Преподобни МАКСИМ Исповедник - Да ли је душа суштина?
Преподобни МАКСИМ Исповедник одговара: "У души се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност.
Подели чланак са другима
Да је она суштина показује се из следећег:
најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина.
Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.
По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе.
У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом.
Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција.
Дакле, душа је суштина.
Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство.
Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину.
Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину?
Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?
ИЗВОР: svetosavlje.org
Преподобни МАКСИМ Исповедник - Да ли је душа суштина?
Преподобни МАКСИМ Исповедник одговара: "У души се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност.
Да је она суштина показује се из следећег:
најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина.
Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.
По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе.
У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом.
Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција.
Дакле, душа је суштина.
Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство.
Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину.
Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину?
Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?
ИЗВОР: svetosavlje.org
