Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години 

Причу о два дужника Господ завршава речима:
Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова (Мт.18,35).

Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости, и биће ти опроштено.
А када ти је опроштено, онда си и помилован.

Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости.
Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства.
Тако велики добитак за маленкост што опраштамо…

Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати.
Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити.

Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај.
Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања.

Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати.
Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао почиње да говори глупости.

Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи.
Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање.

Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор.
Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.

Иѕвор: pravoslavno.rs