Спомен светог мученика ПАРАМОНА,и других 370. мученика
А кнез, чувши те Парамонове речи, запали се јарошћу и нареди слугама својим да стигну Парамона и одмах убију.
Подели чланак са другима
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАРАМОНА, и других 370. мученика
ЗА царовања незнабожног Декија бејаше у Витинији Азијској неки кнез Аквилин, који ужасно гоњаше хришћане. Једном сатера он у тамницу триста седамдесет хришћана, и полазећи на Валсатијске топле воде он нареди да поведу са њим и мученике, јер имаше намеру да успут сврати у идолиште Посејдоново и примора мученике да принесу идолску жртву.
Када стигоше до идолишта, он дуго присиљаваше свете мученике да принесу жртву идолу лажнога бога Посејдона, али их не узможе приволети на то ни милом ни силом.
Догоди се тада да туда пролажаше један благочестив човек, по имену Парамон, по вери хришћанин. Угледавши такво мноштво светих мученика, осуђених на смрт, он стаде пред идолиштом и громким гласом викну: „О, како много праведника нечестиви кнез убија без кривице зато што они неће да се по клоне његовим бездахним и немим идолима!“
Рекавши то на сав глас да сви чују, Парамон продужи свој пут. А кнез, чувши те Парамонове речи, запали се јарошћу и нареди слугама својим да стигну Парамона и одмах убију. Нечестиве слуге свенечестивог кнеза сустигоше блаженог Парамона који иђаше својим путем не знајући за кнежево наређење, и ухватише га.
И прво му извукоше из уста језик, који изобличи н укори кнеза, и прободоше оштрим трном; затим му исто тако у све удове набише оштро трње, па најзад му тело прободоше копљима. Тако свети мученик Парамон предаде своју благочестиву душу у руке Божије.
У тај исти час и гореспоменути свети мученици, њих триста седамдесет, бише због исповедања Христа мачем посечени пред Посејдоновим идолиштем.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА СИНАЈСКОГ
БЛАЖЕНИ Јован Лествичник у својој славној књизи „Лествица“ пише о овом преподобном Акакију монаху? овако: „Велики Јован Саваит исприча ми истиниту ствар и достојну казивања. Бејаше један старац, врло лењ и зао. Говорећи не осуђујући га, него са циљем да обелоданим трпљење светитељево.
Тај старац имађаше млада ученика по имену Акакија, простог по нарави и целомудреног умом. Акакије трпљаше од старца толика зла, да ће многима изгледати чак и невероватно: јер га он кињаше не само укорима и грдњама него га и бијаше сваки дан. Ипак, Акакијево трпљење не беше неразумно: јер Акакије тим својим безропотним трпљењем и незлобивим страдањем стицаше себи благодат Божију, која га ослобађаше вечнога мучења.
А ја, – каже Јован Саваит Јовану Лествичнику – гледајући га сваки дан таког, као да је купљени роб или заробљеник који се страховито мучи, нарочито га сретах и питах:
Шта ти је, брате Акакије? како проводиш данашњи дан?
– А он ми одговараше: Као пред Господом Богом, тако ми је добро.
– И показиваше ми понекад модрице на очима, понекад модрице на врату, понекад ране на глави.
Ја пак, знајући да је он творитељ врлине, говорах му: Добро, добро, трпи, брате, да би ти било на спасење.
– И проведе блажени Акакије код тог немилосрдног старца девет година, и пред смрт поболовавши мало отиде ка Господу.
И погребен би у отачкој гробници.
A после пет дана старац његов оде к једном тамошњем великом оцу и рече му: Оче, брат Акакије, ученик мој умре. – Отац када то чу рече: He верујем ти, старче, јер Акакије није умро. – Старац на то узврати: Оче, ако ми не верујеш, онда хајде сам и види гроб његов.
– Тада велики отац тај хитно устаде и оде са њим на гроб блаженог страдалца Акакија, и обраћајући му се као живоме, узвикну: Брате Акакије, јеси ли умро?
– Благоразумни пак послушник, показујући послушност и после смрти, одговори: нисам умро, оче, јер послушноме је немогуће умрети.
– Када то чу Акакијев старац, препаде се, и са сузама паде лицем на земљу.
Затим измоли од игумана келију поред Акакијевог гроба, затвори се у њој, и поживе добродетељно радећи на спасењу своје душе, и после многих подвига отиде ка Господу Богу, коме слава вавек. Амин.
ИЗВОР: svetosavlje.org
Спомен светог мученика ПАРАМОНА,и других 370. мученика
А кнез, чувши те Парамонове речи, запали се јарошћу и нареди слугама својим да стигну Парамона и одмах убију.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАРАМОНА, и других 370. мученика
ЗА царовања незнабожног Декија бејаше у Витинији Азијској неки кнез Аквилин, који ужасно гоњаше хришћане. Једном сатера он у тамницу триста седамдесет хришћана, и полазећи на Валсатијске топле воде он нареди да поведу са њим и мученике, јер имаше намеру да успут сврати у идолиште Посејдоново и примора мученике да принесу идолску жртву.
Када стигоше до идолишта, он дуго присиљаваше свете мученике да принесу жртву идолу лажнога бога Посејдона, али их не узможе приволети на то ни милом ни силом.
Догоди се тада да туда пролажаше један благочестив човек, по имену Парамон, по вери хришћанин. Угледавши такво мноштво светих мученика, осуђених на смрт, он стаде пред идолиштом и громким гласом викну: „О, како много праведника нечестиви кнез убија без кривице зато што они неће да се по клоне његовим бездахним и немим идолима!“
Рекавши то на сав глас да сви чују, Парамон продужи свој пут. А кнез, чувши те Парамонове речи, запали се јарошћу и нареди слугама својим да стигну Парамона и одмах убију. Нечестиве слуге свенечестивог кнеза сустигоше блаженог Парамона који иђаше својим путем не знајући за кнежево наређење, и ухватише га.
И прво му извукоше из уста језик, који изобличи н укори кнеза, и прободоше оштрим трном; затим му исто тако у све удове набише оштро трње, па најзад му тело прободоше копљима. Тако свети мученик Парамон предаде своју благочестиву душу у руке Божије.
У тај исти час и гореспоменути свети мученици, њих триста седамдесет, бише због исповедања Христа мачем посечени пред Посејдоновим идолиштем.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА СИНАЈСКОГ
БЛАЖЕНИ Јован Лествичник у својој славној књизи „Лествица“ пише о овом преподобном Акакију монаху? овако: „Велики Јован Саваит исприча ми истиниту ствар и достојну казивања. Бејаше један старац, врло лењ и зао. Говорећи не осуђујући га, него са циљем да обелоданим трпљење светитељево.
Тај старац имађаше млада ученика по имену Акакија, простог по нарави и целомудреног умом. Акакије трпљаше од старца толика зла, да ће многима изгледати чак и невероватно: јер га он кињаше не само укорима и грдњама него га и бијаше сваки дан. Ипак, Акакијево трпљење не беше неразумно: јер Акакије тим својим безропотним трпљењем и незлобивим страдањем стицаше себи благодат Божију, која га ослобађаше вечнога мучења.
А ја, – каже Јован Саваит Јовану Лествичнику – гледајући га сваки дан таког, као да је купљени роб или заробљеник који се страховито мучи, нарочито га сретах и питах:
Шта ти је, брате Акакије? како проводиш данашњи дан?
– А он ми одговараше: Као пред Господом Богом, тако ми је добро.
– И показиваше ми понекад модрице на очима, понекад модрице на врату, понекад ране на глави.
Ја пак, знајући да је он творитељ врлине, говорах му: Добро, добро, трпи, брате, да би ти било на спасење.
– И проведе блажени Акакије код тог немилосрдног старца девет година, и пред смрт поболовавши мало отиде ка Господу.
И погребен би у отачкој гробници.
A после пет дана старац његов оде к једном тамошњем великом оцу и рече му: Оче, брат Акакије, ученик мој умре. – Отац када то чу рече: He верујем ти, старче, јер Акакије није умро. – Старац на то узврати: Оче, ако ми не верујеш, онда хајде сам и види гроб његов.
– Тада велики отац тај хитно устаде и оде са њим на гроб блаженог страдалца Акакија, и обраћајући му се као живоме, узвикну: Брате Акакије, јеси ли умро?
– Благоразумни пак послушник, показујући послушност и после смрти, одговори: нисам умро, оче, јер послушноме је немогуће умрети.
– Када то чу Акакијев старац, препаде се, и са сузама паде лицем на земљу.
Затим измоли од игумана келију поред Акакијевог гроба, затвори се у њој, и поживе добродетељно радећи на спасењу своје душе, и после многих подвига отиде ка Господу Богу, коме слава вавек. Амин.
ИЗВОР: svetosavlje.org
