Преподобни Антоније Велики

„Долази време када ће људи полудети када виде некога ко није луд и дићи ће се против њега и рећи „ти си луд“ јер он није као они.“
Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје.

По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства.

Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења.

Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења.
За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси.

Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем:

– „Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?“

Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум.
Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи.

Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге.
Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.