Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац - O браку
Код многих се ствара утисак да брак значи само телесну насладу и ништа осим тога. Такви људи се према породичним људима односе с извесним презиром.
Подели чланак са другима
1. Изабравши породични живот, прихватили смо мноштво обавеза. Оне ти различитим кривинама ометају пут ка рају док се, напротив, неожењени веру по планинским стазицама. Супружници су повезани љубављу. Овде би, вероватно, требало да кажем да се хришћани обично упознају захваљујући нечијем посредовању. Због тога њихова узајамна осећања не успевају да се развију пре брака. То значи да би сам брак морао да одгаја љубав уместо да је хлади.
2. У браку се и од једног и од другог супружника захтева расуђивање. На жалост, веома се често дешава да брак чини живот супружника мрачним, јер су добили васпитање које је изопачило њихову свест и савест. Такви парови се брзо разводе.
3. Код многих се ствара утисак да брак значи само телесну насладу и ништа осим тога. Такви људи се према породичним људима односе с извесним презиром. Њихово понашање изазива страшне потресе у души породичног човека, који је дужан да носи и тај крст духовног мучеништва. У браку је недопуштено да се лакомислено говори о забрани телесних наслада. Не желим тиме да кажем да су породични људи неуздржани и незасити. Они поседују духовну кочницу и уздржавају се. Међутим, њима није лако да говоре о додатном уздржавању, које би могло да потраје годинама. У таквом случају почећемо да тражимо нешто са стране, изван брака. То схвата и испод тога би могла да се потпише већина породичних људи, који су често изложени снажнијим искушењима него монаси. Сматрам да ће разборит хришћанин поставити добар почетак уколико се буде придржавао уздржања током поста. То ће му много помоћи у духовном животу.
4. Награда брака је рађање деце. Међутим, постоје и парови код којих је то немогуће. Ко може да разреши мучно питање које се појављује код тих људи: могу ли они имати брачне односе или не могу? Зар не би требало да се у браку понашају као безбрачни? Мени је веома тешко да прихватим тако екстремне ставове. На крају крајева, увиђам да то не може да испуни огромна већина ожењених.
5. Немогуће је да танчине брачног живота уређује неко трећи. Обавештавање пријатеља допушта да се избегну трагичне или комичне ситуације. Међутим, недопустива је тежња неких да дају савете онда кад их нико од њих не тражи. Овде долази до једне уобичајене грешке: свима се даје један исти савет и при том се заборавља да у свету не постоје два истоветна човека са истоветним карактерима и истоветним потребама.
6. Хришћански брак мора бити стабилан. Плашим се да нас неки (неверујући) мирјани превазилазе у љубави, односно да су међусобно чвршће везани него ми, хришћани, који смо често незаинтересовани и равнодушни.
7. Сасвим је безначајно мишљење према којем је рађање деце нужно због решавања демографског проблема државе. Ниједан родитељ не размишља на тај начин, односно, не одгаја децу зато да би се увећао број становника у држави или зато да би служила у војсци и осигуравала безбедност Отаџбине. Тако могу да говоре само неожењени а не породични људи који верују да брак за свој циљ има и рађање деце јер је то како воља Божија, тако и њихова сопствена. Они се моле да њихова деца постану добри хришћани, долични свештеници, побожни монаси или светитељи. Други узроци брака не постоје.
8. Многе ствари које су написане о браку нису биле успешне јер је њихова аргументација неоснована и лако се може одбацити. Цитати које њихови аутори наводе из Светог Писма и светоотачких дела не одговарају теми. Њихово искуство је теоретско и они само покушавају да се позову на свештене текстове. Навешћу један пример. Извесни аутор је закључио да ће сваки хришћанин, који својом кривицом нема много деце, бити осуђен на вечну казну, јер се у ад упућују неправедни и грешни. Разуме се да ће, сагласно Светом Писму, тамо отићи неправедни и аутор наводи многобројне цитате из познатих текстова. Тешкоћа се састоји једино у налажењу места која осуђују оне без много деце или забрањују супружничке односе у браку.
9. Заинтересованост Цркве за рађање великог броја деце је чисто теоретска и стога не захтева од брачних парова да обавезно имају много деце. Сматрам да циркулари такође неће решити проблем. Они остављају утисак на саме своје састављаче да саосећају са брачним паровима. Резултат је ништаван. Нама су потребна дела а не теорије.
10. Кад свештеника позову у породицу да би размотрио проблем рађања деце, он мора бити веома разборит. Он не може захтевати од супружника једно или двоје деце и да се након тога зауставе. Међутим, подједнако је непромишљено и ако их саветује да имају десеторо деце, тврдећи да је то воља Божија. Уопштено говорећи, проблем се решава сам од себе. Код мене се формирало мишљење да су супружници превасходно дужни да реше питање рађања деце. На тај начин ће заједно дочекати и радости и патње које затим уследе. Кад један брачни друг приморава другога, ту не постоји љубав, па чак ни у породицама са много деце. Напротив, кад дете долази на свет на основу топле молитве и жеље својих родитеља, све се мења. То је идеалан случај.
11. Што се тиче случајева где се верујући родитељи плаше да имају много деце страхујући од нарастајућих економских тешкоћа, мислим да се такве тешкоће разрешавају сразмерно духовном узрастању супружника, и да се њихово поверење у Бога умножава рађањем другог, трећег, итд. детета.
12. Постоји много верујућих парова који долазе у неописиво тешке ситуације јер још нису нашли човека-духовника који би их разумео и подржао. Они се дословно исцрпљују и често падају у потпуно очајање.
Лако би било „решавати“ брачне проблеме по једном истом рецепту. У стварности, ми их чинимо само још сложенијима.
Као што се ни све телесне болести не могу лечити аспирином, тако се ни брачни проблеми не могу решавати по једном рецепту.
ИЗВОР: svetosavlje.org
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац - O браку
Код многих се ствара утисак да брак значи само телесну насладу и ништа осим тога. Такви људи се према породичним људима односе с извесним презиром.
1. Изабравши породични живот, прихватили смо мноштво обавеза. Оне ти различитим кривинама ометају пут ка рају док се, напротив, неожењени веру по планинским стазицама. Супружници су повезани љубављу. Овде би, вероватно, требало да кажем да се хришћани обично упознају захваљујући нечијем посредовању. Због тога њихова узајамна осећања не успевају да се развију пре брака. То значи да би сам брак морао да одгаја љубав уместо да је хлади.
2. У браку се и од једног и од другог супружника захтева расуђивање. На жалост, веома се често дешава да брак чини живот супружника мрачним, јер су добили васпитање које је изопачило њихову свест и савест. Такви парови се брзо разводе.
3. Код многих се ствара утисак да брак значи само телесну насладу и ништа осим тога. Такви људи се према породичним људима односе с извесним презиром. Њихово понашање изазива страшне потресе у души породичног човека, који је дужан да носи и тај крст духовног мучеништва. У браку је недопуштено да се лакомислено говори о забрани телесних наслада. Не желим тиме да кажем да су породични људи неуздржани и незасити. Они поседују духовну кочницу и уздржавају се. Међутим, њима није лако да говоре о додатном уздржавању, које би могло да потраје годинама. У таквом случају почећемо да тражимо нешто са стране, изван брака. То схвата и испод тога би могла да се потпише већина породичних људи, који су често изложени снажнијим искушењима него монаси. Сматрам да ће разборит хришћанин поставити добар почетак уколико се буде придржавао уздржања током поста. То ће му много помоћи у духовном животу.
4. Награда брака је рађање деце. Међутим, постоје и парови код којих је то немогуће. Ко може да разреши мучно питање које се појављује код тих људи: могу ли они имати брачне односе или не могу? Зар не би требало да се у браку понашају као безбрачни? Мени је веома тешко да прихватим тако екстремне ставове. На крају крајева, увиђам да то не може да испуни огромна већина ожењених.
5. Немогуће је да танчине брачног живота уређује неко трећи. Обавештавање пријатеља допушта да се избегну трагичне или комичне ситуације. Међутим, недопустива је тежња неких да дају савете онда кад их нико од њих не тражи. Овде долази до једне уобичајене грешке: свима се даје један исти савет и при том се заборавља да у свету не постоје два истоветна човека са истоветним карактерима и истоветним потребама.
6. Хришћански брак мора бити стабилан. Плашим се да нас неки (неверујући) мирјани превазилазе у љубави, односно да су међусобно чвршће везани него ми, хришћани, који смо често незаинтересовани и равнодушни.
7. Сасвим је безначајно мишљење према којем је рађање деце нужно због решавања демографског проблема државе. Ниједан родитељ не размишља на тај начин, односно, не одгаја децу зато да би се увећао број становника у држави или зато да би служила у војсци и осигуравала безбедност Отаџбине. Тако могу да говоре само неожењени а не породични људи који верују да брак за свој циљ има и рађање деце јер је то како воља Божија, тако и њихова сопствена. Они се моле да њихова деца постану добри хришћани, долични свештеници, побожни монаси или светитељи. Други узроци брака не постоје.
8. Многе ствари које су написане о браку нису биле успешне јер је њихова аргументација неоснована и лако се може одбацити. Цитати које њихови аутори наводе из Светог Писма и светоотачких дела не одговарају теми. Њихово искуство је теоретско и они само покушавају да се позову на свештене текстове. Навешћу један пример. Извесни аутор је закључио да ће сваки хришћанин, који својом кривицом нема много деце, бити осуђен на вечну казну, јер се у ад упућују неправедни и грешни. Разуме се да ће, сагласно Светом Писму, тамо отићи неправедни и аутор наводи многобројне цитате из познатих текстова. Тешкоћа се састоји једино у налажењу места која осуђују оне без много деце или забрањују супружничке односе у браку.
9. Заинтересованост Цркве за рађање великог броја деце је чисто теоретска и стога не захтева од брачних парова да обавезно имају много деце. Сматрам да циркулари такође неће решити проблем. Они остављају утисак на саме своје састављаче да саосећају са брачним паровима. Резултат је ништаван. Нама су потребна дела а не теорије.
10. Кад свештеника позову у породицу да би размотрио проблем рађања деце, он мора бити веома разборит. Он не може захтевати од супружника једно или двоје деце и да се након тога зауставе. Међутим, подједнако је непромишљено и ако их саветује да имају десеторо деце, тврдећи да је то воља Божија. Уопштено говорећи, проблем се решава сам од себе. Код мене се формирало мишљење да су супружници превасходно дужни да реше питање рађања деце. На тај начин ће заједно дочекати и радости и патње које затим уследе. Кад један брачни друг приморава другога, ту не постоји љубав, па чак ни у породицама са много деце. Напротив, кад дете долази на свет на основу топле молитве и жеље својих родитеља, све се мења. То је идеалан случај.
11. Што се тиче случајева где се верујући родитељи плаше да имају много деце страхујући од нарастајућих економских тешкоћа, мислим да се такве тешкоће разрешавају сразмерно духовном узрастању супружника, и да се њихово поверење у Бога умножава рађањем другог, трећег, итд. детета.
12. Постоји много верујућих парова који долазе у неописиво тешке ситуације јер још нису нашли човека-духовника који би их разумео и подржао. Они се дословно исцрпљују и често падају у потпуно очајање.
Лако би било „решавати“ брачне проблеме по једном истом рецепту. У стварности, ми их чинимо само још сложенијима.
Као што се ни све телесне болести не могу лечити аспирином, тако се ни брачни проблеми не могу решавати по једном рецепту.
ИЗВОР: svetosavlje.org
