Спомен светог СОФРОНИЈА,патријарха Јерусалимског
Свети Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених
Подели чланак са другима
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, патријарха Јерусалимског
Свети Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених, који се зваху Плинт и Мира.
Још од младости своје блажени Софроније стаде живети животом достојним свога имена: љубљаше духовну и светску мудрост, и чуваше своју девственичку чистоту недирнутом и беспрекорном. А то двоје, духовна мудрост и девственичка чистота, назива се целомудријем. Штавише, по речима светог Јована Лествичника, целомудрије је заједнички назив за све врлине. А целомудрени Софроније беше ревносни творитељ свих врлина.
Он најпре изучи светску философију, због чега би прозван софист, то јест мудри. У она времена назив софист означавао је велику част. Тако су називани најодабранији философи. Али блажени Софроније, сабравши светску мудрост, жељаше да стекне и духовну мудрост. Са том намером он обилажаше манастире и пустињачке испоснице, сабирајући у богоносних отаца благо корисно по душу његову. Тако дође и у свети град Јерусалим. И обилазећи околне манастире, он дође у општежиће Теодосија Великог. Ту нађе инока Јована Мосха, презвитера по чину, човека врлинска и веома искусна и у светској и у духовној философији. И Софроније се свим срцем приљуби уз њега, као син уз оца и ученик уз учитеља. И праћаше га на свима путовањима његовим све до кончине овога, идући заједно с њим по манастирима и пустињама, посећујући свете оце, и описујући житија њихова ради духовне користи. О томе сведочи књига коју су заједно написали: Лимонар или Цвећник, која је одобрена Седмим Васељенским Сабором. У овој књизи светог Софронија учитељ његов често назива софистом, као равног себи у философији. Па не само то, него га блажени Јован понегде назива господином својим, а понегде и оцем. Јер га није сматрао као ученика већ као пријатеља и сапутника и сатрудољубца, по животу изврсна. Усто је блажени Јован провиђао Духом да ће Софроније бити велики пастир и непоколебљиви стуб Цркве Христове.
Са овим преподобним Јованом свети Софроније је још пре свог пострига живео најпре у Палестини доста дуго, у киновији Теодосија Великог, и у пустињи Јорданској, и у манастиру Светог Саве који се називао Нови. Затим обојица, Јован и Софроније, напустише Палестину из страха од Персијанаца који су наилазили, и одоше у пределе Антиохије Велике. Јер у то време персијски цар Хозрој Млађи поведе рат против Грчке због овога: Фока мучитељ, као што о томе опширно пише грчки историчар Никифор, уби грчког цара Маврикија и заузе царски престо. А цар Маврикије беше велики добротвор Хозроју персијском, кад овај беше пребегао из Персије у грчку царевину. Тада му Маврикије беше уместо оца, и поможе га и новцем и војском, те он поврати свој престо у Персији, и тако се створи између Грка и Персијанаца вечити и чврст мир. Но кад Хозрој чу за убиство свога добротвора цара Маврикија, веома се ожалости. И уништивши уговор о миру са Грцима, он крену да освети Маврикија: и упаде војска персијска у многе покрајине грчке, нарочито у Сирију, Феникију и Палестину, и пустошаше их. Тада оци свети, који се подвизаваху у тим покрајинама, напуштаху своје манастире и пустињска обиталишта и бежаху куда. је ко могао. У то дакле време одоше из Палестине и ова два света оца, Јован и Софроније. По њиховом одласку Персијанци заузеше свети град, Јерусалим, и са пресветим патријархом Захаријом одведоше у ропство и Часни животворни Крст Христов, који остаде четрнаест година у ропству у Персији, на велику тугу и жалост целог хришћанског света.
Дошавши у пределе Антиохије, ова два светитеља стадоше обилазити тамошње врлинасте оце, и по обичају свом, као пчеле летећи од цвета до цвета и скупљајући мед, они скупљаху слађе од меда духовне поуке, и слагаху их у своју споменуту књигу Лимонар као у саћу мед. Али кад се и тамо приближи персијска војска, они отпловише у Египат и Александрију. И тамо чинише што и раније: описаше дела и поуке многих светих отаца, које очима својим видеше и ушима својим чуше. У то време свети Софроније још не беше пострижен у монашки лик, што се види из шездесет девете главе њиховог Лимонара, где учитељ Софронијев Јован каже овако: Стигосмо у Александрију ја и кир Софроније, брат мој, пре пострижења његова, и одосмо к ави Паладију, човеку врлинском и слузи Божјем. И опет у глави сто десетој он исти каже: Ја и господин мој Софроније одосмо у Лавру, удаљену од Александрије осамнаест стадија, к једном веома врлинастом старцу, Египћанину, и ја рекох старцу: Господине аво, кажи нам поуку, како да живимо, јер господин софист (Софроније) жели да се одрекне света и постане монах. Старац нам рече: Добро чините, децо, што остављате свет ради спасења душе своје. Седите у келији молитвено тихујући и чувајући ум и молећи се непрестано и имајући наду у Богу, и Он ће вам дати знања свог и просветити ум ваш.
Предивна врлина светог целомудреног Софронија огледа се у томе, што он као световњак толики труд улагаше путујући дуго по манастирима и пустињама, и што се толико брињаше и ревноваше око проналажења духовно корисних ствари, које би га научиле путу спасења. И пре пострижења у монаштво он се већ показиваше савршен монах, проводећи у врлинама савршено монашко житије.
Затим би пострижен од свог учитеља, пошто се тешко разболе од очију, и очекиваше да ће умрети. И имађаше за време болести виђење. О томе његов учитељ пише у сто другој глави Лимонара, говорећи: Када мој брат Софроније мудри беше на самрти, стајах крај њега ја и ава Јован схоластик, и он нам рече: Као да иђах неким путем, и видех девице које се скупише око мене, и ликоваху говорећи: Добро дошао, Софроније! Венчао се Софроније! А девице ликоваху пред њим зато што је истог имена са целомудријем.
То о њему написа учитељ његов. После свог оздрављења, и већ у монашком чину, блажени Софроније се даде на још веће подвиге, бринући се о свом спасењу и о спасењу других. У то време се беше у Египту раширила Севирова јерес. Софроније и његов учитељ силно се бораху са овим јеретицима. Као мудри и вични Светом Писму, они у свима препиркама побеђиваху јеретике. Због тога их пресвети патријарх александријски Јован Милостиви (609-620. г.) веома вољаше и поштоваше, као искрене своје пријатеље, помагаче и тешитеље у борби против јеретика. У Житију светог Јована Милостивог, написаном од неапољског епископа Леонтија, каже се да је свети Јован Милостиви имао обичај да средом и петком седи пред вратима цркве, и примао свакога ко је желео да му дође, саслушавао свачије молбе, помагао, мирио завађене, и мир творио међу људима. А кад би се десило да му нико ни с каквом молбом не дође, док је он седео, он би тужан и са сузама одлазио дома, говорећи: Данас ништавни Јован ништа не уради, нити што принесе Богу за грехе своје. – А блажени Софроније, пријатељ његов, тешећи га говорио му је: Оче, данас треба да се истински веселиш, јер овце твоје живе мирно без препирке и свађе, као анђели Божји. – Из овога се јасно види у каквом је поштовању и љубави код пресветог патријарха био свети Софроније са учитељем својим.
Обојице ових светих беше лозинка и брига: сваки дан научити нешто ново од духовне користи. И догоди им се једном ово, као што о томе прича Јован: Једном у подне ја и господин мој Софроније мудри иђасмо у дом Стефана философа, који се налазио поред пута што води ка цркви Пресвете Богородице, подигнутој блаженим патријархом Евлогијем на истоку од Великог Тетрафила. Кад стигосмо до философовог дома, закуцасмо на врата, а вратар нам рече: Мој се господин још одмара, причекајте мало. Тада предложих господину моме Софронију: Хајдмо мало до Тетрафила! – Александријци поштују то место, јер кажу да је на том месту цар Александар Македонски положио мошти светог пророка Јеремије, које је донео из Египта, када је основао град Александрију. Кад стигосмо тамо, не нађосмо никог сем три слепца. И ћутке седосмо близу њих, сваки са својом књигом. А слепци су међу собом много разговарали. И један упита другог: Пријатељу, како си ти ослепио? Онај му одговори: У младости бејах морнар. Пловећи из Африке, много сам пиљио у море, због чега ми очи побелеше, и ја ослепех. Затим други, упитан на који начин је он ослепео, одговори: Бејах стаклар. Једном приликом правећи стакло ја се непажњом опекох, и од тога изгубих вид. Тада ова два слепца упиташе трећег, на који је начин он ослепео. Овај им одговори: Када бејах млад, нисам волео да радим и да се мучим, а волео сам да ленствујем. Пошто нисам имао од чега да живим, ја стадох да крадем и да многа зла чиним. Једнога дана видех где носе да сахране једног мртваца, преко кога беше скупоцен покров. Ја пођох за пратњом, желећи да видим где ће га сахранити. И сахранише мртваца поред цркве светог Јована. Чим паде ноћ, ја откопах гроб, свукох са мртваца све, само један огртач оставих на њему. И кад изађох из гроба, рече ми зла помисао моја: Врати се и узми огртач, јер је врло добар. И ја се кукавац вратих са намером да узмем огртач и мртваца оставим нага. И гле, мртвац се диже и седе преда мном, затим пружи руке и прстима ми одра лице и извади оба ока. Тада се ја несрећник са великом муком једва извукох из гроба. Ето, рекох вам на који начин ослепех.
Пошто чусмо то, господин Софроније ми даде знак и ми одосмо од њих. И рече ми Софроније: Аво Јоване, данас нам заиста није потребно да се чему другом научимо, јер се данас довољно поучисмо духовно: нико, који зло чини, не може се сакрити од Бога.
Из овога се јасно види да се оба ова светитеља, Јован и Софроније, стараху да сваког дана стекну себи по коју духовну корист. Јер ове речи Софронијеве сведоче да им је сваког дана била главна брига: како да дођу до неке нове духовне користи.
За време боравка у Александрији блажени Софроније записа чудеса светих мученика Кира и Јована, одајући им на тај начин благодарност што му исцелише очи. Јер када му оболеше очи, он прибеже овим светим бесплатним Лекарима са молитвом и вером у њиховој цркви у Александрији, и доби од њих мољено исцељење. И имађаше велику љубав према њима.
Но после неког времена стаде и Египту, и у њему Александрији, грозити опасност од персијске најезде. И ови блажени оци, Јован и Софроније, бише приморани да и одатле беже. И они отидоше на Синај, затим на Јегејска острва, и после у Рим. А и пресвети патријарх Јован Милостиви донесе одлуку да бежи од варвара. Али у путу су пресвети патријарх разболе, и у завичају свом, граду Амантунту, он се престави у Господу. Касније, мудри Софроније одаде дужну пошту и хвалу узвишеном животу светог патријарха и његовом неизмерном милосрђу, и описа његово житије.
Блажени дакле Софроније са својим учитељем Јованом и дванаесторицом братије отпутова у Рим. И тамо, после неког времена Софронијев учитељ преподобни Јован, већ стар, отиде ка Господу (619. г.). Пред смрт он остави завештање свом ученику и духовном сину блаженом Софронију, да тело његово не сахрањује у Риму, него да га однесе на Синајску Гору. А ако би због најезде варвара било немогуће доћи до Синајске Горе, онда да га сахрани у Палестини у киновији светог Теодосија Великог, где је он с почетка монаховао.
И би тако. Јер подражавајући Јосифа старозаветног који тело Јаковљево пренесе у гробницу отаца његових, свети Софроније узе из Рима тело преподобног Јована, духовног оца свог, и са братијом крену у грчке земље. Кад допловише у Аскалон, он чу да је због варвара немогуће ићи на Синајску Гору, зато оде у Јерусалим, који је био у рукама Персијанаца, и у Теодосијевој киновији погребе тело свог духовног оца. Затим свети Софроније оде у Александрију да убеди тамошњег патријарха Кира да не пристаје на јерес монотелитску. Одатле отиде и у Цариград исто тако да убеди патријарха цариградског Сергија. Али га они не послушаше, и он се врати у Јерусалим. Тада је на патријаршијском престолу у Јерусалиму био Модест уместо патријарха Захарија, који је са Часним Крстом био у ропству у Персији.
Убрзо по доласку светог Софронија у Палестину, Бог благоволи вратити из ропства у Јерусалим Часни Крст и патријарха Захарију. Јер војвода Ираклије уби цара Фоку тиранина, сам заузе царски престо византијски, зарати на Персију, много пута победи Хозројеве пукове, и седам година пустошаше његове градове. Тада Сироес, син Хозројев, уби свога оца Хозроја, и затражи мир од грчког цара Ираклија. Овај као први услов за мир постави захтев: да персијски цар уступи Јерусалим Грцима, и да врати Часни Крст, и с њим патријарха Захарију.
И би тако. После четрнаест година Часни Крст би веома свечано враћен из Персије. Сам цар Ираклије унесе га на својим леђима у Свети Град. И пресвети патријарх Захарија заузе свој престо. Но после неколико година исти цар Ираклије пренесе Часни Крст Господњи из Јерусалима у Цариград, да би ову велику драгоценост хришћанску склонио од непријатеља, који потом опет заузеше Јерусалим. А патријарх Захарија није дуго седео на свом престолу после свог повратка из ропства, већ пређе ка Господу. После њега опет дође Модест, и поживе само две године. А кад се Модест престави, за патријарха би изабран свети Софроније, 634. године.
У то време појави се, као што рекосмо, јерес монотелита, то јест једновољника. Они су учили да у личности Христовој у двема његовим природама, Божанској и човечанској, постоји једна воља и једно дејство, као да свака природа нема своју посебну вољу и посебно дејство. Учећи тако они одричу да је Христос савршен у обема природама. О тој јереси опширно је писано у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21. јануаром. Цар Ираклије сазва помесни сабор, и нареди да се тако верује. На њега се угледа цариградски патријарх Сергије (610-638. г.) и римски папа Хонорије (625-638. г.). А за овима Кир александријски, па касније цариградски патријарх Пир, и други. А многи православци пострадаше не пристајући уз ову јерес.
Против ове јереси силно устаде пресвети патријарх јерусалимски, Свети Софроније. Он сазва и помесни сабор, на коме прокле јерес монотелитску. И одлуке овога сабора он разасла на све стране. Ове одлуке бише читане на Шестом Васељенском Сабору 680. године, и од Светих Отаца потврђене, и усвојене као правоверне.
Свети Софроније је написао и многе друге, корисне Цркви Христовој, беседе, поуке и химне, а и житија неких светитеља, као и житије свете Марије Египћанке, која равноангелни живот проведе у пустињи на надчовечански начин. И свети Софроније мудро пасаше Цркву Божју, запушујући уста јеретицима, и далеко их као вукове одгонећи од разумног стада. Затим, по попуштењу Божјем, би опет најезда варвара на Сирију и Палестину, али не Персијанаца већ Арапа мухамеданаца. Ови најпре заузеше град Дамаск, затим Витлејем, па онда опседоше Божји град Јерусалим, и две године га освајаху. Јер када они победише у Сирији Грчку војску и њеног војводу Сергија убише, пресвети патријарх Софроније са палестинским хришћанима затвори се у Светом Граду. Постоји једна његова беседа, коју је одржао на Божић у опседнутом граду. У њој он као други Јеремија оплакује разорење и опустошење светих места, које је Бог допустио због грехова људских. А нарочито жали што не могу да Дан Рођења Христова по обичају прославе у Витлејему, јер је Витлејем већ био у рукама агарјанским.
На крају друге године опсаде, 637. године, хришћани су били принуђени да се предаду непријатељима, и да им отворе град. Али претходно пресвети патријарх Софроније посла халифу агарјанском Омару изасланство са условима о предаји града. А први услов беше овај: да се хришћанској вери и светој Цркви Божјој не чини никакво насиље и зло. Омар прими тај услов у потпуности, као и остале. И кад хришћани отворише агарјанском вођи градске капије, он, притворица и лукавац, узе на се овчију кротост и смиреност, ма да је био унутра вук грабљиви: обучен у кострет од камиље длаке, уђе пешице у град и питаше: где је храм Соломонов? желећи да тамо узнесе своје богомрске молитве. А свети Софроније, који му беше изашао у сусрет, видевши га где улази у лицемерном обличју, рече: Ево, мрзост опустошења, претсказана пророком Данилом, биће на месту светом. – И плакаше много са свима хришћанима. А Омару предлагаше да баци са себе рите и обуче кнежевску одећу која му доликује.
И тако свети град Божји заузеше Агарјани, и хришћанство паде у тешко ропство. Јер нечестиви вођа агарјански, не испуни услове мира, које обећа да ће испунити, и стаде многа зла наносити јерусалимским хришћанима. Гледајући то, свети Софроније непрестано ридаше, и мољаше Бога да му узме душу, између живих на земљи да не гледа више патње хришћана и мрзост опустошења која скврнави светиње. И услиши Бог његову молитву убрзо, и он сконча свој тужни живот, 638. године, и пређе из земаљског сузног Јерусалима у горњи радосни Јерусалим, где је обиталиште свих који се веселе у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПИОНИЈА, презвитера Смирнског, и оних с њим
АПОСТОЛ наређује да славимо успомену светих: Сећајте се учитеља који вам казиваше реч Божју (Јевр. 13, 7). А то треба чинити зато, да бисмо, сећајући се њихове вере, живота и врлинске кончине, побуђивали себе на угледање на њих. Са тог разлога треба славити и успомену светог мученика Пионија. Јер он, док беше у свету, многе обрати од демонске заблуде к Богу. Он беше апостолски муж. И када, овенчан мучеништвом, пређе к Господу, он нам остави пример својих врлина, те га и сада славимо као учитеља. А почетак његовог мученичког подвига би на овај начин:
Двадесет трећег фебруара у граду Смирни прослављаше се празник светог свештеномученика Поликарпа, епископа смирнског. Том приликом нечестиви незнабошци ухватише презвитера Пионија, ревнитељку побожности Савину, Асклипиада, Македонија, и презвитера саборне цркве Лина. Јер тада беше у јеку Декијево гоњење на хришћане. Пионије беше пре тога дана сазнао да ће они бити ухапшени на празник светог Поликарпа. Стога постећи се са Савином и Асклипиадом, он узе троје вериге, метну једне на себе, друге на Савину, треће на Асклипиада, и сеђаху дома чекајући да дођу по њих и да их ухапсе. А на сам празник светог Поликарпа, пошто се после молитве прихватише мало хлеба и воде, дође с војницима редитељ идолских жртава Полемон, који је тражио и вукао хришћане на погано жртвоприношење. И он упита Пионија: Знате ли за заповест царску којом вам се наређује да жртву принесете боговима? Пионије одговори: Знамо за заповест Бога нашег којом нам се наређује да се једино Њему клањамо. Полемон онда рече: Хајдете на сабор, и тамо ћете се, иако вам се неће, покорити. Савина и Асклипиад одговорише: Ми се Богу живоме покоравамо.
И одведе их Полемон, али не силом. А народ, видевши их где добровољно носе своје окове, тискаху се за њима као за неким новим чудом. И када свети стигоше на сабор ка градоначелницима, огромна маса незнабожаца, а нарочито Јевреја, којих беше врло много у Смирни, слеже се на призор. Пошто свете изведоше на средину, Полемон им рече: Пионије, покорите се царској наредби, као што и остали учинише, и принесите боговима жртве, да не бисте били љуто мучени. А Пионије, пруживши руку к народу, стаде светла лица говорити народу: Људи смирњани, који се хвалите лепотом града и тиме што је овде живео Хомер, и ви Јевреји, чујте ме мало! Чујем где се смејете и радујете што су неки од нас пришли к вама. Но сматрате ли да је достојан смеха и забаве грех њихов, јер приносе боговима жртве не добровољно него под морањем? Али требало би да ви јелини послушате учитеља свог Хомера који каже да није добро радовати се људској несрећи. Вама пак, Јевреји, Мојсије заповеда: Кад видиш магарца непријатеља твог где је пао под теретом, немој прођи мимо, него га подигни с њим (5. Мојс. 22, 4). Тако исто треба да послушате и Соломона који каже: Кад падне непријатељ твој, не радуј се, и не горди се што се он саплео (Прич. Сол. 24, 17). А ја, слушајући учитеља мог, готов сам пре да умрем него да речи Његове погазим; и свом снагом се трудим да не одступим од заповести Његових, на које сам одавна навикао, а и друге њима научио. Зашто нас исмевате, о Јевреји! Ако смо вам, као што кажете, непријатељи, ипак смо људи. Па још тврдите да вас вређамо када истину говоримо. Но реците, кога увредисмо? кога гонисмо? кога приморасмо да се поклони идолима? Држите ли да су греси ваши равни гресима оних који сада из страха од људи нарушавају заповест Божју? Но ко је вас приморавао да служите Велфегору, или да једете жртве мртвих, или да се састајете са кћерима иноплеменика, или да синове и кћери своје приносите демонима на жртву, или да ропћете на Бога, или да грдите Мојсија, или да помишљате у срцу о поновном повратку у Мисир? А остало што сте починили, прећутаћу. И још тврдите како вас нико не може преварити. Зар не читате своје књиге: Изласка, и Судија, и Царстава, и остале, у којима сте изобличени? А ви нам указујете на неколицину од нас, који су добровољно а не под морањем, пришли идолима, и ради те неколицине ви изобличавате и осуђујете све хришћане. Али, о Јевреји, размислите, овај живот је сличан гумну, чији је стог на земљи велики. Када делатељ дође с лопатом да очисти гумно, онда плеву, пошто је лака, односи ветар, а пшеница остаје на земљи. А погледајте и на мрежу, бачену у море. Е да ли је све што се њоме ухвати и извуче, добро? Нипошто. Тако је и овај живот. Шта волите, да страдамо као неправедни или као праведни? Ако ли као неправедни, онда не треба ли и ви исто тако да страдате, пошто вас сама дела ваша оптужују за неправду вашу? Ако ли пак као невини, онда каква вам је нада на спасење што праведници страдају а ви сте неправедни? Јер кад се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити? (1. Петр. 4, 18). А приближује се Суд свету, и знаци су његови очигледни. Ја сам пропутовао све јеврејске крајеве, и прешао реку Јордан, и видео земљу која све досада показује на себи знаке гнева Божјег за грехе њених житеља, који убијају и пљачкају стране путнике. Видех дим који се од ње дизао, поља и њиве огњем спржена, без икаквог рода, без имало влаге. Видех и Мртво Море, и воду која је по Божјој казни отпала од своје природе, која не може ни животињу икакву напојити, нити тело људско у себи задржати, и која све што се баци у њу одмах избаци напоље. Но зашто спомињати оно што је далеко? Видите Декапољ, лидијски крај, огњем спаљен, који и досада стоји спаљен за казну безбожницима. Замислите планину Етну и њен Вулкан, Сицилију и њену опаљеност. А ако вам и то изгледа далеко, онда погледајте на топле воде што из земље излазе. Како се загревају и постају вреле? По свему томе познајемо да ће бити Суд, и да ће грешнике постићи казна огњем од Бога, преко његовог оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа. И због тога не служимо јелинским боговима, и нећемо да се клањамо златном идолу.
То и многе друге ствари изговори свети Пионије, а Полемон, и с њим градоначелници, и сав народ, саслушаше га у великој тишини. Затим неки грађани, заједно са Полемоном, мољаху Пионија, говорећи: Пристани, Пионије, јер те волимо због твоје доброте и кротости, и желимо да останеш жив; заиста је пријатно и слатко живети и гледати светлост сунца. Светитељ им одговори: И ја држим да је овај привремени живот пријатан, али је несравњено пријатнији онај који ми хришћеши желимо. И ја кажем да је ова светлост радосна и слатка, али је много радоснија и слађа истинита светлост коју се надамо гледати. Ово што се види телесним очима, лепо је, и ми то не потцењујемо, нити мрзимо Божју творевину; али оно невидљиво, које ми више почитујемо од видљивог, заиста је прекрасно и предивно.
А један шаљивчина, по имену Александар, човек лукав, рече: Послушај ме, Пионије! Свети му одговори: Ти најпре мене послушај, јер што ти знаш, то знам и ја, а што ја знам, то ти не знаш. А Александар, ругајући се светитељу, упита га: А ови окови због чега су на теби? Светитељ одговори: Да не мислите да идемо да се вашим идолима поклонимо, него да вам буде јасно да идемо у тамницу и на смрт за Бога нашег.
Покушавши да многим другим ласкама придобије Пионија, али без успеха, Александар рече: Нашто трошити многе речи, када они не желе да остану у животу! А народ тражаше да Пионија метну на видније место, како би сви могли чути речи његове. Али Полемон не допусти, бојећи се да се у народу не створи метеж и узбуна. И рече Полемон светом Пионију: Ако нећеш да боговима принесеш жртву, онда бар ући у њихов храм? Светитељ одговори: Какву ће корист имати идоли од моје посете њима? Полемон рече: Дај се усаветовати, Пионије! Пионије одговори: О, кад бих ја могао да вас све усаветујем да постанете хришћани! Они; се на то громко насмејаше, и рекоше: То нећеш доживети, па макар били огњем спаљени! Светитељ одговори: Страшније је после смрти вечито горети у огњу неугасивом.
Уто се блажена Савина осмехну, а Полемон са осталима упита је: Што се смејеш? Она одговори: Радујем се што сам хришћанка, јер који су чврсти у вери Христовој, они ће се радовати вечито. Безбожници јој рекоше: Смејаћеш се кад будеш пострадала како не желиш, јер жене, које се не клањају боговима, воде се у блудилиште. Она на то одговори: Бог свети истинити побринуће се о мени.
Затим стадоше записивати имена светих и њихове одговоре, којима Христа исповедаху а идоле одбациваху. А када хтедоше да запишу име Савине, шапну јој свети Пионије да не казује своје право име, него да каже да јој је име Теодотија. А то стога, да не сазна за њу њена госпођа. Јер света Савина беше робиња код неке угледне незнабошкиње. Неколико година пре овога, за царовања Гордијанова, ова незнабошкиња се трудила да своју робињу, блажену Савину, одврати од Христа. Али пошто у томе није успела, она је везану отера у неке пусте планине, где су је верни кришом хранили. Потом на велико заузимање светог Пионија, она би избављена од уза и од робовања госпођи својој. Сада пак свети Пионије се бојаше да је њена госпођа, познавши је по имену, поново не узме к себи. Зато јој и рече да каже да се зове Теодотија.
Када Полемон упита блажену Савину: Како се зовеш? она одговори: Теодотија. Полемон је упита: Јеси ли хришћанка? света одговори: Да, хришћанка сам. Полемон упита: Кога бога почитујеш? Светитељка одговори: Бога свесилнога, који је створио небо и земљу и све нас, кога смо познали преко његовог Слова оваплоћеног од пречисте и безмужне Дјеве Богородице, Господа нашег Исуса Христа.
Пошто записаше имена и одговоре све тројице светих, поведоше их у тамницу, док сав народ иђаше за њима. А неки говораху о светом Пионију: Погледајте како је сада румен у лицу овај који увек бејаше блед. Неки пак викаху: Треба мучити ове који не хтеше да принесу жртву боговима. Свети Пионије одговараше: Хајде, мучите нас, ко вам брани? Испред нас не иду маченосци, нити нас штити нека војска, у вашим смо рукама, мучите нас! – А неко, указујући на светог Асклипиада, рече: Овај хоће да принесе жртву боговима! Свети Пионије одговори: Лажеш, јер ниједан од нас то неће учинити! Неки пак спомињаху имена оних што отпадоше од Христа, и говораху: Тај и тај принеше жртве, а зашто ви нећете? Свети Пионије одговори: Сваки има своју вољу. Што је мени до тога? Ја сам Пионије. – И срђаше се народ на светог Пионија и оне с њим. И једва дођоше до тамнице, јер их народ умало не поби.
А кад уђоше у тамницу, затекоше тамо у оковима за Христа Лина, презвитера саборне цркве, и Македонију, жену из села Карине. И долажаху к њима многи верни, доносећи им понуде. Али они нису хтели да узимају, него су све раздавали тамничким стражарима. А и незнабошци неки посећиваху свете, и наговараху их на идолопоклонство. Но добијајући од њих тврде одговоре, одлажаху са чуђењем. Усто долажаху к сужњима Христовим и они, који беху хришћани, па по невољи и под морањем и из страха од мучења отпадоше од вере; и сваког дана дуго и много кукаху у тамници пред светима. Веома плакаше због њих и свети Пионије, нарочито због оних који су се одликовали чесним животом, па се уплашили мука и принели жртву идолима. И у плачу свом говораше: Ново мучење мучи ми срце и кида душу, када видим где бисер Цркве газе свиње, и звезде небеске змија обара репом на земљу, и виноград засађен десницом Божјом уништавају дивље свиње и разносе сви мимопролазници. Децо моја, коју опет с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама; храњеници моји мили, хлебом небесним отхрањени, зашто скренусте на пут пропасти? Сада безакони старци набацише мрљу на целомудрену Сузану, мислим на Цркву Христову. Сада се Аман уздиже, а Јестира се са целим племеном својим смућује. Сада настаде глад, не глад у хлебу, ни жеђ у води, него глад у слушању речи Божје. Сада задремаше све еванђелске девојке, и спавају. И испуни се реч Господња: А кад дође Син Човечји хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8). И друга реч његова: И предаће брат брата на смрт (Мт. 10, 21). Јер чујем да је сада сваки издајица ближњег свог. Ваистину сатана измоли да нас сеје као пшеницу; а огњена лопата у рукама Бога Слова нека очисти гумно своје! Обљутави со, и просута је напоље, и људи је газе. Али, нека нико не помисли, децо, да је Господ изнемогао. Не Господ, него смо ми изнемогли. Јер Он говори: Еда ли изне може рука моја да вас избави? или отежа слух мој да вас не чује? Него греси ваши одвојише вас од Бога вашег. Сагрешисмо, браћо; нарушисмо заповести Господње, и безакоње починисмо, гневећи Бога и уцвељујући ближњега. Јер један другог једемо; један другог опадамо и клеветамо, сами себе прождиремо. А требало је да правда наша буде већа од правде фарисеја и књижевника. Још чујем, како неке од вас Јевреји призивају у своје зборнице. Но чувајте се, да не упаднете у најстрашније замке, и не паднете у неопростиви грех, који је хула на Светога Духа, и не будете заједно са Јеврејима кнезовима содомским и људима гоморским, чије су руке огрезле у крви. Ми нити пророка убисмо, нити Христа издасмо или распесмо. Но зашто много говорити? Сетите се онога што сам и раније толико пута говорио. Познато вам је да Јевреји говоре да је Христос био обичан човек, и као смртан искусио смртну казну. Но нека нам одговоре на ово: Ако је био обичан и смртан човек, како се онда сав свет напуни мноштвом ученика Његових? како толики људи страдају јуначки за име Његово? како се именом обичног и смртног човека кроз толике године ђаволи изгоњаху, и сада се изгоне, и изгониће се до свршетка света? и како се премнога друга чудеса чине свемоћним именом Његовим у Цркви верних? Не разумеју бедни Јевреји да Господ наш Христос добровољно пострада и умре за нас, и васкрсе трећег дана са славом. Но они безаконици говоре да је Христос био мађионичар, и да је мађионичком силом устао из мртвих. Али, нека нам покажу које то књиге, њихове или наше, тако говоре о Христу, или који то праведан човек икада тако што рече. Зар то није очигледна лаж, и они који такву лаж говоре, нису ли најпоганији безаконици? И зашто се таквима више верује него ли праведним људима? Ја сам још у детињству слушао ту њихову лаж. У Светом Писму пише да је Саул дошао код врачаре и молио је да дозове из мртвих пророка Самуила. И учинивши своје враџбине, жена виде где из земље изађе стар човек, обучен у дугу одећу. И Саулу би јасно да је то Самуило и упита га што је хтео. Шта дакле, је ли могла та врачара истински васкрснути Самуила, или не? Ако Јевреји рекну да је могла, онда ће признати да је неправда јача од правде, и мађије моћније од светости, пошто свети пророк није могао не послушати врачару. Они који би тако говорили, мрски су и проклети. Ако пак Јевреји рекну да та врачара није могла својим мађијама истински васкрснути пророка Самуила, онда ни за Христа Господа нашег не могу рећи да је мађијском силом васкрсао из гроба. У ствари, смисао те повести Светога Писма је овај:
Како је могао ђаво, који је живео у врачари, довести у овај живот душу светог пророка која се одмара у наручју Авраамовом? Јер мање нема власти над већим, и ђаво не може заповедати светитељу, него отпали од Бога анђели слушају оне који, пошто су напустили Бога, служе њима, и дозивају их помоћу мађија. И што врачари траже од њих, то им ови испуњавају. Тражила је врачара послушног јој ђавола, и он се претвори у обличје пророково. И то није чудновато, јер када се сам Сатана, по речи апостола, претвара у анђела светла (2. Кор. 11, 14), онда није необично да и слуге његове узму понекад на себе обличје слугу Божјих, јер ће и Антихрист узети на себе обличје Христово. Жена врачара није дакле васкрсла Самуила, него је у обличју Самуиловом показала ђавола Саулу који је био отпао од Бога. То потврђује и само Свето Писмо, јер онај што се јавио у обличју Самуиловом каже Саулу: И ти ћеш сутра бити са мном. – Но како може Саул, непријатељ Божји, бити са светим пророком Самуилом? Неће ли пре бити са ђаволом, коме се пороби отступивши од Бога? Нека дакле знају лажљиви Јевреји, да се ни помоћу каквих мађија не може извршити истинско васкрсење из мртвих. И као што Самуила мађије не васкрсоше, тако ни Христос не уста помоћу мађија, него божанском силом Својом разори силу смрти; и као што добровољно пострада и умре, тако исто добровољно и васкрсе Својом силом као Бог. Ако пак они неће томе да верују, онда им реците: Иако принесмо жртву идолима, ми смо ипак бољи од вас, јер ви добровољно принесте жртву ђаволима, ма да вас нико није приморавао на то, а ми смо били приморани.
И свети Пионије сокољаше отпале, говорећи: Браћо, иако падосте у велики грех приневши жртву идолима, немојте очајавати, него се истински покајте, и опет се свим срцем обратите Христу Богу свом. Милостив је Он, и готов да прими све који Му с покајањем прилазе. И вас ће с радошћу примити као децу своју. – А они се с великим ридањем кајаху због греха свог, и обраћаху се опет ка Христу Богу.
После тога дође у тамницу Полемон, редитељ идолских жртава, и магистрат Теофил са војском и народом, и извевши свете рекоше им: Ето, ваш епископ Евктимон поклони се боговима нашим, и принесе им жртву. Хајде, договорите се и ви, па то исто учините. Не пристанете ли, онда ће вам у храму богова наших судити Лепидон жрец и Евктимон. Свети Пионије одговори: Ако је епископ Евктимон принео жртву идолима, то је ствар његове воље; шта ми имамо с тим? Но ми, нећемо принети жртве! Усто, нама треба да суди антипат, а не Лепидон, нити Евктимон, нити ви. Зашто ви, не сачекавши антипатов долазак, присвајате себи његову власт?
Ови, пошто извређаше светитеље, одоше. Али се опет вратише с војском и народом и рекоше лаж: Антипат је послао да вас воде у Ефес на истјазање. Пионије одговори: Нека дође његов изасланик и нека нас води. Теофил упита: Зар не верујете мени када вам кажем? Ја сам кнез, и треба ми веровати. – И бацивши омчу на врат светом Пионију, предаде га војницима да га воде у идолски храм. И на силу поведоше све, јер свети не хоћаху да иду к идолима, и громко викаху: Хришћани смо, какве везе имамо с идолима?
И стадоше гурати и вући свете; а светог Пионија вукући ужетом које му беше око врата, умало не удавише. А кад их доведоше насред трга, близу идолишта, свети Пионије леже на земљу, изјављујући да је хришћанин и да не жели ни ући у идолиште. Тада навалише на њега шест слугу, бијаху га и рукама и ногама, и коленима му газише по грудима. Но пошто се он веома одупираше, они га зграбише, унеше у идолиште, и пред погани жртвеник вргоше, где је још стајао несрећни епископ Евктимон, приносећи идолску жртву.
И упита Лепидон: Зашто ви, о Пионије, нећете да принесете жртве? Свети одговори: Зато што смо хришћани. Лепидон упита: Кога бога штујете? Пионије одговори: Штујемо Онога који створи небо и земљу, море, и све што је у њима. Лепидон упита: А ко би распет? Свети одговори: Онај би распет кога посла Отац на спасење света. – Кнезови се на то грохотом насмејаше, а Лепидон стаде грдити и ружити блаженог Пионија. Затим силом метнуше венце на свете мученике, – јер такав беше обичај код незнабожаца при приношењу жртава. – и примораваху их да једу од идолских жртава. А они покидаше венце, побацаше их на земљу, изгазише их ногама, и попљуваше идолске жртве.
Због тога настаде међу незнабошцима силна вика и бука, навалише на светитеље, тукоше их, и опет у тамницу одведоше. Кад је свети Пионије улазио на тамничка врата, један војник га јако удари нечим по глави, и раскрвави. И тог тренутка оног војника заболеше руке, и захвати га нека болест, и тело му се израњави, и наду, тако да је једва дисао.
Потом стиже у Смирну антипат Квинтилијан. И изведе на суд преда се само светог Пионија. Пошто га испита и виде да је непопустљив, он нареди да га нага обесе и гвозденим ноктима стружу тело његово. И док га тако мучаху, питаху га: Зашто тако хиташ к смрти? Свети одговори: Не к смрти, него к вечном животу журим.
После овог мучења свети Пионије би осуђен на смрт. И по римским прописима смртна пресуда је гласила овако: Наредисмо да Пионије, који исповеди сам да је хришћанин, буде распет и жив огњем спаљен.
Када светог мученика доведоше на место распећа и спаљења, он сам скину са себе одећу и, погледавши на своје тело, испуни се великом радошћу због чедности тела свог, па погледа на небо и заблагодари Богу што га до краја сачува у беспрекорној чедности. А на земљи лежаше крст, на коме је имао бити распет. Тада Пионије сам леже на крст, испружи руке и позва војнике да га прикују. А кад га приковаше, говораху му: Опамети се, Пионије, и покори се царској наредби, па ћемо ми одмах извући ексере, и лекари ће те излечити, и бићеш здрав. – Светитељ, поћутавши, рече: Желим да заспим, да бих бољи устао у дан свеопштег васкрсења.
Затим усправише крст са распетим на њему, укопаше га у земљу и учврстише, и около крста натрпаше много дрва, па запалише. Тада велики пламен букну свуд око светитеља. А он, затворивши очи, мољаше се у себи Богу, и не сагореваше. И сви, видевши да су му очи затворене, мишљаху да је већ умро. Но после дуго времена, када пламен већ стаде малаксавати, тада светитељ, завршивши молитву коју је тајно у срцу творио, отвори очи. А народ се зачуди, видећи га још жива у толиком огњу. Затим весела лица изговоривши уз своју молитву: Амин, он додаде: Господе, прими дух мој! – и усну.
А кад се најзад огањ угаси, тело се његово нађе потпуно цело, и ни длака једна од косе његове не беше изгорела. Лице му пак беше светло, сијајући божанском благодаћу, што беше очигледан знак радости његове свете душе, која је ушла у небеско радовање и добила победни венац из Христове деснице.
Ово се зби за царовања Декијева у граду Смирни под антипатом Квинтилијаном, у четири сата по подне у суботу једанаестог марта 250. године.
О осталим светим мученицима, који беху ухапшени са светим Пионијем и оковани у тамници држани, нема писмених података о томе у каквим мукама завршише свој подвиг. Али је ово сигурно: да и они пострадаше за Христа, и са светим Пионијем добише небески живот.
Овај свети Пионије презвитер написао је житије и страдање светог свештеномученика Поликарпе, епископа смирнског, а касније се и сам удостоји с њим части у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин.
Извор: svetosavlje.org
Спомен светог СОФРОНИЈА,патријарха Јерусалимског
Свети Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, патријарха Јерусалимског
Свети Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених, који се зваху Плинт и Мира.
Још од младости своје блажени Софроније стаде живети животом достојним свога имена: љубљаше духовну и светску мудрост, и чуваше своју девственичку чистоту недирнутом и беспрекорном. А то двоје, духовна мудрост и девственичка чистота, назива се целомудријем. Штавише, по речима светог Јована Лествичника, целомудрије је заједнички назив за све врлине. А целомудрени Софроније беше ревносни творитељ свих врлина.
Он најпре изучи светску философију, због чега би прозван софист, то јест мудри. У она времена назив софист означавао је велику част. Тако су називани најодабранији философи. Али блажени Софроније, сабравши светску мудрост, жељаше да стекне и духовну мудрост. Са том намером он обилажаше манастире и пустињачке испоснице, сабирајући у богоносних отаца благо корисно по душу његову. Тако дође и у свети град Јерусалим. И обилазећи околне манастире, он дође у општежиће Теодосија Великог. Ту нађе инока Јована Мосха, презвитера по чину, човека врлинска и веома искусна и у светској и у духовној философији. И Софроније се свим срцем приљуби уз њега, као син уз оца и ученик уз учитеља. И праћаше га на свима путовањима његовим све до кончине овога, идући заједно с њим по манастирима и пустињама, посећујући свете оце, и описујући житија њихова ради духовне користи. О томе сведочи књига коју су заједно написали: Лимонар или Цвећник, која је одобрена Седмим Васељенским Сабором. У овој књизи светог Софронија учитељ његов често назива софистом, као равног себи у философији. Па не само то, него га блажени Јован понегде назива господином својим, а понегде и оцем. Јер га није сматрао као ученика већ као пријатеља и сапутника и сатрудољубца, по животу изврсна. Усто је блажени Јован провиђао Духом да ће Софроније бити велики пастир и непоколебљиви стуб Цркве Христове.
Са овим преподобним Јованом свети Софроније је још пре свог пострига живео најпре у Палестини доста дуго, у киновији Теодосија Великог, и у пустињи Јорданској, и у манастиру Светог Саве који се називао Нови. Затим обојица, Јован и Софроније, напустише Палестину из страха од Персијанаца који су наилазили, и одоше у пределе Антиохије Велике. Јер у то време персијски цар Хозрој Млађи поведе рат против Грчке због овога: Фока мучитељ, као што о томе опширно пише грчки историчар Никифор, уби грчког цара Маврикија и заузе царски престо. А цар Маврикије беше велики добротвор Хозроју персијском, кад овај беше пребегао из Персије у грчку царевину. Тада му Маврикије беше уместо оца, и поможе га и новцем и војском, те он поврати свој престо у Персији, и тако се створи између Грка и Персијанаца вечити и чврст мир. Но кад Хозрој чу за убиство свога добротвора цара Маврикија, веома се ожалости. И уништивши уговор о миру са Грцима, он крену да освети Маврикија: и упаде војска персијска у многе покрајине грчке, нарочито у Сирију, Феникију и Палестину, и пустошаше их. Тада оци свети, који се подвизаваху у тим покрајинама, напуштаху своје манастире и пустињска обиталишта и бежаху куда. је ко могао. У то дакле време одоше из Палестине и ова два света оца, Јован и Софроније. По њиховом одласку Персијанци заузеше свети град, Јерусалим, и са пресветим патријархом Захаријом одведоше у ропство и Часни животворни Крст Христов, који остаде четрнаест година у ропству у Персији, на велику тугу и жалост целог хришћанског света.
Дошавши у пределе Антиохије, ова два светитеља стадоше обилазити тамошње врлинасте оце, и по обичају свом, као пчеле летећи од цвета до цвета и скупљајући мед, они скупљаху слађе од меда духовне поуке, и слагаху их у своју споменуту књигу Лимонар као у саћу мед. Али кад се и тамо приближи персијска војска, они отпловише у Египат и Александрију. И тамо чинише што и раније: описаше дела и поуке многих светих отаца, које очима својим видеше и ушима својим чуше. У то време свети Софроније још не беше пострижен у монашки лик, што се види из шездесет девете главе њиховог Лимонара, где учитељ Софронијев Јован каже овако: Стигосмо у Александрију ја и кир Софроније, брат мој, пре пострижења његова, и одосмо к ави Паладију, човеку врлинском и слузи Божјем. И опет у глави сто десетој он исти каже: Ја и господин мој Софроније одосмо у Лавру, удаљену од Александрије осамнаест стадија, к једном веома врлинастом старцу, Египћанину, и ја рекох старцу: Господине аво, кажи нам поуку, како да живимо, јер господин софист (Софроније) жели да се одрекне света и постане монах. Старац нам рече: Добро чините, децо, што остављате свет ради спасења душе своје. Седите у келији молитвено тихујући и чувајући ум и молећи се непрестано и имајући наду у Богу, и Он ће вам дати знања свог и просветити ум ваш.
Предивна врлина светог целомудреног Софронија огледа се у томе, што он као световњак толики труд улагаше путујући дуго по манастирима и пустињама, и што се толико брињаше и ревноваше око проналажења духовно корисних ствари, које би га научиле путу спасења. И пре пострижења у монаштво он се већ показиваше савршен монах, проводећи у врлинама савршено монашко житије.
Затим би пострижен од свог учитеља, пошто се тешко разболе од очију, и очекиваше да ће умрети. И имађаше за време болести виђење. О томе његов учитељ пише у сто другој глави Лимонара, говорећи: Када мој брат Софроније мудри беше на самрти, стајах крај њега ја и ава Јован схоластик, и он нам рече: Као да иђах неким путем, и видех девице које се скупише око мене, и ликоваху говорећи: Добро дошао, Софроније! Венчао се Софроније! А девице ликоваху пред њим зато што је истог имена са целомудријем.
То о њему написа учитељ његов. После свог оздрављења, и већ у монашком чину, блажени Софроније се даде на још веће подвиге, бринући се о свом спасењу и о спасењу других. У то време се беше у Египту раширила Севирова јерес. Софроније и његов учитељ силно се бораху са овим јеретицима. Као мудри и вични Светом Писму, они у свима препиркама побеђиваху јеретике. Због тога их пресвети патријарх александријски Јован Милостиви (609-620. г.) веома вољаше и поштоваше, као искрене своје пријатеље, помагаче и тешитеље у борби против јеретика. У Житију светог Јована Милостивог, написаном од неапољског епископа Леонтија, каже се да је свети Јован Милостиви имао обичај да средом и петком седи пред вратима цркве, и примао свакога ко је желео да му дође, саслушавао свачије молбе, помагао, мирио завађене, и мир творио међу људима. А кад би се десило да му нико ни с каквом молбом не дође, док је он седео, он би тужан и са сузама одлазио дома, говорећи: Данас ништавни Јован ништа не уради, нити што принесе Богу за грехе своје. – А блажени Софроније, пријатељ његов, тешећи га говорио му је: Оче, данас треба да се истински веселиш, јер овце твоје живе мирно без препирке и свађе, као анђели Божји. – Из овога се јасно види у каквом је поштовању и љубави код пресветог патријарха био свети Софроније са учитељем својим.
Обојице ових светих беше лозинка и брига: сваки дан научити нешто ново од духовне користи. И догоди им се једном ово, као што о томе прича Јован: Једном у подне ја и господин мој Софроније мудри иђасмо у дом Стефана философа, који се налазио поред пута што води ка цркви Пресвете Богородице, подигнутој блаженим патријархом Евлогијем на истоку од Великог Тетрафила. Кад стигосмо до философовог дома, закуцасмо на врата, а вратар нам рече: Мој се господин још одмара, причекајте мало. Тада предложих господину моме Софронију: Хајдмо мало до Тетрафила! – Александријци поштују то место, јер кажу да је на том месту цар Александар Македонски положио мошти светог пророка Јеремије, које је донео из Египта, када је основао град Александрију. Кад стигосмо тамо, не нађосмо никог сем три слепца. И ћутке седосмо близу њих, сваки са својом књигом. А слепци су међу собом много разговарали. И један упита другог: Пријатељу, како си ти ослепио? Онај му одговори: У младости бејах морнар. Пловећи из Африке, много сам пиљио у море, због чега ми очи побелеше, и ја ослепех. Затим други, упитан на који начин је он ослепео, одговори: Бејах стаклар. Једном приликом правећи стакло ја се непажњом опекох, и од тога изгубих вид. Тада ова два слепца упиташе трећег, на који је начин он ослепео. Овај им одговори: Када бејах млад, нисам волео да радим и да се мучим, а волео сам да ленствујем. Пошто нисам имао од чега да живим, ја стадох да крадем и да многа зла чиним. Једнога дана видех где носе да сахране једног мртваца, преко кога беше скупоцен покров. Ја пођох за пратњом, желећи да видим где ће га сахранити. И сахранише мртваца поред цркве светог Јована. Чим паде ноћ, ја откопах гроб, свукох са мртваца све, само један огртач оставих на њему. И кад изађох из гроба, рече ми зла помисао моја: Врати се и узми огртач, јер је врло добар. И ја се кукавац вратих са намером да узмем огртач и мртваца оставим нага. И гле, мртвац се диже и седе преда мном, затим пружи руке и прстима ми одра лице и извади оба ока. Тада се ја несрећник са великом муком једва извукох из гроба. Ето, рекох вам на који начин ослепех.
Пошто чусмо то, господин Софроније ми даде знак и ми одосмо од њих. И рече ми Софроније: Аво Јоване, данас нам заиста није потребно да се чему другом научимо, јер се данас довољно поучисмо духовно: нико, који зло чини, не може се сакрити од Бога.
Из овога се јасно види да се оба ова светитеља, Јован и Софроније, стараху да сваког дана стекну себи по коју духовну корист. Јер ове речи Софронијеве сведоче да им је сваког дана била главна брига: како да дођу до неке нове духовне користи.
За време боравка у Александрији блажени Софроније записа чудеса светих мученика Кира и Јована, одајући им на тај начин благодарност што му исцелише очи. Јер када му оболеше очи, он прибеже овим светим бесплатним Лекарима са молитвом и вером у њиховој цркви у Александрији, и доби од њих мољено исцељење. И имађаше велику љубав према њима.
Но после неког времена стаде и Египту, и у њему Александрији, грозити опасност од персијске најезде. И ови блажени оци, Јован и Софроније, бише приморани да и одатле беже. И они отидоше на Синај, затим на Јегејска острва, и после у Рим. А и пресвети патријарх Јован Милостиви донесе одлуку да бежи од варвара. Али у путу су пресвети патријарх разболе, и у завичају свом, граду Амантунту, он се престави у Господу. Касније, мудри Софроније одаде дужну пошту и хвалу узвишеном животу светог патријарха и његовом неизмерном милосрђу, и описа његово житије.
Блажени дакле Софроније са својим учитељем Јованом и дванаесторицом братије отпутова у Рим. И тамо, после неког времена Софронијев учитељ преподобни Јован, већ стар, отиде ка Господу (619. г.). Пред смрт он остави завештање свом ученику и духовном сину блаженом Софронију, да тело његово не сахрањује у Риму, него да га однесе на Синајску Гору. А ако би због најезде варвара било немогуће доћи до Синајске Горе, онда да га сахрани у Палестини у киновији светог Теодосија Великог, где је он с почетка монаховао.
И би тако. Јер подражавајући Јосифа старозаветног који тело Јаковљево пренесе у гробницу отаца његових, свети Софроније узе из Рима тело преподобног Јована, духовног оца свог, и са братијом крену у грчке земље. Кад допловише у Аскалон, он чу да је због варвара немогуће ићи на Синајску Гору, зато оде у Јерусалим, који је био у рукама Персијанаца, и у Теодосијевој киновији погребе тело свог духовног оца. Затим свети Софроније оде у Александрију да убеди тамошњег патријарха Кира да не пристаје на јерес монотелитску. Одатле отиде и у Цариград исто тако да убеди патријарха цариградског Сергија. Али га они не послушаше, и он се врати у Јерусалим. Тада је на патријаршијском престолу у Јерусалиму био Модест уместо патријарха Захарија, који је са Часним Крстом био у ропству у Персији.
Убрзо по доласку светог Софронија у Палестину, Бог благоволи вратити из ропства у Јерусалим Часни Крст и патријарха Захарију. Јер војвода Ираклије уби цара Фоку тиранина, сам заузе царски престо византијски, зарати на Персију, много пута победи Хозројеве пукове, и седам година пустошаше његове градове. Тада Сироес, син Хозројев, уби свога оца Хозроја, и затражи мир од грчког цара Ираклија. Овај као први услов за мир постави захтев: да персијски цар уступи Јерусалим Грцима, и да врати Часни Крст, и с њим патријарха Захарију.
И би тако. После четрнаест година Часни Крст би веома свечано враћен из Персије. Сам цар Ираклије унесе га на својим леђима у Свети Град. И пресвети патријарх Захарија заузе свој престо. Но после неколико година исти цар Ираклије пренесе Часни Крст Господњи из Јерусалима у Цариград, да би ову велику драгоценост хришћанску склонио од непријатеља, који потом опет заузеше Јерусалим. А патријарх Захарија није дуго седео на свом престолу после свог повратка из ропства, већ пређе ка Господу. После њега опет дође Модест, и поживе само две године. А кад се Модест престави, за патријарха би изабран свети Софроније, 634. године.
У то време појави се, као што рекосмо, јерес монотелита, то јест једновољника. Они су учили да у личности Христовој у двема његовим природама, Божанској и човечанској, постоји једна воља и једно дејство, као да свака природа нема своју посебну вољу и посебно дејство. Учећи тако они одричу да је Христос савршен у обема природама. О тој јереси опширно је писано у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21. јануаром. Цар Ираклије сазва помесни сабор, и нареди да се тако верује. На њега се угледа цариградски патријарх Сергије (610-638. г.) и римски папа Хонорије (625-638. г.). А за овима Кир александријски, па касније цариградски патријарх Пир, и други. А многи православци пострадаше не пристајући уз ову јерес.
Против ове јереси силно устаде пресвети патријарх јерусалимски, Свети Софроније. Он сазва и помесни сабор, на коме прокле јерес монотелитску. И одлуке овога сабора он разасла на све стране. Ове одлуке бише читане на Шестом Васељенском Сабору 680. године, и од Светих Отаца потврђене, и усвојене као правоверне.
Свети Софроније је написао и многе друге, корисне Цркви Христовој, беседе, поуке и химне, а и житија неких светитеља, као и житије свете Марије Египћанке, која равноангелни живот проведе у пустињи на надчовечански начин. И свети Софроније мудро пасаше Цркву Божју, запушујући уста јеретицима, и далеко их као вукове одгонећи од разумног стада. Затим, по попуштењу Божјем, би опет најезда варвара на Сирију и Палестину, али не Персијанаца већ Арапа мухамеданаца. Ови најпре заузеше град Дамаск, затим Витлејем, па онда опседоше Божји град Јерусалим, и две године га освајаху. Јер када они победише у Сирији Грчку војску и њеног војводу Сергија убише, пресвети патријарх Софроније са палестинским хришћанима затвори се у Светом Граду. Постоји једна његова беседа, коју је одржао на Божић у опседнутом граду. У њој он као други Јеремија оплакује разорење и опустошење светих места, које је Бог допустио због грехова људских. А нарочито жали што не могу да Дан Рођења Христова по обичају прославе у Витлејему, јер је Витлејем већ био у рукама агарјанским.
На крају друге године опсаде, 637. године, хришћани су били принуђени да се предаду непријатељима, и да им отворе град. Али претходно пресвети патријарх Софроније посла халифу агарјанском Омару изасланство са условима о предаји града. А први услов беше овај: да се хришћанској вери и светој Цркви Божјој не чини никакво насиље и зло. Омар прими тај услов у потпуности, као и остале. И кад хришћани отворише агарјанском вођи градске капије, он, притворица и лукавац, узе на се овчију кротост и смиреност, ма да је био унутра вук грабљиви: обучен у кострет од камиље длаке, уђе пешице у град и питаше: где је храм Соломонов? желећи да тамо узнесе своје богомрске молитве. А свети Софроније, који му беше изашао у сусрет, видевши га где улази у лицемерном обличју, рече: Ево, мрзост опустошења, претсказана пророком Данилом, биће на месту светом. – И плакаше много са свима хришћанима. А Омару предлагаше да баци са себе рите и обуче кнежевску одећу која му доликује.
И тако свети град Божји заузеше Агарјани, и хришћанство паде у тешко ропство. Јер нечестиви вођа агарјански, не испуни услове мира, које обећа да ће испунити, и стаде многа зла наносити јерусалимским хришћанима. Гледајући то, свети Софроније непрестано ридаше, и мољаше Бога да му узме душу, између живих на земљи да не гледа више патње хришћана и мрзост опустошења која скврнави светиње. И услиши Бог његову молитву убрзо, и он сконча свој тужни живот, 638. године, и пређе из земаљског сузног Јерусалима у горњи радосни Јерусалим, где је обиталиште свих који се веселе у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПИОНИЈА, презвитера Смирнског, и оних с њим
АПОСТОЛ наређује да славимо успомену светих: Сећајте се учитеља који вам казиваше реч Божју (Јевр. 13, 7). А то треба чинити зато, да бисмо, сећајући се њихове вере, живота и врлинске кончине, побуђивали себе на угледање на њих. Са тог разлога треба славити и успомену светог мученика Пионија. Јер он, док беше у свету, многе обрати од демонске заблуде к Богу. Он беше апостолски муж. И када, овенчан мучеништвом, пређе к Господу, он нам остави пример својих врлина, те га и сада славимо као учитеља. А почетак његовог мученичког подвига би на овај начин:
Двадесет трећег фебруара у граду Смирни прослављаше се празник светог свештеномученика Поликарпа, епископа смирнског. Том приликом нечестиви незнабошци ухватише презвитера Пионија, ревнитељку побожности Савину, Асклипиада, Македонија, и презвитера саборне цркве Лина. Јер тада беше у јеку Декијево гоњење на хришћане. Пионије беше пре тога дана сазнао да ће они бити ухапшени на празник светог Поликарпа. Стога постећи се са Савином и Асклипиадом, он узе троје вериге, метну једне на себе, друге на Савину, треће на Асклипиада, и сеђаху дома чекајући да дођу по њих и да их ухапсе. А на сам празник светог Поликарпа, пошто се после молитве прихватише мало хлеба и воде, дође с војницима редитељ идолских жртава Полемон, који је тражио и вукао хришћане на погано жртвоприношење. И он упита Пионија: Знате ли за заповест царску којом вам се наређује да жртву принесете боговима? Пионије одговори: Знамо за заповест Бога нашег којом нам се наређује да се једино Њему клањамо. Полемон онда рече: Хајдете на сабор, и тамо ћете се, иако вам се неће, покорити. Савина и Асклипиад одговорише: Ми се Богу живоме покоравамо.
И одведе их Полемон, али не силом. А народ, видевши их где добровољно носе своје окове, тискаху се за њима као за неким новим чудом. И када свети стигоше на сабор ка градоначелницима, огромна маса незнабожаца, а нарочито Јевреја, којих беше врло много у Смирни, слеже се на призор. Пошто свете изведоше на средину, Полемон им рече: Пионије, покорите се царској наредби, као што и остали учинише, и принесите боговима жртве, да не бисте били љуто мучени. А Пионије, пруживши руку к народу, стаде светла лица говорити народу: Људи смирњани, који се хвалите лепотом града и тиме што је овде живео Хомер, и ви Јевреји, чујте ме мало! Чујем где се смејете и радујете што су неки од нас пришли к вама. Но сматрате ли да је достојан смеха и забаве грех њихов, јер приносе боговима жртве не добровољно него под морањем? Али требало би да ви јелини послушате учитеља свог Хомера који каже да није добро радовати се људској несрећи. Вама пак, Јевреји, Мојсије заповеда: Кад видиш магарца непријатеља твог где је пао под теретом, немој прођи мимо, него га подигни с њим (5. Мојс. 22, 4). Тако исто треба да послушате и Соломона који каже: Кад падне непријатељ твој, не радуј се, и не горди се што се он саплео (Прич. Сол. 24, 17). А ја, слушајући учитеља мог, готов сам пре да умрем него да речи Његове погазим; и свом снагом се трудим да не одступим од заповести Његових, на које сам одавна навикао, а и друге њима научио. Зашто нас исмевате, о Јевреји! Ако смо вам, као што кажете, непријатељи, ипак смо људи. Па још тврдите да вас вређамо када истину говоримо. Но реците, кога увредисмо? кога гонисмо? кога приморасмо да се поклони идолима? Држите ли да су греси ваши равни гресима оних који сада из страха од људи нарушавају заповест Божју? Но ко је вас приморавао да служите Велфегору, или да једете жртве мртвих, или да се састајете са кћерима иноплеменика, или да синове и кћери своје приносите демонима на жртву, или да ропћете на Бога, или да грдите Мојсија, или да помишљате у срцу о поновном повратку у Мисир? А остало што сте починили, прећутаћу. И још тврдите како вас нико не може преварити. Зар не читате своје књиге: Изласка, и Судија, и Царстава, и остале, у којима сте изобличени? А ви нам указујете на неколицину од нас, који су добровољно а не под морањем, пришли идолима, и ради те неколицине ви изобличавате и осуђујете све хришћане. Али, о Јевреји, размислите, овај живот је сличан гумну, чији је стог на земљи велики. Када делатељ дође с лопатом да очисти гумно, онда плеву, пошто је лака, односи ветар, а пшеница остаје на земљи. А погледајте и на мрежу, бачену у море. Е да ли је све што се њоме ухвати и извуче, добро? Нипошто. Тако је и овај живот. Шта волите, да страдамо као неправедни или као праведни? Ако ли као неправедни, онда не треба ли и ви исто тако да страдате, пошто вас сама дела ваша оптужују за неправду вашу? Ако ли пак као невини, онда каква вам је нада на спасење што праведници страдају а ви сте неправедни? Јер кад се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити? (1. Петр. 4, 18). А приближује се Суд свету, и знаци су његови очигледни. Ја сам пропутовао све јеврејске крајеве, и прешао реку Јордан, и видео земљу која све досада показује на себи знаке гнева Божјег за грехе њених житеља, који убијају и пљачкају стране путнике. Видех дим који се од ње дизао, поља и њиве огњем спржена, без икаквог рода, без имало влаге. Видех и Мртво Море, и воду која је по Божјој казни отпала од своје природе, која не може ни животињу икакву напојити, нити тело људско у себи задржати, и која све што се баци у њу одмах избаци напоље. Но зашто спомињати оно што је далеко? Видите Декапољ, лидијски крај, огњем спаљен, који и досада стоји спаљен за казну безбожницима. Замислите планину Етну и њен Вулкан, Сицилију и њену опаљеност. А ако вам и то изгледа далеко, онда погледајте на топле воде што из земље излазе. Како се загревају и постају вреле? По свему томе познајемо да ће бити Суд, и да ће грешнике постићи казна огњем од Бога, преко његовог оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа. И због тога не служимо јелинским боговима, и нећемо да се клањамо златном идолу.
То и многе друге ствари изговори свети Пионије, а Полемон, и с њим градоначелници, и сав народ, саслушаше га у великој тишини. Затим неки грађани, заједно са Полемоном, мољаху Пионија, говорећи: Пристани, Пионије, јер те волимо због твоје доброте и кротости, и желимо да останеш жив; заиста је пријатно и слатко живети и гледати светлост сунца. Светитељ им одговори: И ја држим да је овај привремени живот пријатан, али је несравњено пријатнији онај који ми хришћеши желимо. И ја кажем да је ова светлост радосна и слатка, али је много радоснија и слађа истинита светлост коју се надамо гледати. Ово што се види телесним очима, лепо је, и ми то не потцењујемо, нити мрзимо Божју творевину; али оно невидљиво, које ми више почитујемо од видљивог, заиста је прекрасно и предивно.
А један шаљивчина, по имену Александар, човек лукав, рече: Послушај ме, Пионије! Свети му одговори: Ти најпре мене послушај, јер што ти знаш, то знам и ја, а што ја знам, то ти не знаш. А Александар, ругајући се светитељу, упита га: А ови окови због чега су на теби? Светитељ одговори: Да не мислите да идемо да се вашим идолима поклонимо, него да вам буде јасно да идемо у тамницу и на смрт за Бога нашег.
Покушавши да многим другим ласкама придобије Пионија, али без успеха, Александар рече: Нашто трошити многе речи, када они не желе да остану у животу! А народ тражаше да Пионија метну на видније место, како би сви могли чути речи његове. Али Полемон не допусти, бојећи се да се у народу не створи метеж и узбуна. И рече Полемон светом Пионију: Ако нећеш да боговима принесеш жртву, онда бар ући у њихов храм? Светитељ одговори: Какву ће корист имати идоли од моје посете њима? Полемон рече: Дај се усаветовати, Пионије! Пионије одговори: О, кад бих ја могао да вас све усаветујем да постанете хришћани! Они; се на то громко насмејаше, и рекоше: То нећеш доживети, па макар били огњем спаљени! Светитељ одговори: Страшније је после смрти вечито горети у огњу неугасивом.
Уто се блажена Савина осмехну, а Полемон са осталима упита је: Што се смејеш? Она одговори: Радујем се што сам хришћанка, јер који су чврсти у вери Христовој, они ће се радовати вечито. Безбожници јој рекоше: Смејаћеш се кад будеш пострадала како не желиш, јер жене, које се не клањају боговима, воде се у блудилиште. Она на то одговори: Бог свети истинити побринуће се о мени.
Затим стадоше записивати имена светих и њихове одговоре, којима Христа исповедаху а идоле одбациваху. А када хтедоше да запишу име Савине, шапну јој свети Пионије да не казује своје право име, него да каже да јој је име Теодотија. А то стога, да не сазна за њу њена госпођа. Јер света Савина беше робиња код неке угледне незнабошкиње. Неколико година пре овога, за царовања Гордијанова, ова незнабошкиња се трудила да своју робињу, блажену Савину, одврати од Христа. Али пошто у томе није успела, она је везану отера у неке пусте планине, где су је верни кришом хранили. Потом на велико заузимање светог Пионија, она би избављена од уза и од робовања госпођи својој. Сада пак свети Пионије се бојаше да је њена госпођа, познавши је по имену, поново не узме к себи. Зато јој и рече да каже да се зове Теодотија.
Када Полемон упита блажену Савину: Како се зовеш? она одговори: Теодотија. Полемон је упита: Јеси ли хришћанка? света одговори: Да, хришћанка сам. Полемон упита: Кога бога почитујеш? Светитељка одговори: Бога свесилнога, који је створио небо и земљу и све нас, кога смо познали преко његовог Слова оваплоћеног од пречисте и безмужне Дјеве Богородице, Господа нашег Исуса Христа.
Пошто записаше имена и одговоре све тројице светих, поведоше их у тамницу, док сав народ иђаше за њима. А неки говораху о светом Пионију: Погледајте како је сада румен у лицу овај који увек бејаше блед. Неки пак викаху: Треба мучити ове који не хтеше да принесу жртву боговима. Свети Пионије одговараше: Хајде, мучите нас, ко вам брани? Испред нас не иду маченосци, нити нас штити нека војска, у вашим смо рукама, мучите нас! – А неко, указујући на светог Асклипиада, рече: Овај хоће да принесе жртву боговима! Свети Пионије одговори: Лажеш, јер ниједан од нас то неће учинити! Неки пак спомињаху имена оних што отпадоше од Христа, и говораху: Тај и тај принеше жртве, а зашто ви нећете? Свети Пионије одговори: Сваки има своју вољу. Што је мени до тога? Ја сам Пионије. – И срђаше се народ на светог Пионија и оне с њим. И једва дођоше до тамнице, јер их народ умало не поби.
А кад уђоше у тамницу, затекоше тамо у оковима за Христа Лина, презвитера саборне цркве, и Македонију, жену из села Карине. И долажаху к њима многи верни, доносећи им понуде. Али они нису хтели да узимају, него су све раздавали тамничким стражарима. А и незнабошци неки посећиваху свете, и наговараху их на идолопоклонство. Но добијајући од њих тврде одговоре, одлажаху са чуђењем. Усто долажаху к сужњима Христовим и они, који беху хришћани, па по невољи и под морањем и из страха од мучења отпадоше од вере; и сваког дана дуго и много кукаху у тамници пред светима. Веома плакаше због њих и свети Пионије, нарочито због оних који су се одликовали чесним животом, па се уплашили мука и принели жртву идолима. И у плачу свом говораше: Ново мучење мучи ми срце и кида душу, када видим где бисер Цркве газе свиње, и звезде небеске змија обара репом на земљу, и виноград засађен десницом Божјом уништавају дивље свиње и разносе сви мимопролазници. Децо моја, коју опет с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама; храњеници моји мили, хлебом небесним отхрањени, зашто скренусте на пут пропасти? Сада безакони старци набацише мрљу на целомудрену Сузану, мислим на Цркву Христову. Сада се Аман уздиже, а Јестира се са целим племеном својим смућује. Сада настаде глад, не глад у хлебу, ни жеђ у води, него глад у слушању речи Божје. Сада задремаше све еванђелске девојке, и спавају. И испуни се реч Господња: А кад дође Син Човечји хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8). И друга реч његова: И предаће брат брата на смрт (Мт. 10, 21). Јер чујем да је сада сваки издајица ближњег свог. Ваистину сатана измоли да нас сеје као пшеницу; а огњена лопата у рукама Бога Слова нека очисти гумно своје! Обљутави со, и просута је напоље, и људи је газе. Али, нека нико не помисли, децо, да је Господ изнемогао. Не Господ, него смо ми изнемогли. Јер Он говори: Еда ли изне може рука моја да вас избави? или отежа слух мој да вас не чује? Него греси ваши одвојише вас од Бога вашег. Сагрешисмо, браћо; нарушисмо заповести Господње, и безакоње починисмо, гневећи Бога и уцвељујући ближњега. Јер један другог једемо; један другог опадамо и клеветамо, сами себе прождиремо. А требало је да правда наша буде већа од правде фарисеја и књижевника. Још чујем, како неке од вас Јевреји призивају у своје зборнице. Но чувајте се, да не упаднете у најстрашније замке, и не паднете у неопростиви грех, који је хула на Светога Духа, и не будете заједно са Јеврејима кнезовима содомским и људима гоморским, чије су руке огрезле у крви. Ми нити пророка убисмо, нити Христа издасмо или распесмо. Но зашто много говорити? Сетите се онога што сам и раније толико пута говорио. Познато вам је да Јевреји говоре да је Христос био обичан човек, и као смртан искусио смртну казну. Но нека нам одговоре на ово: Ако је био обичан и смртан човек, како се онда сав свет напуни мноштвом ученика Његових? како толики људи страдају јуначки за име Његово? како се именом обичног и смртног човека кроз толике године ђаволи изгоњаху, и сада се изгоне, и изгониће се до свршетка света? и како се премнога друга чудеса чине свемоћним именом Његовим у Цркви верних? Не разумеју бедни Јевреји да Господ наш Христос добровољно пострада и умре за нас, и васкрсе трећег дана са славом. Но они безаконици говоре да је Христос био мађионичар, и да је мађионичком силом устао из мртвих. Али, нека нам покажу које то књиге, њихове или наше, тако говоре о Христу, или који то праведан човек икада тако што рече. Зар то није очигледна лаж, и они који такву лаж говоре, нису ли најпоганији безаконици? И зашто се таквима више верује него ли праведним људима? Ја сам још у детињству слушао ту њихову лаж. У Светом Писму пише да је Саул дошао код врачаре и молио је да дозове из мртвих пророка Самуила. И учинивши своје враџбине, жена виде где из земље изађе стар човек, обучен у дугу одећу. И Саулу би јасно да је то Самуило и упита га што је хтео. Шта дакле, је ли могла та врачара истински васкрснути Самуила, или не? Ако Јевреји рекну да је могла, онда ће признати да је неправда јача од правде, и мађије моћније од светости, пошто свети пророк није могао не послушати врачару. Они који би тако говорили, мрски су и проклети. Ако пак Јевреји рекну да та врачара није могла својим мађијама истински васкрснути пророка Самуила, онда ни за Христа Господа нашег не могу рећи да је мађијском силом васкрсао из гроба. У ствари, смисао те повести Светога Писма је овај:
Како је могао ђаво, који је живео у врачари, довести у овај живот душу светог пророка која се одмара у наручју Авраамовом? Јер мање нема власти над већим, и ђаво не може заповедати светитељу, него отпали од Бога анђели слушају оне који, пошто су напустили Бога, служе њима, и дозивају их помоћу мађија. И што врачари траже од њих, то им ови испуњавају. Тражила је врачара послушног јој ђавола, и он се претвори у обличје пророково. И то није чудновато, јер када се сам Сатана, по речи апостола, претвара у анђела светла (2. Кор. 11, 14), онда није необично да и слуге његове узму понекад на себе обличје слугу Божјих, јер ће и Антихрист узети на себе обличје Христово. Жена врачара није дакле васкрсла Самуила, него је у обличју Самуиловом показала ђавола Саулу који је био отпао од Бога. То потврђује и само Свето Писмо, јер онај што се јавио у обличју Самуиловом каже Саулу: И ти ћеш сутра бити са мном. – Но како може Саул, непријатељ Божји, бити са светим пророком Самуилом? Неће ли пре бити са ђаволом, коме се пороби отступивши од Бога? Нека дакле знају лажљиви Јевреји, да се ни помоћу каквих мађија не може извршити истинско васкрсење из мртвих. И као што Самуила мађије не васкрсоше, тако ни Христос не уста помоћу мађија, него божанском силом Својом разори силу смрти; и као што добровољно пострада и умре, тако исто добровољно и васкрсе Својом силом као Бог. Ако пак они неће томе да верују, онда им реците: Иако принесмо жртву идолима, ми смо ипак бољи од вас, јер ви добровољно принесте жртву ђаволима, ма да вас нико није приморавао на то, а ми смо били приморани.
И свети Пионије сокољаше отпале, говорећи: Браћо, иако падосте у велики грех приневши жртву идолима, немојте очајавати, него се истински покајте, и опет се свим срцем обратите Христу Богу свом. Милостив је Он, и готов да прими све који Му с покајањем прилазе. И вас ће с радошћу примити као децу своју. – А они се с великим ридањем кајаху због греха свог, и обраћаху се опет ка Христу Богу.
После тога дође у тамницу Полемон, редитељ идолских жртава, и магистрат Теофил са војском и народом, и извевши свете рекоше им: Ето, ваш епископ Евктимон поклони се боговима нашим, и принесе им жртву. Хајде, договорите се и ви, па то исто учините. Не пристанете ли, онда ће вам у храму богова наших судити Лепидон жрец и Евктимон. Свети Пионије одговори: Ако је епископ Евктимон принео жртву идолима, то је ствар његове воље; шта ми имамо с тим? Но ми, нећемо принети жртве! Усто, нама треба да суди антипат, а не Лепидон, нити Евктимон, нити ви. Зашто ви, не сачекавши антипатов долазак, присвајате себи његову власт?
Ови, пошто извређаше светитеље, одоше. Али се опет вратише с војском и народом и рекоше лаж: Антипат је послао да вас воде у Ефес на истјазање. Пионије одговори: Нека дође његов изасланик и нека нас води. Теофил упита: Зар не верујете мени када вам кажем? Ја сам кнез, и треба ми веровати. – И бацивши омчу на врат светом Пионију, предаде га војницима да га воде у идолски храм. И на силу поведоше све, јер свети не хоћаху да иду к идолима, и громко викаху: Хришћани смо, какве везе имамо с идолима?
И стадоше гурати и вући свете; а светог Пионија вукући ужетом које му беше око врата, умало не удавише. А кад их доведоше насред трга, близу идолишта, свети Пионије леже на земљу, изјављујући да је хришћанин и да не жели ни ући у идолиште. Тада навалише на њега шест слугу, бијаху га и рукама и ногама, и коленима му газише по грудима. Но пошто се он веома одупираше, они га зграбише, унеше у идолиште, и пред погани жртвеник вргоше, где је још стајао несрећни епископ Евктимон, приносећи идолску жртву.
И упита Лепидон: Зашто ви, о Пионије, нећете да принесете жртве? Свети одговори: Зато што смо хришћани. Лепидон упита: Кога бога штујете? Пионије одговори: Штујемо Онога који створи небо и земљу, море, и све што је у њима. Лепидон упита: А ко би распет? Свети одговори: Онај би распет кога посла Отац на спасење света. – Кнезови се на то грохотом насмејаше, а Лепидон стаде грдити и ружити блаженог Пионија. Затим силом метнуше венце на свете мученике, – јер такав беше обичај код незнабожаца при приношењу жртава. – и примораваху их да једу од идолских жртава. А они покидаше венце, побацаше их на земљу, изгазише их ногама, и попљуваше идолске жртве.
Због тога настаде међу незнабошцима силна вика и бука, навалише на светитеље, тукоше их, и опет у тамницу одведоше. Кад је свети Пионије улазио на тамничка врата, један војник га јако удари нечим по глави, и раскрвави. И тог тренутка оног војника заболеше руке, и захвати га нека болест, и тело му се израњави, и наду, тако да је једва дисао.
Потом стиже у Смирну антипат Квинтилијан. И изведе на суд преда се само светог Пионија. Пошто га испита и виде да је непопустљив, он нареди да га нага обесе и гвозденим ноктима стружу тело његово. И док га тако мучаху, питаху га: Зашто тако хиташ к смрти? Свети одговори: Не к смрти, него к вечном животу журим.
После овог мучења свети Пионије би осуђен на смрт. И по римским прописима смртна пресуда је гласила овако: Наредисмо да Пионије, који исповеди сам да је хришћанин, буде распет и жив огњем спаљен.
Када светог мученика доведоше на место распећа и спаљења, он сам скину са себе одећу и, погледавши на своје тело, испуни се великом радошћу због чедности тела свог, па погледа на небо и заблагодари Богу што га до краја сачува у беспрекорној чедности. А на земљи лежаше крст, на коме је имао бити распет. Тада Пионије сам леже на крст, испружи руке и позва војнике да га прикују. А кад га приковаше, говораху му: Опамети се, Пионије, и покори се царској наредби, па ћемо ми одмах извући ексере, и лекари ће те излечити, и бићеш здрав. – Светитељ, поћутавши, рече: Желим да заспим, да бих бољи устао у дан свеопштег васкрсења.
Затим усправише крст са распетим на њему, укопаше га у земљу и учврстише, и около крста натрпаше много дрва, па запалише. Тада велики пламен букну свуд око светитеља. А он, затворивши очи, мољаше се у себи Богу, и не сагореваше. И сви, видевши да су му очи затворене, мишљаху да је већ умро. Но после дуго времена, када пламен већ стаде малаксавати, тада светитељ, завршивши молитву коју је тајно у срцу творио, отвори очи. А народ се зачуди, видећи га још жива у толиком огњу. Затим весела лица изговоривши уз своју молитву: Амин, он додаде: Господе, прими дух мој! – и усну.
А кад се најзад огањ угаси, тело се његово нађе потпуно цело, и ни длака једна од косе његове не беше изгорела. Лице му пак беше светло, сијајући божанском благодаћу, што беше очигледан знак радости његове свете душе, која је ушла у небеско радовање и добила победни венац из Христове деснице.
Ово се зби за царовања Декијева у граду Смирни под антипатом Квинтилијаном, у четири сата по подне у суботу једанаестог марта 250. године.
О осталим светим мученицима, који беху ухапшени са светим Пионијем и оковани у тамници држани, нема писмених података о томе у каквим мукама завршише свој подвиг. Али је ово сигурно: да и они пострадаше за Христа, и са светим Пионијем добише небески живот.
Овај свети Пионије презвитер написао је житије и страдање светог свештеномученика Поликарпе, епископа смирнског, а касније се и сам удостоји с њим части у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин.
Извор: svetosavlje.org
