Када држимо заповести Христове, ништа му тиме не приносимо, јер Он нема никакве потребе, и Он је дародавац свих врлина. Пазећи на себе, ми задобијамо вечни живот и спокој неизрецивих добара. Вршењем заповести, ми потврђујемо нашу богоподобност и наше узвишено порекло, и стога избегавамо да се саобличимо животињама које немају станишта.

Добродетељ је држање заповести. Међутим, наш главни циљ нису добра дела, сама по себи, него наша вера у Христа, која их и чини достојним хвале. Добра дела су свагда постојала и постоје, али она не спасавају човека. Само вера у Христа спасава, и то вера која се изражава делима – као вршење заповести. Нити, дакле, вера остаје неделатна, нити дела без вере користе.

За људе, који су наследници пада и трулежности ( = пропадивости), вера и послушност Христу није ствар наклоности или избора, већ неопходне потребе. Свакога ко би нас спречавао да извршавамо заповести Божије, из било ког разлога, и на било који начин, било да нам је отац или мати, или било ко од рођака – одбацујемо. Јер према заповести Христовој „ко љуби оца или матер више него мене, није ме достојан“ (Мт. 10, 37).
Господ нам јасно каже. „Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је“ (Мт. 16, 25). Пропадљивост душе је алегорична.

Након пада смо се изобличили и запали у „неприродно“ стање. Пошто смо, према Павлу, „продани у ропство греху„, и са „мислима склоним злу„, учврстиле су се у нама страсне и погубне навике. На ово је мислио Господ, када је рекао да треба да се држимо заповести Његових. Тада, благодаћу Божијом, „налазимо душу“ и „саображавајући се икони творца, пресаздавамо се за живот вечни„. Треба, међутим, пазити. Ако се неко, након доброг почетка у врлинском животу и духовном напредовању, разлењи – тада трпи штету. Ако назадује, одмах се враћа узроцима страсти, и тада није тешко да им се, због навике, врати веома брзо, тако да „последње бива горе него прво“ (Мт. 12, 45). Толика је снага греха када му се човек поврати.

Душа се тада такође налази у „неприродном“ стању, разгневљена и испуњена узнемиреношћу због уживања, и тако постаје станиште најлукавијих звери – демона и страсти. Ако, пак, жели, душа може, живећи у овом свету, да се, благодаћу Божијом, обнови, да се пробуди, и да се уподоби будном животу по Богу. Тада, само тада, ће узвикнути: „Који је Бог велики као Бог наш„? Велика је радост на небесима због њеног повратка. Лукаве звери ( = демони) и страсти биће избачени напоље, анђели небески ће јој помагати, и благодат Пресветога Духа настаниће се у њој. Нико тада неће моћи да опише радост њену и задовољство њено, и нико неће моћи да је спречи да принесе добар плод дарова Христу

Оци наши, називају молитву неопходним духовним оружјем, без кога никоме није могуће да се упусти у духовну борбу. Нико не може да достигне чисту молитву, ако свагда, са послушношћу не пребива у близини Божијој, са искреним и незлобивим срцем. Због тога је Он, наш слатки Спаситељ Исус, „онај који благосиља оне који га моле, и Који даје знање људима“ (Пс. 43, 10).
Када се нађемо у невидљивој борби, надолазе безбројни напади штетних одвраћања и страсти. Међутим, расуђивање нам помаже да јасно спознамо своје дужности. Све страсти узнемиравају нападима, насртајима, подсећањима и траже да се вратимо њиховом срамном ропству. За ово нисмо криви. Није у нашој моћи да спречимо нападе, насртаје, сећања, и нисмо створени са таквим моћима. Међутим, ако желимо, можемо, уз помоћ и садејство божанске благодати, да се супротставимо и да им не подлегнемо. А о супротстављању нам је речено: „призови Ме у дан жалости, и избавићу те“ (Пс. 49, 15), и опет „ако се дух онога који влада подигне на тебе, не остављај места својега“ (Проп. 10, 4).

Три су основне страсти, од којих се рађају све остале: страстољубље, среброљубље и частољубље. За овим следи других пет злих духова. Онај, дакле, који победи три основне и владајуће страсти, убија са њима и осталих пет, и тако побеђује све страсти.
Често нам се јавља питање: зашто нас, без наше воље, ожалошћују и притискају лукава сећања, нарочито у време молитве? Све ове представе које се јављају, представљају сећање на наша ранија дела, која смо починили сопственом кривицом и за која треба да се покајемо.

Када ове помисли престану да се јављају, тада смо, благодаћу Христовом, задобили покајање, и тада су нам ти греси заиста и опроштени.
Оне страсти које су телесне, захтевају телесни подвиг, а оне које су душевне, побеђују се смиреноумљем, чистотом и љубављу.
Страсне жеље сасушују се уздржљивошћу, сједињеном са смиреноумљем; најљућем бесу супротставља се љубав и наклоност; мислима које лутају овамо онамо, супротстављамо се усредсређеном и чврстом молитвом и сећањем на Бога. Тако се очишћују сва три дела душе. На ово мисли Апостол, када говори: „Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа“ (Јев. 12, 14).
Против оних који живе у свету, и који су близу узрока страсти, демони ратују, трудећи се да их одвуку у грехе који се врше делима. Они који се налазе далеко од узрока страсти, демони узнемиравају помислима и сећањима. Ова друга борба је много страшнија од прве. Јер борба са делима нужно се одвија у времену и простору, док се борба у уму дешава одмах и брзо, слободнија је, и теже је супротставити се. У овој нетелесној борби, као оружје нам је дата чиста и усрдна молитва, за коју је зато и речено да треба да буде непрестана.

Свако страсно пристајање у помислима на забрањене жеље, тј. свако подчињавање страстима, јесте кривица подвижника. Помисао свагда долази од страсти, како би помрачила ум, а затим га потчинила, и окренула душу уживању. Душа, тада, више не може да у борби пружи отпор. Ово се назива пристанак. Ако ово стање потраје, настаје страст. Касније, корак по корак, долази и чињење греха.
Вера представља добро спољашњег настројења душе. Она у нама рађа страх Божји. Страх Божји нас научава држању заповести, што се назива праксом ( = делањем). Непомућено извршавање дела, благодаћу Христовом, води у бестрашће и слободу. Пород бестрашћа је љубав, која је испуњење заповести.
Најсавршенији начин природног делања душевних сила је следећи: разумски део душе остаје чврсто и постојано у сагледавању врлина. Желатељни се снажно враћа сагледавању врлина и усмерава је ка Христу, а афективни наоружава за борбу против демона.

Несрећну страст сећања на зло, Оци означавају као окретање уназад. Ово, и само ово, окреће и уподобљава душу ђаволу, и сасвим удаљава присуство и деловање благодати, повлачећи за собом, не милост, већ праведну срџбу и гнев Бога, Који јесте и Који се зове љубав. Моли се, дакле, топло, за добробит онога који те је ожалостио и помози му, ако можеш, да би спасао душу своју од смрти и да би био слободан у молитви својој.
У смиреној души почива Господ, а у гордој почивају све страсти и бесчашћа. Ништа друго толико не даје снагу страстима као горде мисли, и ништа друго их не може сасећи осим блаженог смирења. Зато се смирење с правом назива страстоубицом.

Онај ко се прихвата целомудрености због блажене чистоте, коју можемо назвати и бестрашћем, не треба уопште да се жалости због тела. У својим мислима и размишљању свагда треба да буде смирен. Ту много помаже и стално призивање имена Господњег.

Дела, која учествују у грађењу врлина, јесу телесни напор са знањем, док је пород страсти, стварање лењости. Пажња и суздржавање од искушења, највише укрепљују онога ко се подвизава. Чување језика пројављује делатни подвиг. Наклоност подвигу уопште, као и милостивост сразмерна снази, воде љубави, а љубав, као и увек, представља врата чистоте.
Бесциљно лутање је корен страсти, док отврдлост срца рађа гнев.

Туга, коју изазива самоосуђивање, осушује сва зла без смућивања, и доноси смиреноумље и без потврде ближњег.
Обраћање пажње на људски понос, међутим, порађа невероватну гордост, а да тога и нисмо свесни.
Сећање на Бога и размишљање о суду Божијем, доносе страх Божији у душу. Онај ко занемари савест, расипа тиме свако добро дело извршено са трудом.
Снажно оружје против лењости је љубав према Богу, а својеручни потпис овога, јесте ћутање у знању.
Послушност према ближњем, ако живи животом као и ми ( тј. подвижничким – прим. прев.), знак је да је ум задобио осећај за врлину. Са друге стране, послушност себи, представља узде незнања.
Најгора страст која војује против подвижника је хвалисање. Ова страст бива спречена, уколико је присутно смиреноумље, као глава врлина. А глава страсти и зала јесте стомакоугађање.
Онај ко је научио да непрестано стоји пред Богом, заједно са другим добрима, задобија и то, да увреде и неправде које му неко наноси, прима без узнемирења. Сузе које се овом приликом јављају, нису израз непријатељства.

У ономе ко је добрим насторјењем заволео да прима страдања, рађа се мржња према страстима. Међутим, ако се не труди, лењост се опет може вратити.
„Јер вером ходимо, а не гледањем“ (2 Кор. 5, 7). Чврста и исправна вера рађа се од страха Божијег. Страх Божији се, пак, покреће тачним држањем божанских заповести. Вршење божанских заповести, заокружује оно што називамо „праксом ( = делањем)“, што је и почетак и основа „теорије ( = созерцања)“. Плод созерцања је топла љубав. И пошто је наш Бог љубав, „који пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему“ ( 1 Јн. 4, 16).
Бесциљно лутање ( = блудење) мисли је штетно, због тога што расипа топлоту благодати, и исушује чисто пиће. Правилно говори Писмо: „похотљиво маштање развраћа ум незлобив“ (Пре. Сол. 4, 12)

 
Сећање на смрт и на будућност
 
Први почетак и основа тиховања, јесте борављење на једном месту, и тачно, са стрпљењем, држање одговарајућег начина живота.
На почетку, усредсреди ум, и непрестано се, на првом месту, сећај смрти. Не неке невидљиве смрти уопште. Сећај се коначног, последњег часа, када се душа одељује од тела. Мисли на то како се анђели и демони боре ко ће приграбити душу која дрхти и плаши се.
Мисли на лаж и на испразност овог живота овде, и колико је бесциљна заробљеност душе светским стварима. Устраши се суда и праведности Божије, која одмах сустиже и која свакоме даје у складу са делима његовим. Бог је милостив, пун сажаљења и човекољубља у овом животу. Међутим, Он је и „Бог праведности“ и суда, и зато „у Аду, нема покајања„.
Ако наш пут не би био исправан, ако наше покајање не би било потпуно, и ако би смо били избачени из броја оних који се спасавају, оно што нас чека и на шта ћемо бити осуђени је страшно, и нека би то свако избегао. „Геена, огњено језеро, црв који не спава, уједи зуба“ и остале страшне и ужасне несреће, које вечно трају.
Созерцање ( = сагледавање) свега овога, веома често доводи до спасоносних суза, које бришу ово страшно зло.

Насупрот овоме, сећање на суд сасвим другачије созерцавају праведни. Они, благодаћу и милошћу Христовом, пребивају у побожности и пажњи. У њиховим чулима борави божанска сведоброта, која их прихвата и ослобађа од тежине и бола њиховог садашњег труда. Колика, о колика ће бити радост њихова, када зачују како их Онај Кога љубе зове к себи: „Ходите к мени с ви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас ослободити“ (Мт. 11, 28).


Примање злострадања и молитва
 
Други начин који нас води овом светом тиховању, јесте, у складу са снагом, примање злострадања, које символизује ношење крста, који, по заповести, примамо. Први и најважнији почетак је пост, бдење у складу са снагом, ћутање и одрицање од мисли и дела овога света. Међутим изнад свега овога је молитва, у којој треба чврсто да стојимо, и која треба да, у складу са нашим моћима, буде стална. Колика је њена важност – то Павле неизоставно одређује – јер и у овоме веку, молитва треба да пребива у словесним бићима која је створио Бог.

За дело молитве, оци кажу да је веома важна упорност, јер ова свеврлина веома замара, због многостурког и великог добитка који доноси. Због тога не смемо да „изнемогнемо срцем“ него је потребно да „иштемо, тражимо, куцамо“ (Мт. 7, 7), како би се наше настројење пројавило „у чулима и знању„, и како бисмо се удостојили помоћи Божије. Молитва је чиста делатност ума. Ум који се навикне на непажњу и расејаност, не жели да се ограничи и да се веже за монологни начин молитве. У њему се нагомилавају забрањене слике, које бивају заоденуте маштањем, рањавајући тако ум старим навикама. Имамо, такође, и нашег најподлијег непријатеља, који нам се супротставља и војује на нас, сваки пут кад желимо да станемо на молитву. Старе навике уопште, као део овога света, представљају препреку за будући живот.
Добро стрпљење, међутим, уз помоћ благодати Божије, побеђује све недаће ако смо постојани и ако тражимо. На почетку, као и код сваког труда, свагда наилазе тешкоће. Тешкоће, пак, не представљају несрећу и лоше делање. Знамо из искуства, покренути од наших духовних отаца, да је потребно да свагда пребивамо у призивању пресветог имена Спаса нашег, чак ако је ум и расејан. Стрпљење рађа навику, која нас спасава од напора, на који смо раније били приморани. Али, и сведобри наш Спаситељ, Коме прибегавамо са стрпљењем, није могао да не види оне који га топло призивају. Он Који „док још бејасмо грешници, умре за нас“ (Рм. 5, 8), „вољу оних који га се боје испуниће, и молбу њихову услишиће, и спашће их“ (Пс. 144, 19).

За оне који желе да уђу на бојно поље покајања, нарочито подвлачимо значај пажње. Наши страшни непријатељи, не касне да поврате страсти и навике, које су у нама раније биле присутне, само ако се пажња нашег ума мало замори. Када некад чујемо наше искусне старце, да се треба молити чак ако и нема благодати, збуњујемо се, јер не знамо силу њихових речи. Када, лагано, уђемо у борилиште делатног покајања, почињемо да разумемо значај молитве. Онај који пажљиво дела у невидљивој борби, стиче искуство, и лакше може да задобије оно што „ум непријатеља његових не познаје„. Благодат задобијену без искуства, тешко је, међутим, задржати.

Искусни Оци расуђују, да најлакше напредује у врлини душа која се враћа са покајањем, ако се бори правилно и са побожношћу. Насупрот њој је душа која је узнапредовала, али се због лењости вратила пређашњем животу. Ова друга ће, након свог пада, задобити мноштво противника, у свом настојању да поправи почињену грешку. Посрнуће је изазвала непажња и тиме је увређена божанска благодат, која је ослободила душу човекову ранијег нечистог живота, те се она не враћа лако као саборац. Тада, услед обесхрабрења, наступа озлојеђеност, која долази од очајања. А озлојеђеност је гневни и неискусни водич, који води у несигурно.

ИЗВОР Књига: СТАРАЦ ЈОСИФ АСКИСИ – БОГОРОДИЦА ПОСВЕЋЕЊА, 1998.
Интернет издање:  svetosavlje.org