А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу (2.Пт.3,10).
 Лопов се прикрада по ноћи када га нико не очекује.
Тако ће и дан Господњи доћи онда када га неће очекивати.

Онај ко не чека Онога који долази, не спрема се за Његов дочек.
Да и ми не бисмо направили такву погрешку, Господ је заповедио:

Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт.24,42).

Међутим, шта ми радимо?
Да ли стражимо?
Да ли чекамо?

Требало би да смо свесни тога, али нисмо.
Смрт понеки још и очекује, али Дан Господњи – готово нико.

И као да су у праву. Јер, оци и праоци наши су га очекивали и није дошао.
Пошто и ми не видимо ништа због чега би се могло помислити да долази у наше дане, ни ми о њему не мислимо.

Не мислимо и не чекамо. Зар ће, онда, бити чудно ако нас Дан Господњи затекне као лупеж.
Бићемо тада слични становницима града којем је управник области најавио посету – данас, сутра.

Они су га чекали један сат, па и два, чекали су и читав дан, а онда су рекли:
„Он сигурно неће доћи“, и разишли се кућама.

Но, чим су се они разишли и отишли на починак – ето њега.
Тако ће и са нама бити. Чекали ми или не чекали, Дан Господњи ће доћи, и то без најаве.

Јер, Господ је рекао: Небо и земља ћe пpoћи, али речи моје неће проћи (Мк.13,31).
Зар није боље да чекамо, да не бисмо били затечени у неприправности.
Јер, онда нас ни дарови неће мимоићи.

Иѕвор: svetosavlje.org