Преподобни Никодим Светогорац - О молитви Исусовој
Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви
Подели чланак са другима
„Умна или молитва срца, по светим Оцима, првенствено означава ону молитву при којој човек сабира ум свој у срце своје, и без да говори устима, он само са унутарњом речју, у срцу изговараном, говори ону кратку и једноставну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, задржавајући притом по мало дисање. У преносном и ширем смислу, умном молитвом се назива и свака друга проста молитва која се не изговара устима него умом и реченом унутарњом речју срца.
Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви, молећи се Богу свим умом и срцем својим, да би те помиловао и да би ти даровао оно што је корисно за твоје спасење. Јер уколико већи труд захтева ова умна молитва од молитве произношене устима, утолико и допире пре до уха Божјег, који боље чује умни вапај срца него велико довикивање устима. Зато Бог и говораше Мојсију, који га само умно и у срцу мољаше за Јудеје: „што вапијеш к мени?“ (Изл. 14, 15).
Пошто је милост Божија опште име и обухвата све благодатне дарове које тражимо од Бога и које нам Бог даје, то можеш за било шта што од Бога иштеш да употребиш речену кратку и свеобухватну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају.
Дајем ти овде и неколико примера како да се молиш, уколико ти то више одговара, у разним околностима и за за различите потребе. Тако на пример, кад тражим од Бога било коју врлину или дар, можеш се молити умно и срцем овако:
„Господе Боже мој, дај ми овај дар или врлину, у славу твоју и част“.
Или овако:
„Господе, верујем да је по Твојој вољи и у славу Твоју, ако од Тебе тражим ову милост; нек се испуни, дакле, на мени Твоја воља“.
Кад те некад нападну твоји духовни непријатељи, овако се помоли:
„Пожури и похитај, Боже мој, у помоћ моју, да ме непријатељи не победе“.
Или: „Боже мој, уточиште моје, снаго душе моје, хитно ми помози, да не паднем“.
Уколико се борба продужи, настави и ти да се овако молиш, јуначки се супротстављајући ономе који те напада. Кад љута борба утихне, окрени се Богу своме, стави пред њега непријатеља твог који те напада, и своју немоћ да му се одупреш, говорећи:
„Гле, Господе, дело руку доброте твоје, купљено Крвљу Твојом! Гле, непријатељ Твој који тражи да га уништи и да га прогута! Теби, Господе, прибегавам! Ти си једина нада моја, Ти који си добар и свемоћан. Погледај на немоћ моју и спремност, ако ми Ти не помогнеш, да му се и невољно потчиним. Помогни, дакле, о надо моја и сило душе моје“.
И на то те потсећам: кад се умориш да се умно молиш и са срцем, тада можеш изговарати гласно устима, било молитву:
„Господе Исусе Христе, Син Божији, помилуј ме“ (као што кажу свети Оци), било друге молитве које сам желиш.
Али и тада се труди да сабираш ум свој, да пази на речи молитве.
Неки кажу да се умном молитвом назива још и то, када човек, сабравши све духовне силе своје душе у срце, и без да ишта збори, било устима било унутрашњом речју, само умом поима и дубоко у себи осећа присуство Бога; и неуклонљиво размишља о томе, како он стоји пред Њим некад са страхом и трепетом, као осуђеник, некад са живом вером у Његову помоћ, некад пак са љубављу и радошћу, спреман да му вечно служи.
То је оно о чему говори Давид: „свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8). Ова молитва може да буде и само са једним неодступним погледом ума к Богу, покајним и молебним, који је као неко ћутљиво сећање на онај дар и ону благодат, коју смо тражили раније од Њега, речју и срдачним молењем. Зато, пошто ова молитва може да се без муке врши на сваком месту, сваким поводом и под свим околностима, – држи је у рукама својим као неко силно и лакоупотребљиво оружје, па ћеш добити велику корист и помоћ“.
(Из „Невидљиве борбе, “ гл. 46)
Какве и које плодове даје умна молитва
1. „Плод који се рађа од овог молитвеног делања је следећи: Кад се ум дугим подвигом навикне да борави у срцу, он се, по Св. Диадоху, удаљује од лепота овога света, и почиње да мрзи и избегава чулна задовољства; јер по речима истога оца „онај који се за свагда усели у своје срце, напушта све спољашње лепоте, и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље“ (гл. 57). Удаљује се исто тако и од заблуда (које настају) из фантазије и маштања, ослобађајући се тако и од напада које врше преко уобразиље прљаве и лукаве помисли. Јер сабирајући кроз молитвени мир своју голу и префињену силу у неизречену дубину срца, ум свлачи са себе сваки задебљали идол и слику уобразиље, због ускоће у срцу и малог простора, слично змији која скида своју кожу кад се провлачи кроз уско место. Поред тога, кад ум навикне да пребива у срцу, не само што воли да затвара двери одаје своје и да молитвено тихује, не само што воли да затвара врата уста својих и да ћути, него затвара стражењем и унутрашњу двер неизречене речи, не допуштајући злим духовима и демонима да преко њега говоре зло које би они хтели, и лукаве помисли, кроз које човек постаје нечист пред Богом, који истражује срце и бубреге. Зато је и рекао Св. Јован Лествичник: „телу затвори двер ћелије, говору врата језика, а духу унутрашњу двер“ (Поука 27).
2. Још је плод ове молитве у томе што ум, налазећи се у срцу и гледајући духовно и унутарњим оком, и видећи ружни и прљави лик који се уобличио у њему, и одвратну маску коју је навукао на себе преко нечистих и недозвољених ствари и претстава које је видео, преко прљавштина које је чуо – задобија тиме смирење и плач и сузе. А како да се и не смири бедник, видећи да му је све у срцу мрачно и погружено у некакву дубоку и тешку таму, чији узрок су греси, које је учинио речју, делом и помишљу. Ево шта о томе каже преподобни Марко: „Како ће онај којим су завладале (нечисте) помисли бити у стању да види њима прикривен грех, који им је извор, који и јесте мрак и магла душе, зачет од лукавих мисли и дела?“ (Глава 224, О онима који мисле да се делима оправдају). Како да не плаче и да се не жалости јадник, видећи да је његов разумни део препун са толико гордих, толико неразумних, толико безбожних и демонских помисли? Како да не плаче несрећник видећи своје осећање заробљено толиким прљавим помислима и толиким нечистим жељама?
И своју вољу са толико злих помисли и толико неуравнотежених нагона и стремљења, уперених против ближњег? Једном речју, како да се не скруши и не пролије крваве сузе? Или како да не завапи к Исусу жалостиво, да му се смилује и да га излечи? Како да то не уради кад види срце своје оковано толиким безбројним страстима, отврдло каменом неосетљивошћу, и изранављено толиким ранама? И кад сазна да му је сав унутрашњи човек, не храм Божји и благодатни, но разбојничка пећина и радионица греха и демона? Тако ће му се, због тога смирења и плача и суза, Бог смиловати, одморити га од страсти, и ослободити од напада помисли и демона.
3. Плодотворна је она и по томе што овај повратак ума у срце, и неодступно бављење његово у срцу и умно созерцавање и стражење и чврста сабраност, и у тој сабраности молење, – постаје, по светом Калисту, као чисто огледало, у коме ум види рђаве наклоности срца, лукаве покрете својих помисли, нападе и прикрадања и заседе нечистих духова. Просто речено, ум ту види јасно све своје погрешке, све до најмање, и тако призива Исуса у помоћ, и тражи опроштај, каје се, тугује, пада пред Њега, додаје плач плачу и смирење смирењу, и чини све што му је могуће да се исправи и да више не греши. Зато нам о таквој молитви рече и Јован Лествичник: „молитва ће ти открити твоје духовно стање, због чега је богослови сматрају огледалом монаха.“ (Поука 28).
4. Плод ове молитве је и чистота природе, и ради чистоте природе давана надприродна енергија божанске благодати Св. Д
уха. Јер као што св. Оци пронађоше природна средства, начине и методе: пост, бдење, лежање на земљи, коленопреклањање, поклоне, уздржање, и друге трудове и злопаћење тела, да би очистили људску природу од страсти које се противприродно уселише у њу, – тако су исти ти св. Оци измислили и овај природни метод повратка и сабирања ума у срце, да би што лакше и што брже очистили и ум и срце, и то не само њих који су главни човекови органи, најпрефињенији и најпријемчивији за зло, а уз то и покретачи на грех, него и све друге делове и удове тела, дебље и теже променљиве (по зналцима природе и закона кретања, код сваког природног тела прво се покрећу и мењају тањи његови и префињенији делови а потом преко њих и дебљи). Циљ им је био да тако преко чишћења њих очисте сву човекову природу од страсти, и да је преко чистоте припреме да прими натприродну благодат и енергију Божју. А овај метод чисти природу брже зато што има за дело истовремено и материју и предмет којим се бави, тј. прву и општу и све заповести садржећу заповест: заповест о љубави човека према Богу свом душом, свим срцем, свом снагом и свим умом својим, због које заповести му се и даје (али и због других) натприродна благодат Божја.
5. Њен плод је и ово: кад се ум навикне да улази у срце, да разговара са унутрашњом речју и да налази своју вољу, да види самог себе и све своје силе, онда не остаје без радости и весеља, но, као што се радује и весели човек који после дуге отсутности уђе у свој дом, јер се удостоји да види своју жену и децу, тако бива, по речима божанског Никифора, и са умом, кад уђе у срце своје. Исто то каже и Јосиф Вриеније, у његовом делу „О уму“, позивајући се на Никифора који пре њега беше.
Остављајући за моменат сва остала добра и натприродне дарове којих се човек удостојава од овог духовног повратка ума и срдачне молитве, додајем укратко још и ово: преко ове умне и срдачне молитве можеш да сачуваш ум и срце своје, ако не потпуно чистим и безстрасним, – то је у свету врло тешко постићи (да не кажем и у пустињи и усамљености „због немарности и лукавства нашег“, како рече божански Јован Лествичник), али бар да их обестрастиш и очистиш колико је год то могуће. Јер такву заповест даде Бог човеку, да чува срце своје од страсти и злих помисли, рекавши: „пази се да не буде реч тајна у срцу твом безакоње“ (5 Мој. 15, 9). О тој изреци Св. Василије написа својим царским пером целу беседу (беседа о „Пази се“), а Св. Соломон поручује: „сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Приче Сол. 4, 23).
(Из књиге „Саветни приручник“, гл. 10, О чувању ума и срца)
О созерцавању имена Исусовог
Има ли ишта блаженије? или пријатније? или сладосније од непрестаног размишљања о славном, слатком и многожељеном имену Исуса Христа, кроз кога ма шта човек затражио од Оца или самога Христа – одмах то добија? … Која мисао или сећање могу бити радоснији и божанственији од помисли и сећања на спаситељно и богоприлично и страшно име Исуса Христа Сина Божјег, име које је изнад сваког имена, пред којим се приклања, и пред којим ће приклонити своје колено све што је на небу и на земљи и у преисподњи …
Ово ти написах, брате, побуђен преизобиљем љубави коју имам за твоје спасење. Научих то, као ђаче, пребогато из свештених књига богомудрих Отаца и чух преко живе речи неких духовних стараца, који га делимично испробаше и на опиту. Што се пак мене тиче, ништа од свега тога не успех окусити и опитно научити, због моје велике немарности и страсности“.
Интернет издање: svetosavlje.org
Преподобни Никодим Светогорац - О молитви Исусовој
Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви
„Умна или молитва срца, по светим Оцима, првенствено означава ону молитву при којој човек сабира ум свој у срце своје, и без да говори устима, он само са унутарњом речју, у срцу изговараном, говори ону кратку и једноставну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, задржавајући притом по мало дисање. У преносном и ширем смислу, умном молитвом се назива и свака друга проста молитва која се не изговара устима него умом и реченом унутарњом речју срца.
Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви, молећи се Богу свим умом и срцем својим, да би те помиловао и да би ти даровао оно што је корисно за твоје спасење. Јер уколико већи труд захтева ова умна молитва од молитве произношене устима, утолико и допире пре до уха Божјег, који боље чује умни вапај срца него велико довикивање устима. Зато Бог и говораше Мојсију, који га само умно и у срцу мољаше за Јудеје: „што вапијеш к мени?“ (Изл. 14, 15).
Пошто је милост Божија опште име и обухвата све благодатне дарове које тражимо од Бога и које нам Бог даје, то можеш за било шта што од Бога иштеш да употребиш речену кратку и свеобухватну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају.
Дајем ти овде и неколико примера како да се молиш, уколико ти то више одговара, у разним околностима и за за различите потребе. Тако на пример, кад тражим од Бога било коју врлину или дар, можеш се молити умно и срцем овако:
„Господе Боже мој, дај ми овај дар или врлину, у славу твоју и част“.
Или овако:
„Господе, верујем да је по Твојој вољи и у славу Твоју, ако од Тебе тражим ову милост; нек се испуни, дакле, на мени Твоја воља“.
Кад те некад нападну твоји духовни непријатељи, овако се помоли:
„Пожури и похитај, Боже мој, у помоћ моју, да ме непријатељи не победе“.
Или: „Боже мој, уточиште моје, снаго душе моје, хитно ми помози, да не паднем“.
Уколико се борба продужи, настави и ти да се овако молиш, јуначки се супротстављајући ономе који те напада. Кад љута борба утихне, окрени се Богу своме, стави пред њега непријатеља твог који те напада, и своју немоћ да му се одупреш, говорећи:
„Гле, Господе, дело руку доброте твоје, купљено Крвљу Твојом! Гле, непријатељ Твој који тражи да га уништи и да га прогута! Теби, Господе, прибегавам! Ти си једина нада моја, Ти који си добар и свемоћан. Погледај на немоћ моју и спремност, ако ми Ти не помогнеш, да му се и невољно потчиним. Помогни, дакле, о надо моја и сило душе моје“.
И на то те потсећам: кад се умориш да се умно молиш и са срцем, тада можеш изговарати гласно устима, било молитву:
„Господе Исусе Христе, Син Божији, помилуј ме“ (као што кажу свети Оци), било друге молитве које сам желиш.
Али и тада се труди да сабираш ум свој, да пази на речи молитве.
Неки кажу да се умном молитвом назива још и то, када човек, сабравши све духовне силе своје душе у срце, и без да ишта збори, било устима било унутрашњом речју, само умом поима и дубоко у себи осећа присуство Бога; и неуклонљиво размишља о томе, како он стоји пред Њим некад са страхом и трепетом, као осуђеник, некад са живом вером у Његову помоћ, некад пак са љубављу и радошћу, спреман да му вечно служи.
То је оно о чему говори Давид: „свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8). Ова молитва може да буде и само са једним неодступним погледом ума к Богу, покајним и молебним, који је као неко ћутљиво сећање на онај дар и ону благодат, коју смо тражили раније од Њега, речју и срдачним молењем. Зато, пошто ова молитва може да се без муке врши на сваком месту, сваким поводом и под свим околностима, – држи је у рукама својим као неко силно и лакоупотребљиво оружје, па ћеш добити велику корист и помоћ“.
(Из „Невидљиве борбе, “ гл. 46)
Какве и које плодове даје умна молитва
1. „Плод који се рађа од овог молитвеног делања је следећи: Кад се ум дугим подвигом навикне да борави у срцу, он се, по Св. Диадоху, удаљује од лепота овога света, и почиње да мрзи и избегава чулна задовољства; јер по речима истога оца „онај који се за свагда усели у своје срце, напушта све спољашње лепоте, и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље“ (гл. 57). Удаљује се исто тако и од заблуда (које настају) из фантазије и маштања, ослобађајући се тако и од напада које врше преко уобразиље прљаве и лукаве помисли. Јер сабирајући кроз молитвени мир своју голу и префињену силу у неизречену дубину срца, ум свлачи са себе сваки задебљали идол и слику уобразиље, због ускоће у срцу и малог простора, слично змији која скида своју кожу кад се провлачи кроз уско место. Поред тога, кад ум навикне да пребива у срцу, не само што воли да затвара двери одаје своје и да молитвено тихује, не само што воли да затвара врата уста својих и да ћути, него затвара стражењем и унутрашњу двер неизречене речи, не допуштајући злим духовима и демонима да преко њега говоре зло које би они хтели, и лукаве помисли, кроз које човек постаје нечист пред Богом, који истражује срце и бубреге. Зато је и рекао Св. Јован Лествичник: „телу затвори двер ћелије, говору врата језика, а духу унутрашњу двер“ (Поука 27).
2. Још је плод ове молитве у томе што ум, налазећи се у срцу и гледајући духовно и унутарњим оком, и видећи ружни и прљави лик који се уобличио у њему, и одвратну маску коју је навукао на себе преко нечистих и недозвољених ствари и претстава које је видео, преко прљавштина које је чуо – задобија тиме смирење и плач и сузе. А како да се и не смири бедник, видећи да му је све у срцу мрачно и погружено у некакву дубоку и тешку таму, чији узрок су греси, које је учинио речју, делом и помишљу. Ево шта о томе каже преподобни Марко: „Како ће онај којим су завладале (нечисте) помисли бити у стању да види њима прикривен грех, који им је извор, који и јесте мрак и магла душе, зачет од лукавих мисли и дела?“ (Глава 224, О онима који мисле да се делима оправдају). Како да не плаче и да се не жалости јадник, видећи да је његов разумни део препун са толико гордих, толико неразумних, толико безбожних и демонских помисли? Како да не плаче несрећник видећи своје осећање заробљено толиким прљавим помислима и толиким нечистим жељама?
И своју вољу са толико злих помисли и толико неуравнотежених нагона и стремљења, уперених против ближњег? Једном речју, како да се не скруши и не пролије крваве сузе? Или како да не завапи к Исусу жалостиво, да му се смилује и да га излечи? Како да то не уради кад види срце своје оковано толиким безбројним страстима, отврдло каменом неосетљивошћу, и изранављено толиким ранама? И кад сазна да му је сав унутрашњи човек, не храм Божји и благодатни, но разбојничка пећина и радионица греха и демона? Тако ће му се, због тога смирења и плача и суза, Бог смиловати, одморити га од страсти, и ослободити од напада помисли и демона.
3. Плодотворна је она и по томе што овај повратак ума у срце, и неодступно бављење његово у срцу и умно созерцавање и стражење и чврста сабраност, и у тој сабраности молење, – постаје, по светом Калисту, као чисто огледало, у коме ум види рђаве наклоности срца, лукаве покрете својих помисли, нападе и прикрадања и заседе нечистих духова. Просто речено, ум ту види јасно све своје погрешке, све до најмање, и тако призива Исуса у помоћ, и тражи опроштај, каје се, тугује, пада пред Њега, додаје плач плачу и смирење смирењу, и чини све што му је могуће да се исправи и да више не греши. Зато нам о таквој молитви рече и Јован Лествичник: „молитва ће ти открити твоје духовно стање, због чега је богослови сматрају огледалом монаха.“ (Поука 28).
4. Плод ове молитве је и чистота природе, и ради чистоте природе давана надприродна енергија божанске благодати Св. Д
уха. Јер као што св. Оци пронађоше природна средства, начине и методе: пост, бдење, лежање на земљи, коленопреклањање, поклоне, уздржање, и друге трудове и злопаћење тела, да би очистили људску природу од страсти које се противприродно уселише у њу, – тако су исти ти св. Оци измислили и овај природни метод повратка и сабирања ума у срце, да би што лакше и што брже очистили и ум и срце, и то не само њих који су главни човекови органи, најпрефињенији и најпријемчивији за зло, а уз то и покретачи на грех, него и све друге делове и удове тела, дебље и теже променљиве (по зналцима природе и закона кретања, код сваког природног тела прво се покрећу и мењају тањи његови и префињенији делови а потом преко њих и дебљи). Циљ им је био да тако преко чишћења њих очисте сву човекову природу од страсти, и да је преко чистоте припреме да прими натприродну благодат и енергију Божју. А овај метод чисти природу брже зато што има за дело истовремено и материју и предмет којим се бави, тј. прву и општу и све заповести садржећу заповест: заповест о љубави човека према Богу свом душом, свим срцем, свом снагом и свим умом својим, због које заповести му се и даје (али и због других) натприродна благодат Божја.
5. Њен плод је и ово: кад се ум навикне да улази у срце, да разговара са унутрашњом речју и да налази своју вољу, да види самог себе и све своје силе, онда не остаје без радости и весеља, но, као што се радује и весели човек који после дуге отсутности уђе у свој дом, јер се удостоји да види своју жену и децу, тако бива, по речима божанског Никифора, и са умом, кад уђе у срце своје. Исто то каже и Јосиф Вриеније, у његовом делу „О уму“, позивајући се на Никифора који пре њега беше.
Остављајући за моменат сва остала добра и натприродне дарове којих се човек удостојава од овог духовног повратка ума и срдачне молитве, додајем укратко још и ово: преко ове умне и срдачне молитве можеш да сачуваш ум и срце своје, ако не потпуно чистим и безстрасним, – то је у свету врло тешко постићи (да не кажем и у пустињи и усамљености „због немарности и лукавства нашег“, како рече божански Јован Лествичник), али бар да их обестрастиш и очистиш колико је год то могуће. Јер такву заповест даде Бог човеку, да чува срце своје од страсти и злих помисли, рекавши: „пази се да не буде реч тајна у срцу твом безакоње“ (5 Мој. 15, 9). О тој изреци Св. Василије написа својим царским пером целу беседу (беседа о „Пази се“), а Св. Соломон поручује: „сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Приче Сол. 4, 23).
(Из књиге „Саветни приручник“, гл. 10, О чувању ума и срца)
О созерцавању имена Исусовог
Има ли ишта блаженије? или пријатније? или сладосније од непрестаног размишљања о славном, слатком и многожељеном имену Исуса Христа, кроз кога ма шта човек затражио од Оца или самога Христа – одмах то добија? … Која мисао или сећање могу бити радоснији и божанственији од помисли и сећања на спаситељно и богоприлично и страшно име Исуса Христа Сина Божјег, име које је изнад сваког имена, пред којим се приклања, и пред којим ће приклонити своје колено све што је на небу и на земљи и у преисподњи …
Ово ти написах, брате, побуђен преизобиљем љубави коју имам за твоје спасење. Научих то, као ђаче, пребогато из свештених књига богомудрих Отаца и чух преко живе речи неких духовних стараца, који га делимично испробаше и на опиту. Што се пак мене тиче, ништа од свега тога не успех окусити и опитно научити, због моје велике немарности и страсности“.
Интернет издање: svetosavlje.org
