Ко су они који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли?
И ко су оне које се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине (2.Тим.3,5-7)?

Први су они који држе све спољашње поретке у којима се иначе испољава благочастиви живот, али који немају довољно јаку вољу да би и унутрашња своја расположења држали у сагласности са истинским благочашћем.

Они радо иду у храм и у њему радо одстоје.
Међутим, не чине напор да и умом својим одстоје пред Богом неодступно и да се приљубљују уз Њега, него, помоливши се мало, испуштају кормило ума, те он, лебдећи, обилази читав свет.

И испада да су они по свом спољашњем положају у храму, док их, по унутрашњем стању, у храму нема: код њих је остао само изглед побожности, али не и њена сила.
Тако треба разумети и друге случајеве.

Оне друге, пак, ступивши у област вере, само изналазе питања:
Шта је то, а како ово, зашто оно и због чега ово?

У њима је страст празне љубопитљивости.
Њих не занима истина, него би једино да запиткују.

Нашавши решење, не остају дуго при њему, него ускоро осећају потребу да питају за друго.
И тако дан за даном, питајући и питајући, никада се у потпуности не задовољавајући већ сазнатим.

Једни, тако, јуре за задовољствима, а оне за задовољењем своје љубопитљивости.

Иѕвор: svetosavlje.org