Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години 

Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13).

Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2).
Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима.

Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот.
Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу.

Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења.
Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења;
другима се храни једино сујета.

Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати.
Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне.

Премда он и не поступа по њиховом.
Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће.

Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења.
Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања.

Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу.
Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи:

„Ко мене постави за судију?“.

Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота.
Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање.

Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно.
Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.

Иѕвор: pravoslavno.rs