Удовица је у црквену благајну (у црквену кутију за прилоге) ставила две лепте (два динара отприлике).
Ипак, Господ је рекао да је она ставила више од свих, премда су други стављали и велике новчанице.

Шта је дало превагу њеном прилогу? Очигледно – намера са којом је учињен прилог.
Видиш ли како је различита врлина без осећања и из навике, од врлине из душе и срца?

Вредност једног дела не произилази из његовог спољашњег извођења, него од унутрашњег расположења.
Због тога се може десити да једно дело, изврсно у сваком погледу, пред Богом буде сасвим безвредно, а дело, наизглед безначајно – да буде оцењено као драгоцено.

Свима је јасно шта одатле следи.
Но, нека нико не помисли да занемари спољашње и да се ограничи само на унутрашње.

Удовица не би стекла похвалу да је себи рекла:
„Имам жељу и ја да приложим. Међутим, шта ћу да радим?
Имам само две лепте. Ако их дам, остаћу без ичега“.

Она је, напротив, имала жељу и остварила је, предавши свој живот у руке Божије.
Чак и да није ништа приложила, нико је не би осудио – ни људи, ни Бог.

Но, тада не би показала расположење које је издвојило из реда свих других и учинило је славном по читавом хришћанском свету.

Иѕвор: svetosavlje.org