Господ је апостолима говорио да ћe град који их не прими или који не буде слушао њихову проповед [бити кажњен]:

Лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан Суда неголи граду ономе (Мт.10,15).

А шта ћe бити нама за неслушање Божанског Откривења?
Нашој беди неће бити границе.
После толиких опипљивих осведочења не веровати истини Божијој исто је што и упасти у хулу на Духа Светога, у богохулство.

Па ипак, ми се не снебивамо. Једног спиритисти убеђују: „Какав Суд! Ради се само о новом рођењу“.
Другог књижевници наговарају: „Коме да се суди? Све су то само атоми. Они се разбију и свему је крај“.

Међутим, доћи ћe час смрти и разбиће се сва маштања као призраци, а истина ће се јавити у свој својој неодољивости.
И шта онда?… О, бедно време наше.

Зна да је страх од Суда и смрти најснажније средство за отрезвљење душе, и труди се да га на сваки начин разагна.
И – успева.
Но, угаси тај страх и отићи ће и страх Божији, а без страха Божијег и савест ћe већ умукнути.
И душа постаје пуста, постаје безводни облак који бива ношен сваким ветром учења и сваким поривом страсти.