И свет пролази и похота његова (1.Јн.2,17).
Ко то не види?

Све пролази око нас: ствари, лица, догађаји – и ми сами смо пролазни.
Пролази и похота светска: тек што окусим од сласти њеног задовољења, ишчезава и сласт и задовољење.

Тада се заузимамо око друге – а и с њом исто; трчимо за трећом – и опет исто.
И ништа не остаје, него све пролази и одлази.

И шта? Зар нема баш ничега што остаје?!
Има, говори нам на истом месту апостол:

А онај који твори вољу Божију остаје вавек.

Како постоји свет који је тако сав пролазан?
Бог хоће и он се одржава. Воља Божија је његова непоколебива и неразрушива основа.

И онај међу људима, који тврдо стане уз вољу Божију, истога тренутка и сам постаје постојан и утврђен.
Колебају се мисли код онога који јури за пролазним.

Но, чим се уразуми и врати на пут воље Божије, човек почиње да се утврђује у мислима и намерама.
И кад, на крају, успе да стекне навику на овакав начин живљења, у њему све – и унутрашње и спољашње – добија мирно устројство и безметежни поредак.

Почевши овде, тај дубоки мир и непомутљива безметежност прећи ће и у други живот, и тамо се продужити на векове.
Ето шта је, усред општег тока око нас, непролазно и постојано у нама! – Хођење по вољи Божијој.

Иѕвор: svetosavlje.org