БЕСЕДА О СВЕТОМ АПОСТОЛУ ПАВЛУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле.
Откако је постао апостол, па све до сада, он громким гласом правда Господа пред свима који Га окривљују због оваквог устројства људског бића; потстиче на врлину, затвара уста бестидним хулитељима и показује да између анђела и људи не постоји велико растојање, ако зажелимо да обратимо на себе велику пажњу. Апостол Павле није добио другачију природу (φύσιν), нити је имао другачију душу, нити је живео у неком другом свету, већ је, одгајен на истој земљи и на истом простору и по истим законима и обичајима, превазишао све људе који су постојали откако постоји свет. Где су дакле они што говоре да је врлина тешка а порок лак? Павле им неда за право, говорећи: Наша лака садашња невоља доноси нам вечну и од свега претежнију славу (2. Кор. 4, 17). А када су невоље лаке, онда су то утолико више – унутрашња задовољства.
И није само то код апостола Павла достојно дивљења што од многе ревности није ни осећао напоре које је узимао на себе ради врлине, него што је и врлини био одан не ради награде.

Ми и при очигледности награде не подносимо напоре ради врлине, а он ју је и без награде волео и љубио и врло лако савлађивао препреке к њој, не жалећи се ни на немоћ тела, ни на мноштво послова, ни на силовитост природе, нити на ишта друго. Иако је био оптерећен већим бригама него све војсковође и цареви на земљи, он је ипак сваким даном напредовао, и са увећавањем опасности он је стицао нову ревност, што и изражава говорећи: Што је за мном заборављам, а за оним што је преда мном сежем се (Флб. 3, 13). И када је очекивао смрт, он је призивао на учествовање у тој радости, говорећи: Радујте се, и радујте се са мном (Флб. 2, 18). И када га салеташе опасности и увреде и сваковрсне погрде, он је и тада ликовао, и пишући Коринћанима говорио: Зато уживам у слабостима, у ружењима, у гоњењима (2. Кор. 12, 10). Све то он је називао оружјем правде, показујући да је и из тога извлачио највећу корист, и непријатељи га ни с које стране нису могли ухватити. Са свих страна ударан, вређан, опадан, он се, као вршећи триумфални поход и подижући победничке споменике по целој земљи, тиме китио, и узносио захвалност Богу, говорећи: Хвала Богу који нам свагда даје победу (2. Кор. 2, 14).

За погрдама и увредама ради проповедања Еванђеља он је јурио више него ми за почастима; за смрћу више неголи за животом; за сиромаштвом више неголи за богатством; за напорима више него други за одмором, и не само више него далеко више; за тугом више него други за радошћу; за молитвом за непријатеље више него други за молитвом против непријатеља. Тако је он пребринуо поредак ствари, или, боље речено, ми смо га преобрнули, а он га је сачувао онаквим каквим га је Бог установио. Јер је све првобитно – природно (χατά φύσιν), а потоње је – напротив. Ко је доказ тога? Павле који је, будући човек, више искао оно што је првобитно неголи потоње.

За њега је било страшно и опасно само једно: увредити Бога, и ништа друго. Исто тако, више него ишта друго он је желео: угодити Богу. Не велим да је то више волео него ишта у овом свету, већ више него ишта и у ономе свету. Немој ми говорити о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству, сили, власти, јер све то он није сматрао ни за паучину, него замисли оно што је на небесима и тада ћеш сагледати јачину љубави његове према Христу. Опијен овом љубављу, он се није дивио достојанству ни анђела, ни арханђела, нити ичега сличног, јер је у себи имао нешто веће од свега тога: љубав Христову, и са њом је сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са господствима, ни са поглаварствима, ни са властима. Са овом љубављу он је више желео да буде међу последњима и кажњаванима, него без ње међу највишима и слављенима. За њега је једина казна: лишити се ове љубави. То је за њега пакао, то – мучење, то – врхунац зала; као што је за њега опет наслада: стећи ту љубав. То је за њега живот, то – врхунац добара. Све остало што се не односи на ово, он није сматрао ни жалосним ни пријатним, већ је све видљиво презирао као трулу траву.

Владари и народи који су дисали гневом, личили су му на комарце, а смрт, казне и безбројне муке на – дечје играчке, када их је подносио ради Христа. Тада се њима и усхићавао, и дичио се оковима тако како се Нерон није дичио са својом круном на глави. У тамници је живео као на самом небу, а ране и ударце примао је радосније него други награде. Он је волео напоре не мање него награде, сматрајући саме напоре и трудове као награду, због чега их је и називао благодаћу (χάρις). Погледај: за њега је било награда – ослободити се тела и бити са Христом, а подвиг – остати у телу. Па ипак, он изабира ово друго радије него оно прво, и вели да је то за њега неопходније. Бити одлучен за Христа, за њега је био напор и мука, или боље речено, више и од напора и од муке, а бити са Христом – награда. Па ипак, ради Христа он радије бира оно прво него ово друго. Но, можда ће неко рећи да је њему то пријатно због Христа. То и ја велим, да је њему велику пријатност причињавало оно што нама причињава тугу.

Али, зашто говорим о опасностима и о другим невољама? Он је непрестано туговао, због тога је говорио: Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да не горим? (2. Кор. 11, 29). Неко ће рећи да и у тузи има пријатности. Многи, на пример, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, у томе налазе утеху; спрече ли их у томе, они пате. Тако је и Павле, проливајући сузе дан и ноћ, налазио утеху у њима, јер нико није тако јадиковао због својих недаћа колико је он због туђих. Шта мислиш, како се осећао он када је, видећи Јевреје где се не спасавају, молио да сам буде лишен вишње славе, да би се они спасли? Отуда је очигледно да је њихово неспасавање за њега било далеко теже, јер да није било теже он се не би молио о томе. Он је изабрао да буде лишен небеске славе као нешто лакше и утешније; и не само да је то желео, него је и вапио говорећи: Врло ми је жао и срце ме боли (Рм. 9, 2). Онога дакле, који је такорећи плакао за све који живе у васељени, и за све уопште народе и градове, и за сваког појединца, са чим можемо упоредити, са каквим железом, са каквим дијамантом? Каквом можемо назвати такву душу ? Златном или дијамантском? Она је била тврђа од сваког дијаманта, скупоценија од злата и драгог камења. Дијамант је превазилазила својом чврстином, а злато – својом скупоценошћу. Са чим је, дакле, можемо сравнити? Ни са чим од постојећих ствари.

Када би дијамант постао злато и злато дијамант, онда би се добило нешто што би личило на Павлову душу. Али чему је упоређивати са дијамантом и златом? Сав свет стави насупрот њој, и тада ћеш видети да је Павлова душа важнија од њега. Јер када он вели за оне који су се у кожусима и козјим кожама потуцали по пећинама и рупама земаљским, да их није био достојан свет (Јевр. 11, 37- 38), онда утолико пре ми можемо рећи за њега да је он вредео колико сви они.

Али, ако свет не вреди колико он, ко онда вреди? Можда небо? Не, и оно је мало, јер када је он сам небу и ономе што је на небу претпоставио љубав Господњу, онда ће утолико више Господ, који је толико бољи од Павла колико доброта од порочности, претпоставити Павла мноштву небеса. Господ нас љуби не онако како ми Њега, већ толико више да се то никаквим речима изразити не може. Погледај само чега је Он удостојио Павла још пре будућег васкрсења: узнео га је у рај, уздигао га на треће небо, открио му такве тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. И сасвим разумљиво, јер је он, још по земљи ходећи, све радио тако да је живео са анђелима; спутан смртним телом, он је показивао анђелску чистоту; подвргнут толиким невољама, он се старао да нимало не буде нижи од виших Сила. Као птица он је летео по васељени, и као бестелесан презирао напоре и опасности, и као онај који је већ достигао небо презирао је све земаљско, и као онај који општи са бестелесним Силама био је непрестано бодар.

Мада су и анђелима често пута били поверавани различни народи, али ниједан од њих није тако уредио поверени му народ као Павле целу васељену. Немој ми говорити да Павле није био њен устројитељ, јер и ја сам то признајем. Јер ако није сам извршио све то, ипак га је и у том случају немогуће лишити похвале за то, пошто је себе учинио достојним такве благодати. Арханђелу Михаилу је био поверен народ јудејски, а Павлу – земља и море, насељени крајеви и ненасељени. Говорим ово не да вређам анђеле (далеко од тога!), него да покажем да човек, будући човек, може бити заједно са њима и стајати упоредо с њима. И зашто то није било поверено анђелима? Зато да ти не би имао никаквог изговора за овај нехат и да се за оправдање свога нерада не би позивао на разлику природе. Међутим, десило се нешто још чудесније. У самој ствари, зар није чудесно и необично да реч, изговорена земљаним језиком, одгони смрт, отпушта грехе, исправља повређену природу и прерађује земљу у небо? Ради тога се дивим сили Божјој, ради тога хвалим ревност Павлову, што је примио такву благодат, што је тако припремио себе. И вас молим, не да се само дивите, него и да подражавате овај образац врлине, јер ћемо тако моћи постати са њим заједничари истих венаца.

Ако се ти чудиш чујући да, учинивши то исто, добићеш и ти исте награде, онда чуј шта сам Павле каже: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку (2. Тим. 4, 7. до 8). Видиш ли како он све позива да заједничаре у томе? Пошто дакле пред свима стоји то исто, постарајмо се сви да постанемо достојни обећаних добара; гледајмо не само на величину и превасходност његових дела, него и на силу његове ревности којом је он стекао такву благодат, и на сродност природе, по којој је он имао исто што и ми. На тај начин ће се и оно тешко извршиво – показати за нас лако и згодно и помучивши се за ово кратко време, ми ћемо се удостојити да добијемо непролазни и бесмртни венац, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме слава и власт сада и увек, и кроза све векове.

Амин.
 

Извор: svetosavlje.org