Потребно је себе приморавати на молитву

Кажу: ако немаш воље немој да се молиш, лукаво телесно мудровање;
немој да престајеш да се молиш, иначе ћеш сасвим да одустанеш од молитве; тело то и хоће. 

Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12); без самопринуђивања на добро нећеш се спасити.

Људима који се мало моле слабо је срце; и ето, када они желе да се моле, њихово се срце раслабљује a раслабљују се и њихове руке, тело и мисли, и тешко им је да се моле.
Треба савладати себе: потрудити се да се молиш свим срцем, зато што је добро и лако молити се свим срцем.

Учите да се молите, принуђавајте себе на молитву:
у почетку ће да буде тешко, а затим, што више будете себе принуђавали, то ће бити лакше; али у почетку увек треба себе принуђавати.

Спознај, човече, беду своје душе и снажно, непрестано се моли Спаситељу људи, да би те Он спасао од ње.
Нe говори у себи: ја нисам у опасности, ја нисам у беди, мени није потребно да се често и много молим за избављење из невоље, која ме не сналази и за коју не знам.

To и јесте беда, што ти, с обзиром да си у великој невољи, не знаш своју беду; то је твоја невоља греси твоји.

Духовни и телесни живот се разилазе, не слажу се; због тога се у телу некада осећаш прекрасно a у души, у срцу не.

Почни да се молиш и видећеш да ти је срце задебљало, обукао се, удебљао се, раширио се и заборавио Бога (Друга 32; 15,18)
и тешко ти је да се молиш, иако си здрав и пун снаге; када престанеш да се молиш, опет ће да ти буде лако; али то је греховна лакоћа.

Нe веруј своме телу, које те угрожава неспособношћу за време молитве: лаже.
Када почнеш да се молиш видећеш да ће тело да постане твој покорни слуга.

Молитва ће и њега да оживи.
Памти увек да је тело лажљиво.

ИЗВОР: svetosavlje.org