ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АПОЛИНАРИЈЕ ДЕВИЦЕ
која се у мушком оделу и под мушким именом подвизавала

Када умре грчки цар Аркадије, син његов Теодосије имађаше осам година. Брат Аркадијев, римски цар Хонорије одреди малолетном цару за намесника проконзула Антемија, човека мудра и врло побожна. До Теодосијевог пунолетства од је владао уместо цара, због чега га и свети Симеон Метафраст који је написао ово житије, назива стално царем.

Антемије цар имађаше две кћери. Млађа, од раног детињства имађаше у себи духа нечиста, а старија, којој беше име Аполинарија, измалена много посећиваше свете цркве и провођаше време у молитвама. Када Аполинарија постаде пунолетна, родитељи смераху да је удаду. Али она то одби, и рече родитељима: Хоћу да идем у манастир да слушам Свето Писмо и да водим манастирски живот. – А родитељи јој говораху: Ми желимо да те удамо. – Она им одговори: Нећу да се удајем, него се надам да ће Бог и мене богобојажљивошћу сачувати чисту, као што чува непорочнима своје свете девојке.

И ово изгледаше родитељима ново и чудно, да девојка у тим годинама тако говори, обузета божанском жељом. И опет замоли Аполинарија своје родитеље да јој доведу неку монахињу која би је научила Псалтиру и читању Светог Писма. А цар Антемије много туговаше због њене намере, јер жељаше да је уда. Али пошто девојка беше постојана у својој жељи, и не пристајаше на просиоце, младиће високог порекла, родитељи јој рекоше: Шта онда хоћеш, кћери? – А она им одговори: Молим вас да ме дате Богу, и примићете награду за моје девичанство.

Видећи да је Аполинаријина намера непроменљива, чврста и богољубива, родитељи рекоше: Нека буде воља Господња!
– И доведоше јој искусну монахињу, која је научи да чита свете књиге. Онда Аполинарија рече родитељима: Молим вас да ме пустите да видим света места у Јерусалиму, да се помолим тамо и поклоним Часном Крсту и светом Васкрсењу Христовом. – A они је не хтедоше пустити, јер им она беше једина утеха у кући, и више је вољаху него њену сестру у којој беше нечисти дух. Но пошто она још дуго време наваљиваше на њих са истом жељом, они најзад пристадоше иако тешка срца. Онда јој дадоше многе слуге и слушкиње, и довољно злата и сребра, и рекоше јој: Узми, кћери, и иди; испуни жељу своју, јер Бог хоће да му будеш слушкиња. – И пошто је сместише у лађу, грљаху је и говораху: Сети нас се, кћери, у светим местима. – А она им рече: Као што ви испуњавате жељу срца мог, тако нека Бог испуни молитве ваше које My упућујете! И нека вас избави Господ у зли дан!

И раставши се тако с родитељима, она крену на пут. А када стигоше у Аскалон, остаде онде неколико дана због буре на мору. И обиђе тамо све цркве и манастире, молећи се и дајући поклоне. Затим нашавши сапутнике, продужи пут, и стиже у свети град Јерусалим. Ту се поклони Васкрсењу Господњем и Часном Крсту, усрдно се молећи за своје родитеље. И сваки дан посећиваше женске манастире, и даваше много милостиње потребитима. И поче отпуштати своје сувишне слуге и слушкиње, дарујући им слободу. Притом их богато обдариваше и молитвама њиховим себе препоручиваше. А после неколико дана, пошто сатвори своје молитве по светим местима, и би на Јордану, рече онима што беху с њом: Браћо моја, хоћу и вас да пустим на слободу, само хајдмо најпре у Александрију да се поклонимо светоме Мини.
– А они одговорише: Нека буде како ти кажеш, госпођо.

Када се приближаваху Александрији, дознаде за њен долазак проконзул Александријски, и посла угледне људе да је сретну и да јој се поклоне као царевој кћери. Она пак, да би избегла почасти, уђе у град ноћу, и сама дође у проконзулов дом, и поклони се њему и његовој жени. А проконзул и жена му падоше јој пред ноге, говорећи: Зашто си тако урадила, госпођо? Ми посласмо к теби да ти се поклоне, а ти, госпођа наша, дошла си и поклонила си се нама. – Одговори им блажена Аполинарија: Хоћете ли да ми учините по вољи? – Они рекоше: Да, госпођо. – Рече им света: Отпустите ме што пре, нити наваљујте на ме са почастима, јер хоћу да идем да се помолим светом мученику Мини.
– А они пошто је обдарише чесним даровима, отпустише је.

Блажена раздаде те дарове сиротињи, и задржа се у Александрији неколико дана, обилазећи цркве и манастире. У дому пак у коме борављаше, нађе једну старицу, коју богато обдари, и замоли је да јој тајно купи мантију, параман, клобук, појас кожни, и све остало од мушке монашке одеће. Старица купи све то, донесе блаженој, и рече: Бог нека ти је у помоћи, мајко моја! – Аполинарија узе одећу, и сакри је, да не би дознали њени пратиоци. Онда отпусти и остале слуге и слушкиње; само остави са собом једног старог слугу и једног евнуха. Седе на лађу и отпутова у Лиман. Ту најми превозна средства, и оде на гроб светог мученика Мине. И пошто му се поклони и сатвори своје молитве, она набави покривене кочије, и тако крену у Скит да се поклони тамошњим светим оцима.

Било је вече када кренуше на пут. Она нареди евнуху да седи позади на кочији, а слуга сеђаше напред као кочијаш и возаше. А блажена сеђаше унутра под покровом, крај себе држаше монашку одећу и мољаше се у себи, просећи од Господа помоћи да оствари своју намеру. А када наста мрак, и беше близу поноћ, кочије стигоше до једне баруштине која беше крај једнога извора, који се касније назва Аполинаријин извор. Блажена Аполинарија диже кочијски покров и виде како дремају и евнух и кочијаш. Тада скиде са себе световне хаљине, и обуче се у монашку мушку одећу, молећи се Богу: Господе, ти си ме подстакао на монаштво; удостоји ме да га до краја носим по твојој светој вољи. – Прекрсти се, и полако сиђе с кола, док су обе слуге спавале. И она зађе у баруштину, сакри се, а кола наставише пут. И настани се светитељка у пустињи крај баруштине, и живљаше сама једноме Богу, кога љубљаше. А Бог, видећи њену љубав к Њему, штићаше је руком Својом, помажући јој против невидљивих нападача, и дајући јој са палмовог дрвета храну за тело: урме.

Кочије пак оне са којих кришом сиђе светитељка продужише пут, и пред зору се пробудише слуге, евнух и старац, и на свој велики ужас приметише да им господарице нема у колима. Само видеше њене хаљине, али ње не беше. Чуђаху се много како је то неприметно сишла и куда је отишла, и ради чега је скинула са себе своје хаљине. Дуго су је тражили, дозивали је вичући, али је не могоше пронаћи. Није им ништа друго остајало, него да се врате натраг. И они се вратише у Александрију, и испричаше све проконзулу александријском. Он се томе много чудио, и одмах цару Антемију, оцу Аполинаријином, све подробно описа, и по евнуху и старцу посла хаљине његове кћери што су у колима остале.

Кад је цар проконзулово писмо прочитао, горко је плакао. Нарочито пак гледајући на хаљине своје миле кћери, неутешно су ридали и плакали и отац и мајка, a c њима и сви великаши. Онда Антемије благодарећи Бога, рече: Боже, Ти си је изабрао; утврди је у страху Твом! – И док сви плакаху, неки од великаша тешаху цара, говорећи: То је права кћи доброга оца; то је прави изданак цара благочестивог. Ради многобројних добрих дела твојих, господару царе, Бог те је благословио таквом кћерком.

– Таквим и многим другим речима ублажаваху горку тугу његову. И сви се за њу мољаху Богу да је укрепи у таквом животу, јер су сматрали да је отишла да проводи суров пустињачки живот. А тако у ствари и беше.
И проживе та света девојка неколико година на оном месту, где сиђе с кола и настани се у пустињи крај баруштине, из које безбројни комарци као облак излетаху. Ту се бораше са ђаволом, и са својим телом, које у почетку беше нежно, јер царски однеговано, али касније кожа њена постаде тврда као у корњаче, и тело јој се исуши од трудова, постова и бдења, и беше од сунчане жеге опаљено, и од непрестаних комарачких уједања веома умртвљено. А када Господ нађе за добро да је уврсти међу оце пустињаке и да је јави људима ради користи многима, учини да она напусти оно баруштинско место. Јер јој се анђео јави у сну, и нареди јој да иде у Скит, и да јој име буде Доротеј.

И пође блажена Аполинарија. Али је тако изгледала, да нико није могао распознати кога је пола, мушког или женског. И док је тако путовала пустињом, једног дана рано изјутра срете је свети Макарије, и рече јој: Благослови, оче! – А и она замоли у њега благослов. И пошто благословише један друго, иђаху ка Скиту. Света упита старца: Оче, ко си ти? – Он јој одговори: Ја сам Макарије. – А она рече: Учини ми ту љубав, оче, допусти ми да останем са твојом братијом. – И старац је одмах одведе у Скит, даде јој келију, не знајући да је то жена, него мишљаше да је евнух. Јер Бог му не откри њену тајну, због велике користи свима која је потом имала од тога бити, у славу светог имена Његовог. Упита је старац: Како се зовеш? – Она одговори: Зовем се Доротеј. Слушао сам о светим оцима што овде живе, па дођох да будем учесник њиховог живота, ако се покажем достојан.

– Опет упита старац: Који занат знаш, брате? – Доротеј одговори: Што ми наредиш, оче, то ћу радити. – И показа јој да прави ужад од лике.
И живљаше та света девојка као мушкарац, имајући келију међу мушкима, и као један од тих отаца. А Бог је чуваше, да се не дозна ко је она. И усрдно се и дању и ноћу непрестано бављаше молитвом и рукодељем. После неког времена поче јој се међу оцима ширити слава због строгости њеног живота, којом превазилазаше друге. И још јој подари Бог благодат да исцељује болести. И име Доротејево беше свима на устима, јер сви љубљаху овог тобожњег Доротеја, и поштоваху као великог оца.

Пошто прође доста времена, ђаво који беше у млађој кћери цара Антемија, сестри Аполинаријиној, стаде је јаче мучити, и викаше: Ако ме не одведете у пустињу, нећу изаћи из ње. – А ово лукавство измисли ђаво, да обелодани како Аполинарија живи међу мушкињем, и тако је отера из Скита. Али му Бог не допушташе да ишта говори о Аполинарији. И мучаше ђаво девојку, да би је одвели у пустињу. И саветоваху великаши цара да је пошаље светим оцима у Скит, да се они помоле за њу. И учини отац тако: своју бесомучну кћер посла са много слугу пустињским оцима.

Када стигоше у Скит, изиђе им у сусрет свети Макарије, и упита их: Што сте дошли овамо, чеда моја? – А они одговорише: Блаточестиви цар наш Антемије посла кћер своју да се помолите Богу и исцелите је од болести. – Старац је узе, одведе је ави Доротеју, који беше Аполинарија сестра бесомучне, и рече: Учини љубав, јер је царева кћи и требује молитве овдашњих отаца и твоје; помоли се за њу, и исцели је, јер се теби од Бога даде овај дар. – А кад Доротеј то чу, стаде плакати и говорити: Ко сам ја грешни, да тако о мени мислите као да имам власт изгонити ђаволе? – И паде на колена молећи старца: Остави ме, оче, да оплакујем многе грехе своје, јер сам немоћан, и врло неук и невичан за такво дело. – А Макарије му рече: Зар нема других отаца који чине чудеса у Богу? Али ово дело је теби препуштено. – Доротеј рече; Нека буде воља Господња! – И сажаливши се на бесомучну, одведе је у своју келију.

И познаде да је то њена сестра. И плачући над њом тешаше се. И загрливши је говораше: Добро си нам дошла, сестро! – A Бог запуши уста ђаволу, да не прокаже слушкињу Божју Аполинарију која се под видом мушкарца скривала. И светитељка се молитвом бораше са ђаволом. А једнога дана када ђаво стаде силно мучити девојку, устаде блажена Аполинарија, и подигавши руке к Богу, мољаше се са сузама за своју сестру. Тада ђаво не подносећи више силе молитвене, повика громко: О муке моје! невоља ме гони, морам да идем одавде. – И оборивши девојку, изиђе из ње. А света Аполинарија узе своју здраву сестру, одведе је у цркву, и припадајући к ногама светих отаца, говораше: Простите ме грешнога који толико у вашој средини грешим. – А они дозваше цареве људе, предадоше им цареву кћер, и отпустише их са молитвом и благословом цару. И родитељи се силно обрадоваше исцељеној кћери, и сав се Сенат радоваше са својим царем, и слављаху Бога за толику милост његову, јер гледаху пред собом девојку здраву, лицем дивну, и по нарави добру. A света Аполинарија се све већма смираваше међ оцима, и неизмерно подвизаваше, и постаде савршен схимник.

После тога ђаво опет измисли лукавство. Желећи да цара ожалости и дом његов осрамоти, а тобожњег Доротеја обрука и огорчи, уђе ђаво поново у исцељену кћер цареву. И кријаше се у њој, не показујући је као бесомучну, али учини као да је затруднела, и њен стомак растијаше из дана у дан као да је бременита. Када то приметише родитељи, смутише се веома, и питаху девојку: С ким сагреши? ко те упропасти, те си бременита? – А она, чиста и телом и душом, говораше: Не знам, и просто, не разумем откуда ми ово. – Када родитељи сурово настојаваху и бијењем је примораваху да им каже са ким паде, ђаво проговори устима њеним: Онај црноризац што је у Скиту, у чијој келији боравих, он ме напаствова, и од њега затруднех.

Тада се цар силно разјари, и посла да се уништи оно место. Када војводе са војском стигоше у Скит, са гневом затражише: Дајте нам црнорисца што је напаствовао цареву кћер и од кога је она затруднела! Дајте нам га одмах, док вас нисмо све побили! – Када то чуше, сви се оци уплашише много. А блажени Доротеј стаде усред њих и рече: Ја сам кога ви тражите. Мене као јединог кривца ухватите, а остале оце, као невине, оставите на миру. – Чувши то, оци се ожалостише, и говораху Доротеју: Идемо и ми с тобом. – Јер не вероваху да је он учинио тај грех. А блажени Доротеј рече им: Господо моја, ви се само молите за мене, a ja се уздам у Бога и у ваше молитве, да ћу се ускоро к вама вратити здрав. – Сви оци саборно уведоше га у цркву, и сатворивши за њега молитву и препоручивши га Богу, предадоше га царевим војводама. Јер знађаше ава Макарије и остали оци да Доротеј није учинио никакво зло.

Када Доротеја доведоше цару, он паде пред цареве ноге, говорећи: Молим вашу побожност да ме стрпљиво ћутке саслушате поводом ваше кћери. Само хајдмо насамо, и ја ћу вам казати све. Јер девојка није упропашћена, нити је над њеном чедношћу извршено икакво насиље, не дао Бог!

Тада се цар и царица издвојише с Доротејем, и кад беху насамо Доротеј им рече: Именом Божјим вас молим, обећајте ми да ћете, кад сазнате истину, опет ме пустити да идем на своје место. – А када му они обећаше и своју царску реч дадоше, блажена Аполинарија им рече: Моја је смерност исцелила у Богу кћер вашу молитвама светих отаца. – Чувши то, цар и царица се удивише, и просто занемеше, и веома пажљиво слушаху. А света настави: Ја ћу вам ствар открити, и досада чувану тајну обелоданити на славу имена Господњег, а на посрамљење ђавола који клевета невине. – Рекавши то, она разгрну своје груди, и показа да је не мушко него женско, и рече: Оче ја сам твоја кћи Аполинарија. – Када то родитељи чуше, просто обамреше од ужаса и чуђења. И одмах распознаше да је то њихова кћи, и обрадоваше се неисказаном радошћу, и многе сузе тог дана од радости пролише. А доведоше блаженој Аполинарији сестру њену као бремениту, и упиташе је: Познајеш ли овога црнорисца? – Она одговори: Ваистину, ово је евнух што ме исцели у Богу. – И павши пред ноге светој, мољаше да јој исцели набрекли стомак. Аполинарија подиже са земље сестру своју, стави свој длан на њен стомак, и одмах побеже ђаво, и исцели се стомак, и постаде као што је раније био. Гледајући то, родитељи слављаху Бога и говораху: Ваистину, ово је кћи наша Аполинарија. – И би плач с радошћу у царевом дому због двога: што се старија кћер Аполинарија, о којој дотле не беше ни гласа, изненада нађе, и што се друга кћи избави од недужне срамоте.

И остаде света Аполинарија неколико дана код својих родитеља, и све им потанко исприча о себи. И слављаху Бога за све његово божанско промишљање. А када света изјави да хоће да се врати у свој Скит, молише је родитељи да остане код њих, али је не могоше умолити, нити прекршити реч коју јој дадоше, када јој пре открића тајне обећаше да ће је пустити да се врати на своје место. И тако, против воље своје, пустише своју милу кћер плачући и ридајући, а уједно и веселећи се духом због тако добре кћери која себе посвети на службу Богу. И замоли блажена Аполинарија своје родитеље да се моле Богу за њу. А они јој рекоше: Бог, коме си се заручила, нека те усаврши у страху и љубави својој, и нека те милошћу својом крили. Сећај се и нас, кћери мила, у својим светим молитвама. – И хтедоше јој дати много злата да носи у Скит за потребу светим оцима, али она не хтеде узети, говорећи: Оци моји не требају богатства овога света, да не бисмо изгубили небеска блага. – И пошто сатворише молитву, много плакаху грлећи и љубећи милу кћер, па је отпустише да отпутује у свој Скит, радујући се и веселећи се у Богу.

А кад стиже у Скит, обрадоваше јој се оци и братија, јер им се брат Доротеј поврати здрав и читав. И тај дан претворише у празник, узносећи благодарност Богу. И нико не знађаше шта је Аполинарија доживела код цара, нити ко сазнаде да је она женско. И живљаше света Аполинарија, тобожњи Доротеј, међу братијом у својој келији као и раније. После кратког времена она провиде свој одлазак к Богу, и рече ави Макарију: Учини ми љубав, оче, да, у случају мога одласка из овог живота, братија не умивају моје тело нити га опремају. – Старац одговори: Како то може бити?

А када се она престави ка Господу, дођоше братија да умију тело њено, и видеше да је женско, и задивљени говораху: Слава Теби, Христе, што имаш многе тајне светитеље своје! – Удиви се свети Макарије што му ова тајна не беше откривена. Затим у сну имаде виђење: неко му говораше: „Не тугуј што тајна она беше сакривена од тебе, јер и ти треба да будеш увенчан са светим оцима од памтивека“. И каза му порекло и житије, и име блажене Аполинарије. – Пробудивши се из сна, старац сазва братију и обавести их о виђењу. И дивећи се, сви слављаху Бога, дивног у светима својим. Онда спремише тело светитељкино и чесно га сахранише на источној страни цркве у гробници светога Макарија. И од светих моштију њених биваху многа исцељења, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

Извор: svetosavlje.org