КАЗИВАЊЕ ТИМОТЕЈА, АРХИЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ, О ЧУДЕСИМА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА МИНЕ

ПОСЛЕ смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики, за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово.

У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. – Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. – Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. – Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога.

И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. – Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? – Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! – A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. – Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив.

У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог.

Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди.

Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! – Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. – Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину.

Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех.

Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му:
Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. – А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? – Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. – Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини.
Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. – Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника.

Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба.

Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? – Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: „Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа“. И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио.

Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други – проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИКТОРА и СТЕФАНИДЕ

У BPEME Римског цара Антонина, под старешинством војводе Севастијана служаше у војсци један војник родом из Италије, по имену Виктор. Овај Виктор вероваше у Господа нашег Исуса Христа и отворено пред свима исповедаше свесвето име Његово. А када у то време настаде гоњење хришћана, онда војвода призва к себи блаженог Виктора и рече му: Добисмо од цара наређење којим наређује: вас хришћане приморавати на приношење жртава нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке. – Но свети Виктор одговори: To безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса Христа, Његово је царство бесконачно, и који творе вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашег и царство је привремено, и који твори безбожну вољу његову погинуће занавек.

На то војвода рече Виктору: Ти си војник нашега цара, стога се покори његовом наређењу и принеси жртву. – He, одговори Виктор, ја сам војник не вашег земног цара него Небесног; но иако бејах привремено војник под влашћу вашега цара, ипак ја нисам престајао служити моме Цару; и сада Га оставити нећу, и идолима вашим жртве принети нећу. Стога чини што хоћеш; ево, тело је моје у рукама твојим, ти имаш власт над њим, но над душом мојом власт има само Бог мој.

Тада војвода стаде наговарати Виктора, и говораше му: Човече, ти сам себе увлачиш у опасности не извршујући царево наређење. Саветујем ти, принеси боговима жртву, да би се избавио од мука које те очекују. – Свети Виктор одговори: Ја то и желим: да трпим муке за Господа мог, и силно се радујем што ћу се удостојити да страдам за име Његово.
После оваквог одговора војвода одмах нареди да Виктору поломе прсте и ишчупају их из зглобова. Затим мучитељ страховито ужари пећ, и врже у њу светог Виктора; у њој мученик проведе три дана жив и неповређен, као некада Три Младића у пећи Вавилонској. Мучитељ пак, не очекујући да је Виктор жив, нареди у трећи дан да отворе пећ, узму из ње мучеников пепео и проспу у реку. Међутим, када отворише пећ, свети мученик изиђе из ње читав и здрав хвалећи Бога што га се огањ не дотаче и не повреди га.

Потом војвода призва неког врачара и нареди му да отровом умори светог Виктора. Врачар скува месо са смртоносним отровом, и даваше светитељу да једе. А светитељ рече: Иако не треба да примам од вас нечисто месо и једем, ипак ћу га појести, да бисте сазнали да смртоносни отров ништа не може противу силе Животодавца Господа мог. – Затим помоливши се, мученик поједе отровано месо, и ништа му не нашкоди. А врачар, видећи да поједени отров не нашкоди светом мученику, заготови друго месо са најјачим отровом, и рече светитељу: Ако ово поједеш и останеш жив, онда ћу ја оставити враџбине и мађије и поверовати у Бога твог. – Свети Виктор поједе и то месо, отровано најјачим отровом, и остаде неповређен. Тада врачар громким гласом кликну: Победио си силу враџбина мојих, Викторе, и душу моју давно већ пропалу извео си из пакла, јер ево верујем у Господа Исуса Христа кога ти проповедаш. – И врачар оде кући својој, покупи све своје врачарске књиге и све амајлије, спали их, и постаде истински хришћанин.

Међутим, војвода, видећи да ништа не нашкођује светом Виктору, разјари се страховито, и нареди да из свега мученикова тела чупају жиле. После тога нареди те мученика бацише у ужарено врело уље. А свети мученик говораше: Мени је ово врело уље тако пријатно, као жедноме студена вода. – To мучитеља још више разбесни, и он нареди да мученика обесе на дрвету и тело му свећама опаљују. При томе неки смртоносни прашак растворише у сирћету, и ту мешавину сипаху у уста мученику. А он говораше: Ово сирће и овај смртоносни отров за мене су као мед и саће медено.

Тада мучитељ, падајући у све већи и већи бес, нареди те мученику Христовом избодоше очи. Затим га обесише главачке, па се сви разиђоше, оставивши га да тако виси три дана. У четврти пак дан, сматрајући да је мученик већ умро, војници дођоше да га виде, и нашавши га жива удивише се. А спопаде их и ужас, и они сви ослепише, и сваки од њих поче тражити себи водича. Но светитељ се сажали на њих, усрдно се помоли Господу, и рече им: „У име Господа мог Исуса Христа прогледајте!“ – И они тог часа прогледаше, и отидоше те обавестише војску о томе. Но војвода се страховито разљути и нареди војницима да светом Виктору одеру кожу.

Када се то бездушно наређење извршиваше, жена нека Стефанида, хришћанка по вери, супруга једнога војника, која беше дошла да гледа светитељево страдање, виде два дивна венца где силазе с неба: и један се од њих спустио на главу светог мученика Виктора а други на њену главу. Видевши то, она стаде громогласно величати светог мученика: Блажен си ти, Викторе, и блажена су твоја страдања за Христа! Твоја жртва је благопријатна Богу као Авељева, јер си праведним срцем себе самог принео Богу! Бог је тако примио тебе као некада праведнога Еноха, кога Он са земље пренесе у рај, да не окуси смрти за време. Ти си праведан као Ној, препун добрих дела и савршен у роду свом. Поверовао си као Аврам, принео си себе Богу као Исак, потрудио си се као Јаков. Постао си премудар као Јосиф, коме би дано да прозире будућност. Претрпео си искушења као Јов, који после многих страдања победи ђавола и показа пример трпљења. Сличан си Исаији, који по наређењу цара Манасије би тестером преструган. Тебе се не дотаче огањ, као ни Трију Младића у Навуходоносоровој пећи. Наду си своју положио на Бога, као Давид син Јесејев. Ево ја видим два венца послана с неба, један велики и прекрасан, а други мањи: велики донесе теби дванаест анђела, а мањи мени; јер иако сам ја слаби сасуд, ипак сам готова да уђем у подвиг мучеништва, и да јуначки стојим за Господа нашег, и да душу своју положим за Њега.

Чувши ове Стефанидине речи, војвода нареди војницима да је узму и доведу пред њега. И гордо погледавши на њу, војвода је упита: Ко си ти? – Хришћанка, одговори светитељка. Затим је војвода упита за име и за године, па сазнавши да јој је име Стефанида, да има петнаест година и осам месеци, и да је у браку годину дана и четири месеца, он јој стаде благо говорити: Зашто ти тако брзо хоћеш да напустиш овај прекрасни свет и слатки живот и брак, и желиш да погубиш лепоту младости своје, добровољно предајући себе на смрт за Распетога. – На то светитељка одговори мучитељу: Ја остављам овај привремени и сујетни свет и све на земљи телесне сласти и мог смртног мужа, да бих могла заједно са мудрим девојкама изаћи у сусрет непропадљивом и бесмртном Женику, Христу Спасу мом. – Војвода јој рече: Мани те бесмислене и некорисне речи о твоме Богу; приступи боговима нашим и принеси им жртву. – Света Стефанида одговори: Ти и богови твоји препуни сте лажи, a ja говорим истину, јер је Господ мој истинит и у Њему нема неправде. Стога нећу принети жртву лажним боговима, него хоћу да будем пријатна жртва Истинитоме Богу који живи на небу, да не бих била лишена спремљеног ми венца у Царству Његовом.

Тада мучитељ нареди да врхове двеју тамошњих палма савију до земље и да за њих привежу свету Стефаниду, да буде растргнута. И тако, једну ногу њену привезаше за врх једне савијене палме, а другу ногу за врх друге, па опустише палме. А палме, враћајући се у свој првобитни положај, рашчеречише мученицу надвоје. Света пак душа њена, излетевши као птица из покидане мреже, нађе себи гнездо на небу у припремљеном јој венцу.
После тога војвода нареди да светог Виктора секиром посеку. Чувши за своју смртну пресуду, свети Виктор благодараше Бога. И када приступише да му одсеку главу, он прорече смрт својих мучитеља, говорећи: Кроз дванаест дана ви ћете умрети, а ваш војвода кроз двадесет четири дана биће од непријатеља одведен у ропство. – Пошто то прорече, свети мученик се помоли Богу, па саже главу своју на посечење. И чесна глава његова би одсечена секиром. По одсечењу главе светог Виктора, из тела његова истече млеко са крвљу. И многи од незнабожаца, видећи овакво чудо, повероваше у Христа. Но нарочито много њих поверова када видеше да се испуни пророчанство светог мученика, јер као што он прорече тако и би: изненада погинуше они што су га мучили, а војвода би одведен у ропство од непријатеља.
Свети Виктор и света мученица Стефанида пострадаше једанаестог новембра у граду Дамаску. А сада они благују у оном граду, коме не треба ни сунце ни месец да му светле, јер га слава Божија осветљује, и Јагње Божије му је светилник.