Спомен светог апостола АРИСТОВУЛА, епископа Британског
СВЕТИ апостол Христов Аристовул, један од Седамдесеторице, рођен на Кипру, беше брат светог апостола Варнаве.
Подели чланак са другима
СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА АРИСТОВУЛА,
епископа Британског
СВЕТИ апостол Христов Аристовул, један од Седамдесеторице, рођен на Кипру, беше брат светог апостола Варнаве. По Вазнесењу Господњем пратио светог апостола Павла, учитеља васељене, и заједно с њим проповедајући Еванђеље проходио разне земље.
Свети Павле га спомиње у својој Посланици Римљанима, пишући: Поздравите оне од Аристовулових (Рм. 16, 10), то јест домаће Аристовулове или сроднике, који су тада боравили у Риму. Пошто је Аристовул био са Павлом кад је Павле писао Посланицу Римљанима, то и поздравља Аристовулове сроднике од своје и Аристовулове стране.
А када свети Павле постављаше многе епископе и слаше их у разне градове и земље да проповедају реч Истине, тада и Аристовула постави за епископа, и посла га у Британију, к људима незнабожним и дивљим. Тамо свети Аристовул, трудећи се на Еванђељу Христовом, много пострада од тих свирепих људи, јер су га понекад тукли немилосрдно, понекад по улицама вукли и исмевали.
Он поднесе од њих безбројне пакости и злостављања, док их благодаћу Христовом просвети, и научи вери у Христа, и крсти, и Цркву уреди, и презвитере и ђаконе посвети. Он тамо најзад и сконча у миру
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
САВИНА ЕГИПЋАНИНА
СВЕТОМ мученику Савину отаџбина беше Египат, а родно место град Хермопољ. Као угледан човек, он беше старешина своме граду. У време Диоклецијановог гоњења цео се Египат узнемири, многи хришћани беху мучени и убијани. Тада свети Савин остави свој дом, имање и ближње, и са многим другим хришћанима удаљи се у једно забачено село. И тамо се затвори у једну колибу, где провођаше време у посту и молитви. Идолопоклоници су много трагали за старешином хермопољским Савином, да би га ставили на муке, али га дуго не могоше пронаћи, што им падаше врло тешко. Но проказа га неки просјак, кога је блажени Савин хранио и велика му добра чинио. Као Јуда издајник тако и овај бедник оде к идолопоклоницима, и рече им: Шта ћете ми дати да вам покажем где се налази Савин кога тражите? Они му дадоше два златника. И он их одведе у село, показа им колибу Савинову, они је опколише и закуцаше на врата. У колиби са светим Савином беху још шест хришћана. Мислећи да им неко од браће хришћана долази неким послом, они отворише колибу. Идолопоклоници одмах улетеше унутра, ухватише их све и везаше. Светог Савина везаше посебно двема тешким веригама, и одведоше га пред судију Аријана. Истјазаван на безбожничком суду, и дуго примораван да идолима принесе жртву, он се не одрече Христа. Због тога би жестоко мучен, ноктима гвозденим струган, огњем паљен, и најзад у реку Нил бачен, где оконча свој мученички подвиг 287. године, и оде к подвигоположнику Христу да прими венац, победе. Тако исто и они шест хришћана, с њиме ухваћени, бише мучени, и у мукама скончаше, и исту славу од Господа на небу добише.
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТРОФИМА И ТАЛА
У КАРИЈСКОЈ области у граду Лаодикији беху два презвитера, Трофим и Тал, браћа рођена. Они беху родом из града Стратоника, те исте области. Беху то људи јаке вере, ревнитељи за Христа и проповедници речи Божје. Обраћајући заблуделе душе на пут спасења, они се стално противљаху незнабошцима и изобличаваху њихово богомрско служење демонима. Разјарени због тога, незнабошци их једном ухватише, и у окове бацише.
У то време, за царовања Диоклецијанова и Максимијанова, дође у Каријску област царски намесник Асклипиодот, и задржа се у граду Босфору, недалеко од града Лаодикије. Тада лаодикијски првосудија, са осталим својим градским саветницима, посла царском намеснику извештај о двојици ухапшених презвитера хришћанских, тражећи упутства шта да с њима ради, и молећи за одговор. И одговор дође: обојицу камењем побити. Свете мученике Трофима и Тала изведоше на место погубљења, и поставише их да их камењем побију. Али уто и Божја помоћ пристиже светима, која их заштићаваше од камења. Јер када бацаху камење на свету браћу, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче, а браћа осташе неповређена. Неколико сати незнабошци су се бацали камењем на њих, док најзад не изнемогоше сами изударани, и престадоше. Ова необична појава удиви првосудију и оне с њим, и они пустише браћу на слободу.
А света браћа опет неућутно и неустрашиво проповедаху свима веру Христову, а изобличаваху јелинско неверје. И после неког времена, градоначелници их ухватише, и к намеснику у град Босфор одведоше. И рекоше му: Ове по твоме наређењу бисмо камењем, али их камење не додирну. Зато их доведосмо к твојој власти.
Намесник нареди да свете обесе о дрво, и да им без икакве милости стружу тело гвозденим ноктима. Тако стругани, они громко викаху: Хришћани смо, и не клањамо се идолима, и не покоравамо се безбожном наређењу царева земаљских!
После таквог мучења намесник их осуди на распеће, говорећи: Да се распну, као што би распет онај мађионичар у кога верују!
И кад светитеље вођаху изван града ка месту где крстови беху спремљени, они иђаху са великом радошћу, благодарећи Христа Бога што их удостојава да на крсту скончају, и тако буду налик на његово страдање и распеће. А за њима иђаше много народа, и људи и жена, који су желели да виде њихову кончину. Када стигоше до места где беху крстови, неки хришћани им беху донели мало понуда, и молише их да се прихвате. Не одбијајући молбу, они се мало прихватише, а остало разделише присутнима. Затим их гвозденим клинцима приковаше за крстове, и бише распети слично распећу Христовом.
И висећи на крсту, они много говорише народу, учећи их познању Бога и светој вери. И настаде велика граја у народу, јер једни ружаху намесника због насилништва, што тако невине људе предаде тако љутој смрти, а други викаху: Хвала Теби, Боже, што се сила Исусова показа и у наше време! – И жена нека Јеврејка клањаше се светима на крсту, вичући: Благо мајци која их роди! А стајаше тамо и мајка њихова, и јуначким срцем посматраше страдање својих синова. И многи од присутних сабираху крв светих која је капала: једни квашаху своје убрусе, а други умакаху своје прсте у крв, ради исцељења од својих душевних и телесних недуга. А мученици Христови Трофим и Тал, пошто се помолише Богу, предадоше свете душе сво је у руке Господа свог, шеснаестог марта 300. године.
И верни спремише чисте плаштанице и дивне мирисе за сахрану чесних тела њихових. А дотрча тамо и тамнички стражар и клањаше се мученицима Христовим, казујући свему народу како виде обојицу светих мученика где узлазе на небо заједно са три Анђела који разговараху с њима.
Народ оде пред намесников двор, и мољаше га да допусти да се тела мученика скину са крстова и сахране. Намесник се најпре разљути и нареди војницима да бију оне који су дошли и граје. Али се после кратког времена одљути, и допусти да могу узети тела умрлих.
И бише скинути с крстова свети мученици, и у нови ковчег положени. Усто настаде распра међу хришћанима где да их сахране. Једни жељаху на једном, други на другом месту да их погребу. Утом се смрче и хришћани остадоше сву ноћ са свећама крај тела светих и у појању духовних, песама. А кад свану, дође жена царског намесника са прекрасним мирисима, које изли на тела светих мученика, покри ковчег врло скупоценим покривачем, и рече пред свима: Прошле ноћи ја у сну видех ова два човека са Анђелима где их Бог посла да одмазде моме мужу што их невине уби. – И кидаше се много, осуђујући насилништво и зверскост свога мужа.
Затим мајка светих мученика и два угледна човека, Зосим и Артемије, суграђани и суседи светих мученика у граду Стратонику, узеше ковчег са телима светих мученика, однеше у свој завичај, и чесно погребоше у близини града Стратоника.
Потом дође дан Рођења цара Диоклецијана, који незнабошци свечано прослављаху. Ради тога допутова у Лаодикију царски намесник, и начини велику гозбу поводом царевог рођендана. И гле, неочекивано га постиже Божја казна за невино проливену крв мученика: јер изненада паде на земљу, и као бесомучан трзаше се, дршћући целим телом. И велики страх спопаде све присутне и гледаоце. А он мучен викаше: Где је бог Зевс? Где је бог Херкулес? Где је бог Хермес? Где су остали богови и богиње, да ми помогну? – И још говораше: Узалуд им се клањах, јер ево предаје ме вечноме огњу Бог који је на небесима, и његове слуге Трофим и Тал. – Тако говорећи, он силно урликаше, да се урликање његово надалеко чуло. А зубима кидаше тело своје, и језик свој гризаше и жвакаше, и у тако страшним мукама изврже своју бедну и погану душу. И са горким ридањем оде к нечестивим боговима својим у ад да се вечно мучи. А свети мученици Трофим и Тал кличући од радости пређоше ка Христу Богу свом, да вечно царују стојећи пред пресветлим престолом Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога, коме слава вавек, амин.
Житија Светих за март
Интернет Издање: svetosavlje.org
Спомен светог апостола АРИСТОВУЛА, епископа Британског
СВЕТИ апостол Христов Аристовул, један од Седамдесеторице, рођен на Кипру, беше брат светог апостола Варнаве.
СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА АРИСТОВУЛА,
епископа Британског
СВЕТИ апостол Христов Аристовул, један од Седамдесеторице, рођен на Кипру, беше брат светог апостола Варнаве. По Вазнесењу Господњем пратио светог апостола Павла, учитеља васељене, и заједно с њим проповедајући Еванђеље проходио разне земље.
Свети Павле га спомиње у својој Посланици Римљанима, пишући: Поздравите оне од Аристовулових (Рм. 16, 10), то јест домаће Аристовулове или сроднике, који су тада боравили у Риму. Пошто је Аристовул био са Павлом кад је Павле писао Посланицу Римљанима, то и поздравља Аристовулове сроднике од своје и Аристовулове стране.
А када свети Павле постављаше многе епископе и слаше их у разне градове и земље да проповедају реч Истине, тада и Аристовула постави за епископа, и посла га у Британију, к људима незнабожним и дивљим. Тамо свети Аристовул, трудећи се на Еванђељу Христовом, много пострада од тих свирепих људи, јер су га понекад тукли немилосрдно, понекад по улицама вукли и исмевали.
Он поднесе од њих безбројне пакости и злостављања, док их благодаћу Христовом просвети, и научи вери у Христа, и крсти, и Цркву уреди, и презвитере и ђаконе посвети. Он тамо најзад и сконча у миру
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
САВИНА ЕГИПЋАНИНА
СВЕТОМ мученику Савину отаџбина беше Египат, а родно место град Хермопољ. Као угледан човек, он беше старешина своме граду. У време Диоклецијановог гоњења цео се Египат узнемири, многи хришћани беху мучени и убијани. Тада свети Савин остави свој дом, имање и ближње, и са многим другим хришћанима удаљи се у једно забачено село. И тамо се затвори у једну колибу, где провођаше време у посту и молитви. Идолопоклоници су много трагали за старешином хермопољским Савином, да би га ставили на муке, али га дуго не могоше пронаћи, што им падаше врло тешко. Но проказа га неки просјак, кога је блажени Савин хранио и велика му добра чинио. Као Јуда издајник тако и овај бедник оде к идолопоклоницима, и рече им: Шта ћете ми дати да вам покажем где се налази Савин кога тражите? Они му дадоше два златника. И он их одведе у село, показа им колибу Савинову, они је опколише и закуцаше на врата. У колиби са светим Савином беху још шест хришћана. Мислећи да им неко од браће хришћана долази неким послом, они отворише колибу. Идолопоклоници одмах улетеше унутра, ухватише их све и везаше. Светог Савина везаше посебно двема тешким веригама, и одведоше га пред судију Аријана. Истјазаван на безбожничком суду, и дуго примораван да идолима принесе жртву, он се не одрече Христа. Због тога би жестоко мучен, ноктима гвозденим струган, огњем паљен, и најзад у реку Нил бачен, где оконча свој мученички подвиг 287. године, и оде к подвигоположнику Христу да прими венац, победе. Тако исто и они шест хришћана, с њиме ухваћени, бише мучени, и у мукама скончаше, и исту славу од Господа на небу добише.
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТРОФИМА И ТАЛА
У КАРИЈСКОЈ области у граду Лаодикији беху два презвитера, Трофим и Тал, браћа рођена. Они беху родом из града Стратоника, те исте области. Беху то људи јаке вере, ревнитељи за Христа и проповедници речи Божје. Обраћајући заблуделе душе на пут спасења, они се стално противљаху незнабошцима и изобличаваху њихово богомрско служење демонима. Разјарени због тога, незнабошци их једном ухватише, и у окове бацише.
У то време, за царовања Диоклецијанова и Максимијанова, дође у Каријску област царски намесник Асклипиодот, и задржа се у граду Босфору, недалеко од града Лаодикије. Тада лаодикијски првосудија, са осталим својим градским саветницима, посла царском намеснику извештај о двојици ухапшених презвитера хришћанских, тражећи упутства шта да с њима ради, и молећи за одговор. И одговор дође: обојицу камењем побити. Свете мученике Трофима и Тала изведоше на место погубљења, и поставише их да их камењем побију. Али уто и Божја помоћ пристиже светима, која их заштићаваше од камења. Јер када бацаху камење на свету браћу, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче, а браћа осташе неповређена. Неколико сати незнабошци су се бацали камењем на њих, док најзад не изнемогоше сами изударани, и престадоше. Ова необична појава удиви првосудију и оне с њим, и они пустише браћу на слободу.
А света браћа опет неућутно и неустрашиво проповедаху свима веру Христову, а изобличаваху јелинско неверје. И после неког времена, градоначелници их ухватише, и к намеснику у град Босфор одведоше. И рекоше му: Ове по твоме наређењу бисмо камењем, али их камење не додирну. Зато их доведосмо к твојој власти.
Намесник нареди да свете обесе о дрво, и да им без икакве милости стружу тело гвозденим ноктима. Тако стругани, они громко викаху: Хришћани смо, и не клањамо се идолима, и не покоравамо се безбожном наређењу царева земаљских!
После таквог мучења намесник их осуди на распеће, говорећи: Да се распну, као што би распет онај мађионичар у кога верују!
И кад светитеље вођаху изван града ка месту где крстови беху спремљени, они иђаху са великом радошћу, благодарећи Христа Бога што их удостојава да на крсту скончају, и тако буду налик на његово страдање и распеће. А за њима иђаше много народа, и људи и жена, који су желели да виде њихову кончину. Када стигоше до места где беху крстови, неки хришћани им беху донели мало понуда, и молише их да се прихвате. Не одбијајући молбу, они се мало прихватише, а остало разделише присутнима. Затим их гвозденим клинцима приковаше за крстове, и бише распети слично распећу Христовом.
И висећи на крсту, они много говорише народу, учећи их познању Бога и светој вери. И настаде велика граја у народу, јер једни ружаху намесника због насилништва, што тако невине људе предаде тако љутој смрти, а други викаху: Хвала Теби, Боже, што се сила Исусова показа и у наше време! – И жена нека Јеврејка клањаше се светима на крсту, вичући: Благо мајци која их роди! А стајаше тамо и мајка њихова, и јуначким срцем посматраше страдање својих синова. И многи од присутних сабираху крв светих која је капала: једни квашаху своје убрусе, а други умакаху своје прсте у крв, ради исцељења од својих душевних и телесних недуга. А мученици Христови Трофим и Тал, пошто се помолише Богу, предадоше свете душе сво је у руке Господа свог, шеснаестог марта 300. године.
И верни спремише чисте плаштанице и дивне мирисе за сахрану чесних тела њихових. А дотрча тамо и тамнички стражар и клањаше се мученицима Христовим, казујући свему народу како виде обојицу светих мученика где узлазе на небо заједно са три Анђела који разговараху с њима.
Народ оде пред намесников двор, и мољаше га да допусти да се тела мученика скину са крстова и сахране. Намесник се најпре разљути и нареди војницима да бију оне који су дошли и граје. Али се после кратког времена одљути, и допусти да могу узети тела умрлих.
И бише скинути с крстова свети мученици, и у нови ковчег положени. Усто настаде распра међу хришћанима где да их сахране. Једни жељаху на једном, други на другом месту да их погребу. Утом се смрче и хришћани остадоше сву ноћ са свећама крај тела светих и у појању духовних, песама. А кад свану, дође жена царског намесника са прекрасним мирисима, које изли на тела светих мученика, покри ковчег врло скупоценим покривачем, и рече пред свима: Прошле ноћи ја у сну видех ова два човека са Анђелима где их Бог посла да одмазде моме мужу што их невине уби. – И кидаше се много, осуђујући насилништво и зверскост свога мужа.
Затим мајка светих мученика и два угледна човека, Зосим и Артемије, суграђани и суседи светих мученика у граду Стратонику, узеше ковчег са телима светих мученика, однеше у свој завичај, и чесно погребоше у близини града Стратоника.
Потом дође дан Рођења цара Диоклецијана, који незнабошци свечано прослављаху. Ради тога допутова у Лаодикију царски намесник, и начини велику гозбу поводом царевог рођендана. И гле, неочекивано га постиже Божја казна за невино проливену крв мученика: јер изненада паде на земљу, и као бесомучан трзаше се, дршћући целим телом. И велики страх спопаде све присутне и гледаоце. А он мучен викаше: Где је бог Зевс? Где је бог Херкулес? Где је бог Хермес? Где су остали богови и богиње, да ми помогну? – И још говораше: Узалуд им се клањах, јер ево предаје ме вечноме огњу Бог који је на небесима, и његове слуге Трофим и Тал. – Тако говорећи, он силно урликаше, да се урликање његово надалеко чуло. А зубима кидаше тело своје, и језик свој гризаше и жвакаше, и у тако страшним мукама изврже своју бедну и погану душу. И са горким ридањем оде к нечестивим боговима својим у ад да се вечно мучи. А свети мученици Трофим и Тал кличући од радости пређоше ка Христу Богу свом, да вечно царују стојећи пред пресветлим престолом Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога, коме слава вавек, амин.
Житија Светих за март
Интернет Издање: svetosavlje.org







