Житије преподобног ЈОВАНА Кукузеља; преподобног САВЕ Вишерског
Постао је славан и због многих дела која је написао о црквеном појању. Са рајским осмехом на молитвеним уснама, Јован отиде ка Господу.
Подели чланак са другима
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КУКУЗЕЉА
БЛАЖЕНИ Јован родио се у Драчу; пореклом Словенин, но образовање добио у Цариграду грчко, пошто|због прекрасног гласа и изузетног музичког дара би узет на музичку школу у Цариграду. Његово презиме Кукузељ указује на његово словенско порекло. Када су га на царском двору, где се због дивног гласа васпитавао са другом децом, другови питали, шта је јео, он је, не знајући још добро грчки језик, одговарао: Кукузеље. Грчка реч (штампарска грешка у оригиналу – прим. Светосавље.орг) значи боб, пасуљ; а зеље је српска реч. И зато га другови у шали прозваху Кукузељ; и тај шаљиви надимак остаде му заувек као презиме.
Необична уметност у певању учинила је да је Јован постао начелник дворских певача и љубимац самога цара и великаша. Постао је славан и због многих дела која је написао о црквеном појању. Ценећи његове дарове и врлински живот, цар се спремао да га ороди са неким од својих великаша. Али млади девственик није желео да се жени; срце га је вукло на супротну страну: ка пустињачком молитвеном животу и тајанственим радостима и анђелским усхићењима манашког побожног тиховања. И Бог, видећи чистоту и искреност његове намере, убрзо му испуни жељу.
У то време догоди се да игуман Светогорске Лавре светог Атанасија дође у двор цару ради својих манастирских послова. Млади Јован се срете са њим, откри му чежњу срца свога, и они се спријатељише. Старац игуман благослови његову намеру. Неко време по одласку игумана, Јован тајно напусти двор, са штапом у руци и одевен у подеране хаљине. И тако стиже у Свету Гору, пред капију свете Лавре. На вратарево питање, ко је, одакле је и шта тражи, Јован одговори да је он сељак, пастир и жели да буде монах. Вратар му на то рече: Још он млад. – Добро је у младости узети на себе јарам Господњи, скромно одговори Јован и свесрдно мољаше вратара да га пријави игуману. Вратар обавести игумана и братију о непознатом дошљаку. Они му се обрадоваше, јер им је био потребан пастир за чување стоке. Јован би примљен у братство: постригоше га и одредише да на планинским пашњацима чува манастирско стадо. Ова дужност, потпуно нова, веома обрадова побожног појца: он се са својим стадом отисну у дубину светогорских пустиња, и омиљено му занимање бејаше богоразмишљање и молитва.
Међутим, цар, дознавши за бекство свога љубимца, силно се ожалости и посла чак и у нека најудаљенија места људе да траже Јована. Али Јован, покривен Богом, не би пронађен од царевих изасланика, иако су били и у Светој Гори, па штавише и у самој лаври светог Атанасија. У строгом пустињачком животу Јовану тихо и спокојно пролажаху дани и године; и он просто није могао да се довољно нарадује свом новом положају. Једном, седећи крај свога стада које је мирно пасло, он утону у потресно и дубоко размишљање: мисао га ношаше пучином његове прошлости, и срце му трепераше од узбудљиве молитвене захвалности Господу Христу и Његовој Пресветој Богомајци за Њихово промишљање о њему. Држећи да никога нема у пустињи и да га нико чути неће, Јован стаде певати своје божанствене химне. Његов анђелски глас разливао се далеким ехом и замирао својим слатким звуцима на пустињским висинама Атона. Дуго и у сласт је певао разнежени Јован, не видећи и не знајући да га прикривени пустињак слуша из једне дивље пукотине близу њега. Дивно пастирево певање потресе строгог пустињака, гану га до суза и учини благодатни утисак на његову раздрагану душу.
Док је Јован певао, пустињак не скидаше очи своје с њега, не схватајући откуда у пустињи такав анђелски глас, такав беспримеран певач. Запрепашћење пустињаково достиже врхунац када примети да и саме козе не пасу занесене милозвучним песмама пастиревим: оне, окруживши свога пастира, стајаху непомично око њега као без даха, очаране његовим анђелским гласом. Пустињак онда оде у лавру и извести игумана о дивном пастиру и његовом дирљивом певању. Јован би позван у лавру и, приморан заклетвом, откри игуману да је он начелник дворских певача Јован. Гледајући суво испошћено лице Јованово, игуман једва распознаде у Јовану царевог љубимца, с којим се он беше зближио у Цариграду, и који тада беше у пуној снази и румених образа.
На сузну молбу смиреног Јована, игуман га остави на истом послушању: да чува козе. Но игуман, бојећи се да цар не сазна где се налази његов љубимац, сам отпутова у Цариград да лично обавести цара о томе. Опрости, господару, слузи твоме! – рече старац цару. Преклињем те Богом који свима и свакоме од нас жели спасења, родитељски саслушај молбу и испуни је, да и Бог испуни на добро жеље твоје. – Дирнут дубоким смирењем старца, цар га благо упита: Шта ти, оче, желиш од мене? – Опрости, господару, ако будем сувише смео пред твојим величанством. Молба је моја ништавна, и теби је лако испунити је, само је потребна једна реч твоја. Испуњење пак моје молбе биће радост за анђеле на небу и богатство за моју лавру. – Кажи шта желиш, и ја ћу све учинити, благо прозбори цар. – Царска је реч светиња, смерно примети игуман; она је непроменљива. – Тако је, оче! рече цар, ганут старчевом простотом: шта дакле желиш? – Подари нам једног од твојих поданика који иште вечнога спасења себи и моли се за државу твоју; то желим, и ништа више, рече игуман и ућута. – Нека буде по твојој вољи! весело одговори цар, па упита: А ко је то, и где је? – Он је код нас, и већ је у анђелском монашком чину, бојажљиво изговори старац: име му је Јован Кукузељ … – Кукузељ? изненађено рече цар, и сузе му грунуше из очију. – Тада игуман подробно исприча цару о Јовану. Цар је пажљиво слушао, и на крају од срца ускликнуо: Жао ми је јединственог певача! Жао ми је мога Јована! Но пошто се већ постригао, – нема се куд! Спасење душе је изнад свега: нека се моли за спасење моје и царства мога.
Старац благосиљаше Господа и милостивог господара, и врати се радостан у своју лавру. Од тога доба Јован остаде спокојан и слободан; изабра себи позади манастира усамљено место, сагради себи келију и цркву у име светих Архангела, ту провођаше усамљенички по шест дана, а недељом и празником одлажаше у саборну цркву и певаше за десном певницом са осталим појцима. Тај његов труд и ревност у светом појању бише награђени небеском утехом. Једне суботе, пропојавши Акатист, после бденија он седе у стасидију, седиште, према икони Богоматере, пред којом се читао Акатист, и онако уморног ухвати га лаки сан. „Радуј се, Јоване!“ чу он одједном благи глас. И он виде: блистајући небеском светлошћу стоји пред њим Богомати; и говори му: „Певај, и не престај певати; ја те због тога нећу оставити“. – При тим речима Богомати метну Јовану у руку златник, и постаде невидљива.
Потресен осећањем неисказане радости, Јован се пробуди и стварно угледа златник у својој десној руци. Сузе искрене захвалности потекоше из очију христочежњивог појца, и он заплака пун радости због неизрециве према њему милости и благослова Царице Небеске. Златник би привешан к икони Богоматере, пред којом је Јован певао и удостојио се небеског виђења. И биваху необична чудеса од иконе и од самог златника.
Од тога времена Јован усрдније него раније вршаше своје послушање за певницом. Али, колико од тајних келијских подвига, толико и од дугог стајања у цркви, њему отекоше ноге, отворише му се ране на ногама и провреше црвима. Али блажени није дуго страдао од тога. Њему се, као и раније, у време лаког сна, јави Богомати и тихо изговори: „Буди одсада здрав!“ – Ране нестадоше, и захвални Јован остатак дана својих проведе у ванредним подвизима созерцатељног живота, и толико се усаврши у духовном животу, да се удостоји провидети дан и час своје кончине.
Пред смрт блажени Јован се умилно опрости са братијом који се беху стекли к њему, и нареди им да му тело сахране у његовој цркви светих Архангела. Са рајским осмехом на молитвеним уснама, он отиде ка Господу. И сада на небесима, заједно са анђелским хоровима, неућутно слави Увекслављенога, Каме и од нас нека је част и слава и благодарност кроза све векове. Амин.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ ВИШЕРСКОГ
ПРЕПОДОБНИ Сава родио се у веома цењеној племићкој породици, од оца бојарина Ивана Васиљевича Борозде у граду Кашину у Тверској кнежевини. Од раног детињства Сава се одликовао врлинским животом. Носећи световно одело, он је подражавао монашке повдиге, молио се и постао као прави монах, и усрдно одлазио у цркву.
Понесен љубављу к Богу, Сава се замонаши и стаде проводити строг монашки живот у неким Тверским манастирима, без ропота вршећи разна манастирска послушања: у кујни, у пекари и другде. При томе он се одликовао необичним смирењем. Братија Савинске пустиње, где се он убрзо настани, толико заволеше Саву, и толико га уважаваху због подвижничког живота његовог, да су гледали на њега као на анђела Божјег. Зато га и изабраше за свог игумана. Бојари и сви житељи тога краја стадоше га поштовати као свеца, и глас о његовом смирењу, уздржању и другим врлинама пронесе се надалеко. Но људска слава тешко је падала преподобноме, зато он напусти свој завичај и дуго време живео је негде, али нико није знао где. Жељан виших монашких подвига, преподобни Сава отпутова на далеки Атон – Свету Гору, прослављену светим животом својих подвижника, и тамо се усавршаваше у духовном животу.
Након три године преподобни се врати са Атона, дође у Велики Новгород, али никоме не каза ко је, и туђиноваше као убога и непознати страњик – богомољни поклоник. Руковођен Богом он дође на реку Вишеру, пободе ту крст, начини малу колибу, и стаде проводити пустињски живот. Имао је са собом икону Пречисте Богоматере, пред којом се непрестано молио. Једном се догоди да један Новгорођанин пролажаше мимо тог места. Бејаше Петровеки пост и страшна врућина. У то време преподобни, погружен у дубоку молитву, ни приметио није да му је рој комараца тако покрио лице, да се оно уопште видело није. Запањен, Новгорођанин исприча другима шта виде, и по томе сви познаше да је преподобни заиста Божји човек. Приметивши да су дознали за њега, преподобни Сава се уклони одатле и настани у још усамљенијем месту близу реке Соснице. Ту он продужи упражњавати пост и молитву, проводећи живот у још већој оскудици.
Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Глас о светом животу преподобног Саве разнесе се по свој околини, и људи стадоше долазити к преподобноме доносећи му најнужније намирнице. Допре тај глас и до Новгородског архиепископа, преосвећеног Јована. Архиепископ посла поверљиво лице, да види и испита ко је тај подвижник. На примедбу посланика, како се смео ту настанити без благослова архиепископа, преподобни смирено одговори: Живим овде у пустињи, не избегавајући архипастира већ удаљујући се од света; молитве његове и благослов ја свагда желим да су увек са мном. – После тога сам архиепископ дође и посети преподобнога. И удиви се смирењу преподобнога, и с љубављу га благослови. И дуго разговараху у келији преподобнога. Архипастир је неколико сати поучавао преподобнога, да се свом душом држи трпљења и подвига. Онда се заједно прихватише пустињачке трпезе. – Вративши се у Новгород, архиепископ је хвалио високо богоугодно живљење преподобнога старца, и од тада је веома поштовао блаженог Саву, сматрајући га великим, и стално му слао све што му је било потребно за његов пустињачки живот.
Преподобни Сава намисли да у својој пустињи оснује манастир, и стаде својим рукама градити келије за монашку братију који су долазили к њему. Међутим, лукави непријатељ рода људског дошапну неким разбојницима да преподобноме нанесу зло. Сматрајући да он има неку имовину, они дођоше к њему са злом намером, и затекоше га где гради келију. Са лажним смирењем они затражише од њега благослов. Но преподобни прозре њихову злу замисао и то – да су они разбојници. И гле, он им се обрати са следећом молбом: Дечице, учините ми љубав, помозите ми да ову греду дигнем на зид. – При томе старац им рече да они ухвате танки крај греде, а сам ухвати дебели. Разбојници, иако сви заједно, никако нису могли да подигну свој крај греде, док старац, Божјом помоћу, сам лако подиже греду на зид. Запрепашћени тиме, разбојници се згледаше са стидом и страхом, па похиташе да умакну од преподобнога, бојећи се да их због преподобнога не снађе неко зло.
После извесног времена преподобни посла своје ученике у Новгород и издејствова одобрење за изградњу манастира на реци Вишери. Убрзо бише изграђене келије за братију и црква у част Вазнесења Господњег.
Од тога времена поче се силан свет стицати к преподобноме Сави: једни ради духовне користи и поуке, други ради монашког живота у његовој обитељи. Он је с радошћу примао све.
Са напредовањем манастира преподобни Сава је умножавао своје подвиге. Тако он подиже себи столп (= кулу). На столпу је целу седмицу до суботе проводио у посту и молитви; у суботу је силазио са столпа к братији, причишћивао се Светим Тајнама, бивао на служби у недељу, учествовао у заједничкој трпези с братијом, говорио братији душекорисне поуке, па се поново враћао на столп и подвизавао се на њему до наредне суботе.
За време овог великог столпничког подвига, у манастир к преподобноме Сави дође из Твера његов рођени брат по телу да се види с њим, пошто га одавно не беше видео. Међутим старац не хте да се види и разговара с њим. И пошто дуго времена стајаше код столпа преклињући старца да се макар само види с њим, старац најзад сиђе са столпа и благаслови брата, али ни речи не проговори с њим и одмах поново узиђе на столп. Брат, пошто виде преподобнога, с радошћу се врати у Твер, прослављајући Бога за дивна знамења Његове благодати.
Живећи на столпу, иако подаље од манастира, преподобни је ипак чувао своју обитељ молитвама својим. Једном се разбојници привукоше манастиру да га опљачкају. Преподобни, стојећи на столпу на молитви, још издалека угледа разбојнике, и провидевши њихову злу намеру, стаде жезлом ударати па зиду. Чувши то ударање, разбојници се уплашише и побегоше: јер их молитва преподобнога одгоњаше од обитељи. Од тога времена разбојници престадоше прилазити манастиру.
Међутим, к преподобном Сави и надаље се са свих страна стицаху монаси и световњаци ради духовне користи коју добијаху од њега, јер он, по речи апостола, свима беше све (1. Кор. 9, 22): све је поучавао, за све је имао сажаљења, и о свима се бринуо као о души својој, према старцима се односио као према својој браћи и вршњацима, а према млађима као према деци. И у манастиру преподобнога Саве не беше ни вређања ни увредиоца, јер их је свети Сава све утешавао и смиравао.
Проводећи живот у строгим подвизима и добровољној суровој оскудици, преподобни Сава се у својој осамдесетој години тешко разболе. Спремајући се на разлучење од тела, преподобни дозва к себи сву братију и обрати им се с предсмртним поукама, нарочито им препоручујући да чврсто и непоколебљиво стоје у Православљу и држању монашких завета, првенствено смирења. На крају старац рече: У каквим подвизима мене видесте, то и ви сами чините.
После тога преподобни Сава, иако јак духом, стаде малаксавати телом. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, он мирно предаде душу своју Господу 1. октобра 1460. године. Ученици оплакаше свога оца и наставника, па са псалмопојањем и погребним песмама погребоше његово трудољубиво и многонамучено тело на месту између цркве и столпа, на коме, се он подвизавао у последње време свога живота.
На гробу преподобнога Саве почеше се збивати разна чудеса. Болесници се исцељиваху; и сви који са вером притицаху и молитве преподобноме приношаху, добијаху духовне утехе у својим невољама, тугама, жалостима. Преподобни се многима и у сну јављао, и од болести исцељивао. Тако је исцелио и игумана Савинске обитељи Геласија. Због свега тога Новгородски архиепископ Јона допутова у Савин Вишерски манастир, одслужи молепствије на гробу преподобнога Саве, нареди да се изради икона преподобнога, да се у част његову напише служба и састави његове житије.
Чесни гроб преподобног оца нашег Саве и данас даје исцељења свима који с вером прибегавају под окриље дивног угодника Божјег, који не престаје молити се пред престолом Свевишњега за све који с вером штују свету успомену његову.
ИЗВОР: svetosavlje.org
Житије преподобног ЈОВАНА Кукузеља; преподобног САВЕ Вишерског
Постао је славан и због многих дела која је написао о црквеном појању. Са рајским осмехом на молитвеним уснама, Јован отиде ка Господу.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КУКУЗЕЉА
БЛАЖЕНИ Јован родио се у Драчу; пореклом Словенин, но образовање добио у Цариграду грчко, пошто|због прекрасног гласа и изузетног музичког дара би узет на музичку школу у Цариграду. Његово презиме Кукузељ указује на његово словенско порекло. Када су га на царском двору, где се због дивног гласа васпитавао са другом децом, другови питали, шта је јео, он је, не знајући још добро грчки језик, одговарао: Кукузеље. Грчка реч (штампарска грешка у оригиналу – прим. Светосавље.орг) значи боб, пасуљ; а зеље је српска реч. И зато га другови у шали прозваху Кукузељ; и тај шаљиви надимак остаде му заувек као презиме.
Необична уметност у певању учинила је да је Јован постао начелник дворских певача и љубимац самога цара и великаша. Постао је славан и због многих дела која је написао о црквеном појању. Ценећи његове дарове и врлински живот, цар се спремао да га ороди са неким од својих великаша. Али млади девственик није желео да се жени; срце га је вукло на супротну страну: ка пустињачком молитвеном животу и тајанственим радостима и анђелским усхићењима манашког побожног тиховања. И Бог, видећи чистоту и искреност његове намере, убрзо му испуни жељу.
У то време догоди се да игуман Светогорске Лавре светог Атанасија дође у двор цару ради својих манастирских послова. Млади Јован се срете са њим, откри му чежњу срца свога, и они се спријатељише. Старац игуман благослови његову намеру. Неко време по одласку игумана, Јован тајно напусти двор, са штапом у руци и одевен у подеране хаљине. И тако стиже у Свету Гору, пред капију свете Лавре. На вратарево питање, ко је, одакле је и шта тражи, Јован одговори да је он сељак, пастир и жели да буде монах. Вратар му на то рече: Још он млад. – Добро је у младости узети на себе јарам Господњи, скромно одговори Јован и свесрдно мољаше вратара да га пријави игуману. Вратар обавести игумана и братију о непознатом дошљаку. Они му се обрадоваше, јер им је био потребан пастир за чување стоке. Јован би примљен у братство: постригоше га и одредише да на планинским пашњацима чува манастирско стадо. Ова дужност, потпуно нова, веома обрадова побожног појца: он се са својим стадом отисну у дубину светогорских пустиња, и омиљено му занимање бејаше богоразмишљање и молитва.
Међутим, цар, дознавши за бекство свога љубимца, силно се ожалости и посла чак и у нека најудаљенија места људе да траже Јована. Али Јован, покривен Богом, не би пронађен од царевих изасланика, иако су били и у Светој Гори, па штавише и у самој лаври светог Атанасија. У строгом пустињачком животу Јовану тихо и спокојно пролажаху дани и године; и он просто није могао да се довољно нарадује свом новом положају. Једном, седећи крај свога стада које је мирно пасло, он утону у потресно и дубоко размишљање: мисао га ношаше пучином његове прошлости, и срце му трепераше од узбудљиве молитвене захвалности Господу Христу и Његовој Пресветој Богомајци за Њихово промишљање о њему. Држећи да никога нема у пустињи и да га нико чути неће, Јован стаде певати своје божанствене химне. Његов анђелски глас разливао се далеким ехом и замирао својим слатким звуцима на пустињским висинама Атона. Дуго и у сласт је певао разнежени Јован, не видећи и не знајући да га прикривени пустињак слуша из једне дивље пукотине близу њега. Дивно пастирево певање потресе строгог пустињака, гану га до суза и учини благодатни утисак на његову раздрагану душу.
Док је Јован певао, пустињак не скидаше очи своје с њега, не схватајући откуда у пустињи такав анђелски глас, такав беспримеран певач. Запрепашћење пустињаково достиже врхунац када примети да и саме козе не пасу занесене милозвучним песмама пастиревим: оне, окруживши свога пастира, стајаху непомично око њега као без даха, очаране његовим анђелским гласом. Пустињак онда оде у лавру и извести игумана о дивном пастиру и његовом дирљивом певању. Јован би позван у лавру и, приморан заклетвом, откри игуману да је он начелник дворских певача Јован. Гледајући суво испошћено лице Јованово, игуман једва распознаде у Јовану царевог љубимца, с којим се он беше зближио у Цариграду, и који тада беше у пуној снази и румених образа.
На сузну молбу смиреног Јована, игуман га остави на истом послушању: да чува козе. Но игуман, бојећи се да цар не сазна где се налази његов љубимац, сам отпутова у Цариград да лично обавести цара о томе. Опрости, господару, слузи твоме! – рече старац цару. Преклињем те Богом који свима и свакоме од нас жели спасења, родитељски саслушај молбу и испуни је, да и Бог испуни на добро жеље твоје. – Дирнут дубоким смирењем старца, цар га благо упита: Шта ти, оче, желиш од мене? – Опрости, господару, ако будем сувише смео пред твојим величанством. Молба је моја ништавна, и теби је лако испунити је, само је потребна једна реч твоја. Испуњење пак моје молбе биће радост за анђеле на небу и богатство за моју лавру. – Кажи шта желиш, и ја ћу све учинити, благо прозбори цар. – Царска је реч светиња, смерно примети игуман; она је непроменљива. – Тако је, оче! рече цар, ганут старчевом простотом: шта дакле желиш? – Подари нам једног од твојих поданика који иште вечнога спасења себи и моли се за државу твоју; то желим, и ништа више, рече игуман и ућута. – Нека буде по твојој вољи! весело одговори цар, па упита: А ко је то, и где је? – Он је код нас, и већ је у анђелском монашком чину, бојажљиво изговори старац: име му је Јован Кукузељ … – Кукузељ? изненађено рече цар, и сузе му грунуше из очију. – Тада игуман подробно исприча цару о Јовану. Цар је пажљиво слушао, и на крају од срца ускликнуо: Жао ми је јединственог певача! Жао ми је мога Јована! Но пошто се већ постригао, – нема се куд! Спасење душе је изнад свега: нека се моли за спасење моје и царства мога.
Старац благосиљаше Господа и милостивог господара, и врати се радостан у своју лавру. Од тога доба Јован остаде спокојан и слободан; изабра себи позади манастира усамљено место, сагради себи келију и цркву у име светих Архангела, ту провођаше усамљенички по шест дана, а недељом и празником одлажаше у саборну цркву и певаше за десном певницом са осталим појцима. Тај његов труд и ревност у светом појању бише награђени небеском утехом. Једне суботе, пропојавши Акатист, после бденија он седе у стасидију, седиште, према икони Богоматере, пред којом се читао Акатист, и онако уморног ухвати га лаки сан. „Радуј се, Јоване!“ чу он одједном благи глас. И он виде: блистајући небеском светлошћу стоји пред њим Богомати; и говори му: „Певај, и не престај певати; ја те због тога нећу оставити“. – При тим речима Богомати метну Јовану у руку златник, и постаде невидљива.
Потресен осећањем неисказане радости, Јован се пробуди и стварно угледа златник у својој десној руци. Сузе искрене захвалности потекоше из очију христочежњивог појца, и он заплака пун радости због неизрециве према њему милости и благослова Царице Небеске. Златник би привешан к икони Богоматере, пред којом је Јован певао и удостојио се небеског виђења. И биваху необична чудеса од иконе и од самог златника.
Од тога времена Јован усрдније него раније вршаше своје послушање за певницом. Али, колико од тајних келијских подвига, толико и од дугог стајања у цркви, њему отекоше ноге, отворише му се ране на ногама и провреше црвима. Али блажени није дуго страдао од тога. Њему се, као и раније, у време лаког сна, јави Богомати и тихо изговори: „Буди одсада здрав!“ – Ране нестадоше, и захвални Јован остатак дана својих проведе у ванредним подвизима созерцатељног живота, и толико се усаврши у духовном животу, да се удостоји провидети дан и час своје кончине.
Пред смрт блажени Јован се умилно опрости са братијом који се беху стекли к њему, и нареди им да му тело сахране у његовој цркви светих Архангела. Са рајским осмехом на молитвеним уснама, он отиде ка Господу. И сада на небесима, заједно са анђелским хоровима, неућутно слави Увекслављенога, Каме и од нас нека је част и слава и благодарност кроза све векове. Амин.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ ВИШЕРСКОГ
ПРЕПОДОБНИ Сава родио се у веома цењеној племићкој породици, од оца бојарина Ивана Васиљевича Борозде у граду Кашину у Тверској кнежевини. Од раног детињства Сава се одликовао врлинским животом. Носећи световно одело, он је подражавао монашке повдиге, молио се и постао као прави монах, и усрдно одлазио у цркву.
Понесен љубављу к Богу, Сава се замонаши и стаде проводити строг монашки живот у неким Тверским манастирима, без ропота вршећи разна манастирска послушања: у кујни, у пекари и другде. При томе он се одликовао необичним смирењем. Братија Савинске пустиње, где се он убрзо настани, толико заволеше Саву, и толико га уважаваху због подвижничког живота његовог, да су гледали на њега као на анђела Божјег. Зато га и изабраше за свог игумана. Бојари и сви житељи тога краја стадоше га поштовати као свеца, и глас о његовом смирењу, уздржању и другим врлинама пронесе се надалеко. Но људска слава тешко је падала преподобноме, зато он напусти свој завичај и дуго време живео је негде, али нико није знао где. Жељан виших монашких подвига, преподобни Сава отпутова на далеки Атон – Свету Гору, прослављену светим животом својих подвижника, и тамо се усавршаваше у духовном животу.
Након три године преподобни се врати са Атона, дође у Велики Новгород, али никоме не каза ко је, и туђиноваше као убога и непознати страњик – богомољни поклоник. Руковођен Богом он дође на реку Вишеру, пободе ту крст, начини малу колибу, и стаде проводити пустињски живот. Имао је са собом икону Пречисте Богоматере, пред којом се непрестано молио. Једном се догоди да један Новгорођанин пролажаше мимо тог места. Бејаше Петровеки пост и страшна врућина. У то време преподобни, погружен у дубоку молитву, ни приметио није да му је рој комараца тако покрио лице, да се оно уопште видело није. Запањен, Новгорођанин исприча другима шта виде, и по томе сви познаше да је преподобни заиста Божји човек. Приметивши да су дознали за њега, преподобни Сава се уклони одатле и настани у још усамљенијем месту близу реке Соснице. Ту он продужи упражњавати пост и молитву, проводећи живот у још већој оскудици.
Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Глас о светом животу преподобног Саве разнесе се по свој околини, и људи стадоше долазити к преподобноме доносећи му најнужније намирнице. Допре тај глас и до Новгородског архиепископа, преосвећеног Јована. Архиепископ посла поверљиво лице, да види и испита ко је тај подвижник. На примедбу посланика, како се смео ту настанити без благослова архиепископа, преподобни смирено одговори: Живим овде у пустињи, не избегавајући архипастира већ удаљујући се од света; молитве његове и благослов ја свагда желим да су увек са мном. – После тога сам архиепископ дође и посети преподобнога. И удиви се смирењу преподобнога, и с љубављу га благослови. И дуго разговараху у келији преподобнога. Архипастир је неколико сати поучавао преподобнога, да се свом душом држи трпљења и подвига. Онда се заједно прихватише пустињачке трпезе. – Вративши се у Новгород, архиепископ је хвалио високо богоугодно живљење преподобнога старца, и од тада је веома поштовао блаженог Саву, сматрајући га великим, и стално му слао све што му је било потребно за његов пустињачки живот.
Преподобни Сава намисли да у својој пустињи оснује манастир, и стаде својим рукама градити келије за монашку братију који су долазили к њему. Међутим, лукави непријатељ рода људског дошапну неким разбојницима да преподобноме нанесу зло. Сматрајући да он има неку имовину, они дођоше к њему са злом намером, и затекоше га где гради келију. Са лажним смирењем они затражише од њега благослов. Но преподобни прозре њихову злу замисао и то – да су они разбојници. И гле, он им се обрати са следећом молбом: Дечице, учините ми љубав, помозите ми да ову греду дигнем на зид. – При томе старац им рече да они ухвате танки крај греде, а сам ухвати дебели. Разбојници, иако сви заједно, никако нису могли да подигну свој крај греде, док старац, Божјом помоћу, сам лако подиже греду на зид. Запрепашћени тиме, разбојници се згледаше са стидом и страхом, па похиташе да умакну од преподобнога, бојећи се да их због преподобнога не снађе неко зло.
После извесног времена преподобни посла своје ученике у Новгород и издејствова одобрење за изградњу манастира на реци Вишери. Убрзо бише изграђене келије за братију и црква у част Вазнесења Господњег.
Од тога времена поче се силан свет стицати к преподобноме Сави: једни ради духовне користи и поуке, други ради монашког живота у његовој обитељи. Он је с радошћу примао све.
Са напредовањем манастира преподобни Сава је умножавао своје подвиге. Тако он подиже себи столп (= кулу). На столпу је целу седмицу до суботе проводио у посту и молитви; у суботу је силазио са столпа к братији, причишћивао се Светим Тајнама, бивао на служби у недељу, учествовао у заједничкој трпези с братијом, говорио братији душекорисне поуке, па се поново враћао на столп и подвизавао се на њему до наредне суботе.
За време овог великог столпничког подвига, у манастир к преподобноме Сави дође из Твера његов рођени брат по телу да се види с њим, пошто га одавно не беше видео. Међутим старац не хте да се види и разговара с њим. И пошто дуго времена стајаше код столпа преклињући старца да се макар само види с њим, старац најзад сиђе са столпа и благаслови брата, али ни речи не проговори с њим и одмах поново узиђе на столп. Брат, пошто виде преподобнога, с радошћу се врати у Твер, прослављајући Бога за дивна знамења Његове благодати.
Живећи на столпу, иако подаље од манастира, преподобни је ипак чувао своју обитељ молитвама својим. Једном се разбојници привукоше манастиру да га опљачкају. Преподобни, стојећи на столпу на молитви, још издалека угледа разбојнике, и провидевши њихову злу намеру, стаде жезлом ударати па зиду. Чувши то ударање, разбојници се уплашише и побегоше: јер их молитва преподобнога одгоњаше од обитељи. Од тога времена разбојници престадоше прилазити манастиру.
Међутим, к преподобном Сави и надаље се са свих страна стицаху монаси и световњаци ради духовне користи коју добијаху од њега, јер он, по речи апостола, свима беше све (1. Кор. 9, 22): све је поучавао, за све је имао сажаљења, и о свима се бринуо као о души својој, према старцима се односио као према својој браћи и вршњацима, а према млађима као према деци. И у манастиру преподобнога Саве не беше ни вређања ни увредиоца, јер их је свети Сава све утешавао и смиравао.
Проводећи живот у строгим подвизима и добровољној суровој оскудици, преподобни Сава се у својој осамдесетој години тешко разболе. Спремајући се на разлучење од тела, преподобни дозва к себи сву братију и обрати им се с предсмртним поукама, нарочито им препоручујући да чврсто и непоколебљиво стоје у Православљу и држању монашких завета, првенствено смирења. На крају старац рече: У каквим подвизима мене видесте, то и ви сами чините.
После тога преподобни Сава, иако јак духом, стаде малаксавати телом. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, он мирно предаде душу своју Господу 1. октобра 1460. године. Ученици оплакаше свога оца и наставника, па са псалмопојањем и погребним песмама погребоше његово трудољубиво и многонамучено тело на месту између цркве и столпа, на коме, се он подвизавао у последње време свога живота.
На гробу преподобнога Саве почеше се збивати разна чудеса. Болесници се исцељиваху; и сви који са вером притицаху и молитве преподобноме приношаху, добијаху духовне утехе у својим невољама, тугама, жалостима. Преподобни се многима и у сну јављао, и од болести исцељивао. Тако је исцелио и игумана Савинске обитељи Геласија. Због свега тога Новгородски архиепископ Јона допутова у Савин Вишерски манастир, одслужи молепствије на гробу преподобнога Саве, нареди да се изради икона преподобнога, да се у част његову напише служба и састави његове житије.
Чесни гроб преподобног оца нашег Саве и данас даје исцељења свима који с вером прибегавају под окриље дивног угодника Божјег, који не престаје молити се пред престолом Свевишњега за све који с вером штују свету успомену његову.
ИЗВОР: svetosavlje.org
