Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години 

Тешко богатима, ситима, који се смеју, о којима људи добро говоре.
И опет, благо онима који трпе свако понижење, ударце, отимања, присилне напоре (Лк.6,22-30).

Дакле, нешто сасвим супротно од обичног људског расуђивања и осећања!
Мисли Божије су далеко од помисли људских као небо од земље.

А и како би могло бити друкчије?
Ми смо у изгнанству, а изгнаницима нису туђе увреде и жалости.

Ми смо под епитимијом, а епитимија се и састоји од лишавања и напора.
Ми смо болесни, а болеснима су кориснији горки лекови.

Сам Спаситељ није имао где главу склонити у читавом свом животу, и завршио је на Крсту.
Како, онда, могу очекивати бољи удео они који следе за Њим?

Дух Христов је дух готовости да се све трпи и да се благодушно носи свака жалост.
Утеха, част, раскош, изобиље – страни су за Његов укус и Његове захтеве.

Његов пут иде кроз бесплодну и сурову пустињу.
Образац за то је четрдесетогодишње лутање Израиља по пустињи.

А ко иде тим путем? Сваки онај који иза пустиње види Ханаан, у коме теку мед и млеко.
У време свога странствовања путник добија ману, и то не са земље него са неба, не телесно, него духовно.
Сва слава је у ономе – унутра.

Иѕвор: pravoslavno.rs