Свети ТЕОФАН Затворник - Мисли за сваки дан (Четвртак 4. септембар)
Мисли Светог Теофана за овај дан поручују: "До очајања се такође долази неприметно: „Покајаћу се“, говоре и настављају да греше."
Подели чланак са другима
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
А који похули на Духа Светога нема опроштења вавек (Мк.3, 29)
Да ли је тешко упасти у такав грех?
Уопште није тешко.
Ево грехова те врсте:
„Велика и безмерна нада на благодат Божију; очајање или ненадање на Божију милост; противречење очигледној и утврђеној истини и одбацивање Православне хришћанске вере.
Други томе додају завист према духовним даровима које ближњи добијају од Бога; упоритост у греху и истрајност у злоби; небригу за покајање све до одласка из овог живота“
(Правосл. испов. део 3. пит. 38).
Ето, колико путева!
Пођеш ли којим од њих, биће ти тешко да се вратиш и бићеш одведен до свепогубне пропасти.
Противљење истини почиње са малим сумњама, које бивају побуђиване рђавом речју или књигом. Ако се оставе без пажње или лечења, оне ће одвести ка неверју и упорности у њему.
До очајања се такође долази неприметно:
„Покајаћу се“, говоре и настављају да греше.
Поступајући тако неколико пута и видевши да покајање не долази, они говоре у себи:
„Тако мора да буде! Не можеш против самог себе“, и већ се предају греху у пуну власт.
Тако скупљају мноштво грехова, а при томе допуштају и мноштво противљења очигледним позивима Божије благодати.
Када у таквом стању човек дође до мисли да се покаје, мноштво грехова га дави, а противљење благодати му одузима смелост да припадне Господу.
И он решава: Велики је мој грех, да би ми се опростио.
То баш и јесте очајање!
Чувај се почетка неверја и грехољубља и нећеш упасти у тај бездан.
Иѕвор: pravoslavno.rs
Свети ТЕОФАН Затворник - Мисли за сваки дан (Четвртак 4. септембар)
Мисли Светог Теофана за овај дан поручују: "До очајања се такође долази неприметно: „Покајаћу се“, говоре и настављају да греше."
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати (Мк.3,24)
Све док у нашој унутрашњости влада греховна једномисленост лукавства, у нама је снажно царство таме и греха.
Међутим, када благодат Божија ка себи привуче заробљени део духа, ослободивши га од поробљености, унутра долази до раздељења: гpex је на једној страни, а добро на другој.
Чим се човек свешћу и слободом везује за добро (што сачињава последицу пробуђења), грех губи сваку потпору и почиње да се разара.
Постојаност у предузетој доброј намери и трпљење у напорима сасвим разарају грех и истребљују га.
Унутра започиње царство добра и траје док се опет не прокраде нека зла помисао која, привукавши вољу, поново производи раздељење.
Ако зачетој греховној побуди даш места, сјединиш се са њом и спроведеш у дело – добро ћe опет почети да слаби, а зло да расте, све док га сасвим не истреби.
То је готово непрекидна историја унутрашњег живота код оних који су малодушни и немају постојану нарав.
Иѕвор: pravoslavno.rs
