Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповић је кроз генерације била свештеничка. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дјела читао највише Достојевског.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог свјетског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске гдје је са групом богослова привремено смјештен, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. године повучени назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду.

Своју критику западног свијета изложио је у својој докторској тези „Религија и философија Достојевског“, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светог синода.

У Атини стиче докторат богословља. Свети синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завјета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланци „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у свештенству СПЦ и богословским школама. Докторирао је у Атини, 1926. године. Убрзо потом, протјеран је из Карловачке богословије у Призрен, гдје је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси.

Убрзо је Свети синод одлучио да га постави за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио Св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избјеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. године је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Године 1938. заједно са Браниславом Петронијевићем основао је Српско филозофско друштво у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светоотачке литературе.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану.

Отац Јустин, упокојио се на дан када је и рођен — на празник Благовијести 7. априла 1979. године.

Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбапским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти су пренијете у цркву манастира Ћелије 14. јуна 2014. године.

Извор: svetigora.com