Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години 

По силаску са Горе Преображења, Господ је исцелио дечака у којем је био ђаво.
Исцељењу је претходио укор за неверје, које је било узрок због кога ученици нису исцелили поседнутог ђаволом (Лк.9,27-41).

Ма чије да је било неверје – оца који је привео сина, народа који се сабрао, или, може бити, и апостола
– може се закључити да његово присуство затвара врата милостивог погледа Божијег и Његове помоћи, а да их вера отвара.

Господ је и рекао оцу: „Добићеш по мери вере“.
Вера није дело једино мисли и ума, него обухвата цело биће човечије.

Она обухвата узајамне обавезе верујућег и Онога коме он верује, па макар се оне и не изрекле буквално.
Човек се нада на онога коме верује, на њега се у свему ослања и од њега ни у чему не очекује одбијање.

Због тога му се и обраћа без сумње као оцу, и иде к њему као у своју ризницу, у уверењу да се неће вратити празних руку.
Такво расположење и без речи изазива наклоност код онога коме се човек обраћа.

Тако бива међу људима. Међутим, исти вид расположења потребан је и у односу према Господу, свемогућем и свезнајућем, који жели да дарује свако добро. Онај који истински верује никада не бива обманут у својим очекивањима.

Ако нешто немамо, премда смо и тражили, значи да немамо потребну веру.
Пре свега, потребно је тражити и сместити у срце пуну веру у Господа.

Треба је тражити и умолити од Њега, будући да је немамо сами по себи и да је дар Божији. Од оца дечака се тражила вера и он се помолио:
Верујем, Господе, помози моме неверју.
Веровао је слабо, колебао се, и молио се за утврђење вере.

И ко ће се похвалити савршенством вере?
Коме, дакле, није неопходно да се помоли:
Помози, Господе, моме неверју?

Кад би вера код нас била на снази, мисли би биле чисте, осећања света и дела богоугодна.
Тада би нас Господ слушао као отац децу.

Све што би нам дошло у срце (а у таквом стању могло би доћи само оно што је угодно Господу) ми бисмо добијали без одбијања и одлагања.

Иѕвор: svetosavlje.org