Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Доспео је глас о делима Господа и до Ирода. Он је одмах закључио: то је Јован устао из мртвих (Мт.14,2).

Зар се мало шта могло помислити о тим делима!
Но, oн ни на кога другог није помислио, него на Јована.

Ко је дао такав смер његовим мислима? Савест.
Од ње није могуће сакрити несавесна дела.

Њен суд се ничим не може поправити. Право на обезглављење Јована Ирод је присвајао себи, а ни други му га нису порицали.
Међутим, савест је говорила своје и њене речи он ничим није могао да заглуши.

Због тога се њему и намеће мисао о Јовану. Колико сличних прича ми знамо о томе како савест прогања грешника и приказује му предмет и дело греха тако да их он чак и у спољашњости види!
Ради се о томе да у нама постоји глас за који морамо признати да није наш.

Али, чији је онда? Божији! Од кога је наша природа, од тога је и глас.
Ако је Божији, онда га треба слушати, будући да твар не сме да противречи Творцу.

Тај глас говори да има Бога, да ми од Њега у потпуности зависимо и да због тога не може бити да нисмо испуњени страхом Божијим.
Имајући га, ми смо дужни да испуњавамо вољу Божију, на коју савест указује.

Све то чини реч Божија која је уписана у нашу природу, коју ми читамо и коју су људи свих времена и земаља слушали, обраћајући на њу дужну пажњу.
Свагде верују у Бога, свагде слушају савест и чекају будући живот.

Само је сада ушло у моду не признавати те истине. Тако поступају натуралисти, тј. природњаци. Значи – натуралисти проповедају нешто противприродно.

Иѕвор: pravoslavno.rs