Господ говори да смо ми, који не слушамо Јеванђеље, слични онима којима певају веселе песме – а они не играју; или, којима певају тужне – а они не плачу.
То значи да смо слични онима са којима се ништа не може урадити.

Нама обећавају Царство небеско, пресветло и прерадосно, а ми ни да мрднемо – као да нам се и не говори.
Прете нам Судом незаобилазним и мукама без краја, а ми се не узнемиравамо – као да и не чујемо.

Заборавивши се, изгубили смо свако осећање истинског самоочувања.
Идемо као вођени право на погубљење и не показујемо никакву бригу о своме уделу.

Опустили смо руке, предали се нехату: шта буде нека буде!
Ето какав је наш положај! Зар нису због тога честа самоубиства?

И то је плод садашњих учења, садашњих погледа на човека и његово значење!
Ето вам прогреса! Ето вам и просвете!

Боље је бити крајњи незналица и са страхом Божијим душу своју спасти, него стећи име просвећеног, а погинути навек, и читавог живота се не сетити на оно што ћe бити после смрти.
Из речи Божије о Царству небесном и аду неће се изоставити ни једно слово.

Ову истину нека свако прими ка срцу као ствар која се лично њега тиче, и нека се постара о себи колико му је могуће и колико му је још времена остало.