен са овцама он је често помишљао на светог Јакова и Мојсија, који су некада пасли стадо по пустињи. Хранио се сиром и млеком.

Молио се је усрдно, појући псалме којима се у манастиру беше Научио. То му је у ропству била радост. И он благодараше Божји промисао што монашко житије, које имађаше у домовини својој па упропасти, обрете у пустињи. Али, неисказане су ђаволове замке на сваком месту, јер Малха тамо и у таквом житију пронађе нападач. А ево како.

Видећи како му роб Малх приљежно и верно служи, и стока му се множи, Етиопљанин смишљаше како да га награди. И смисли ово: да Малха ожени оном робињом женом, коју заједно с њим доведе. И дозвавши Малха предложи му да се ожени том робињом. Али он не хте, изјављујући да је хришћанин и да њему не доликује да узме жену која има живога мужа, кога један други господар одведе као роба. То разјари Етиопљанина и он потрже мач да посече Малха. И да Малх не отрча и не обисну о врат оној жени, господар би га на том месту искасапио.

А када паде ноћ, монах одведе ону жену у своју пећину, и шта је тамо међу њима било сам блажени Малх исприча касније, говорећи: То беше за мене мука а не радост, туга а не утеха, јер нам је обојима то било одвратно, и ми не смејасмо једно другом ништа рећи. Тада тек ја истински упознах ропство своје, и павши на земљу стадох плакати над монаштвом својим које тако неочекивано губим. И плачући говорах овако: До овога ли кукавац дођох? До овога ли ме греси моји доведоше, да овако сед изгубим девственост своју и будем муж туђе жене? Шта ми користи што у младости ради Бога оставих кућу и родитеље и женидбу, ако учиним сада оно што у почетку презрех? Зар ово трпим сада због тога што, живећи негда у манастиру, зажелех завичај свој? Шта да чинимо, . о душо моја? да ли ћемо погинути или победити? хоћемо ли причекати помоћ Божју, или ћемо себе сами убити? Окрени против себе мач свој, о душо! јер треба више да се бојиш своје смрти него смрти тела! И целомудрена девственост има своје мучеништво. Нека дакле будем овде као мученик који несахрањен лежи у овој пустињи! Сам ћу себи бити и мучитељ и мученик! – Рекавши то, ја се подигох са земље, узех свој мач, извукох га, његов оштри врх блесну у мраку, уперих га у своје груди, и рекох жени: Живи себи, о жено! и боље ме имај као мученика мртвог него ли као мужа живог! – А она паде пред ноге моје, говорећи: Заклињем те и молим Господом нашим Исусом Христом и овим тешким часом, не проливај крв своју за душу моју! Ако хоћеш да убијеш себе, онда окрени најпре мач на мене, и прободи ме њиме; па пошто убијеш мене, онда убиј себе. Јер ја сам донела одлуку у себи, да до смрти сачувам чистоту, на коју се научих у овом ропству, па макар ми се и муж мој вратио. Волијем умрети, него чистоту своју изгубити. Зато ли хоћеш да убијеш себе, да се не би сјединио са мном телесно? Ја бих хтела да умрем, ако би ти зажелео да се телесно сјединиш са мном. Зато, имај ме као супругу целомудрености, и нека нам се душе сједињују у љубави а не тела. Тако ће наши господари мислити да смо муж и жена. А Христос нека зна да си ти мени духовни брат. Наши пак господари, видећи нас да се волимо, лако ће поверовати да смо и у телесним супружанским односима. Ја се, настави свети Малх, пренеразих, и удивих се таквој целомудрености ове жене, и заволех је. И дадосмо реч да заједно живимо у целомудрију. И ја никада не погледах на тело њено, нити је руком додирнух, бојећи се да не погубим девственост своју, коју сачувах од почетка.

И преподобни Малх проведе много дана у таквом духовном браку са том целомудреном женом. И господари њихови беху врло љубазни према њима, те и не помишљаху да ће они побећи од њих. Дешавало се да Малх, заузет око оваца, по читав месец не дође из пустиње у дом господара свог.

Много времена проведе преподобни Малх у ропству. Једном седећи сам у пустињи, док је над њим било само небо и око њега земља, стаде се у тој тишини сећати свог ранијег боравка у манастиру с монасима. Притом се нарочито задржа на личности оца свог игумана, који га научи Светом Писму и иночком животу. И размишљаше о његовим речима, којима га саветоваше да не одлази из манастира. Размишљајући о томе, угледа пред собом мраве који се кретаху кроз једну рупицу. И виде како неки носе терет већи од њих самих, други уношаху у земљу зрневље, трећи изношаху кроз рупицу земље и прављаху као неко осигурање од кише; неки пак, спремајући зимницу, пресецаху устима зрневље тако, да не би од влаге проклијало и у траву израсло; многи изношаху своје мртве. И што је најдостојније дивљења, при свој толикој запослености и ужурбаности, нико никоме не сметаше, нити ко другога гажаше, него су чак други, видећи некога где носи велики терет, притрчавали и помагали му. Посматрајући то, Малх се опомену Соломонових речи: Иди к мраву, ленивче, гледај путове његове, и омудрај, јер спрема уз жетву храну себи (Прич. 6, 6. 8). И паде му у очи сличност између мравињака и манастира, где сви заједнички раде, и нико нема ништа своје, него је све заједничко. И стаде силно туговати у ропству свом, уздишући за својим манастиром и жудећи да га види и опет живи у својој пређашњој келији.

При повратку ка колиби својој, срете га тобожња жена његова, и видевши га тужна и невесела, упита га што је тужан, И исприча јој Малх своја размишљања. И она му саветоваше да бежи, али да њу не оставља, него да је поведе са собом и преда у неки манастир женски. И они се дуго око тога саветоваху. И почеше се припремати за бекство, узбуђени и надом и страхом. У стаду које Малх чуваше беху два велика јарца. Малх их закла, и од њихових кожа направи два меха, и осуши месо за пут. И једне вечери касно он са сестром својом узе торбе оне и месо и, са надом у Бога, кренуше, идући брзо. А кад стигоше до велике реке, на девет стадија од Етиопљаниновог дома, надуваше оне кожне мехове, добро их завезаше, седоше на њих и пустише се низ реку, и управљајући ногама као веслима испливаше на другу обалу. А месо што беху понели за пут, пошто се окваси, попада им у реку, само им нешто мало остаде, колико за два – три дана. На реци се добро напише воде, припремајући се за жеђовање које им је претстојало. И путоваху журно, и то више ноћу него дању, једно из страха од Сарацена, а друго због силне жеге преко дана. Али понекад путоваху и дању, често се осврћући, бојећи се да их не гони њихов господар. Но трећег дана путовања, осврћући се, они једном угледаше издалека два Сарацена на двема камилама како јуре за њима. И одмах им би јасно да их то њихов господар гони по трагу на песку. И премреше од страха, очекујући да их Етиопљанин сустигне и побије. Али, по промислу Божјем, они с десне стране угледаше једну дубоку пећину, утрчаше у њу и стадоше слева од улаза, не залазећи у са му дубину, јер се бојаху да не натрапају на неке дивље звери. којих обично има по таквим пећинама, и не пострадају од њих. И дрхтаху од двоструког страха: од господара који их гони, и од дивљих зверова. Али мишљаху у себи и ово: Ако нам кукавнима помогне Бог, ми ћемо избећи смрт, а ако нас грешне презре, онда ће нам ова пећина убрзо бити гроб.

Кад Етиопљанин са својим слугама стиже до пећине, привезаше камиле, и Етиопљанин стаде са исуканим мачем на улазу пећине, а слугу посла унутра да бегунце изведе, јер је желео да их сам посече. Слуга зађе у пећину два – три метра, и ке примети бегунце због наглог уласка из светлости у пећински . пак, али га они видеше с лећа. А слуга викаше громко и претећи: Изађите, злочинци, изађите да погинете, што оклевате? Изађите, чека вас господар! – Док он тако викаше, из дубине пећине излете лавица, шчепа га за гушу, и мртва одвуче у своје лежиште. О преблаги Господе! како је велико промишљање Твоје о слугама Твојим, и брза помоћ Твоја у највећој опасности! То посматраху Малх и жена, и обрадоваше се веома видевши да се једног непријатеља ослободише. А Етиопљанин, стојећи пред улазом, срђаше се на слугу што се толико задржава унутра. Па пошто не чу више глас његов, помисли да се он унутра бори са бегунцима, улете у пећину са исуканим мачем, урлајући. Но лавица, чим чу глас његов, излете и шчепа га пре но што беше дошао до бегунаца, и умртвивши га одвуче га поред њих у своје легло.

Видевши тако чудесну и неочекивану помоћ Божју и заштиту, преподобни Малх и блажена она жена заблагодарише Богу на превеликом милосрђу. Али ту им радост помућиваше бојазан да их она лавица не растргне. Но ипак су више волели да их звер растргне, него ли да падну у руке нечовечним људима. А лавица, носећи у зубима своје штене, изађе из пећине. Они пак остадоше у пећини дуго ћутећи. И кад видеше да се лавица не враћа, изиђоше. Дан се већ клонио заходу. Угледавши у близини камиле, ухватише их, и једоше од хране и пише од пића што нађоше на њима. И тако поткрепљени и обрадовани, седоше на камиле и наставише свој пут, благодарећи Бога. И за десет дана прођоше пустињу, и стигоше до грчко-римских пукова. И трибуну испричаше све о себи. Онда их трибун посла к месопотамском војводи Савину. Војвода купи камиле од њих, и пошто их добро снабде за пут, отпусти их радосне да иду куда желе.

Онда преподобни Малх одведе у један женски манастир блажену жену ону, а своју духовну сестру. Сам пак врати се у своју обитељ, коју беше напустио. Тамо нађе да се његов духовни отац, игуман, већ био преставио. И исприча братији све што му се догодило. И пребиваше у манастиру безизлазно, саветујући осталу братију да се никад не оглуше о савет игуманов, нити да излазе из манастира. И проживевши остало време живота свог богоугодно, пресели се ка Господу, оставивши за собом пример целомудрености. Да знају потомци, да чистоту не побеђују ни мач, ни пустиња, ни зверови. Јер ко себе повери Христу, може умрети телом, али му дух нико не може победити, пошто га крепи сам Христос Бог наш, коме слава вавек, амин.