Ђаво Богочовеку приступа са искушењем (Лк.4,1-13).
И од људи ко бива ослобођен од тога?

Онај који врши вољу лукавог не трпи нападе, него само бива усмераван на све веће и веће зло.
Чим, пак, човек почне да долази к себи и да помишља на нови живот по вољи Божијој, одмах се покреће сва војска сатанска: како који зна жури да расеје добре мисли и намере покајника. Ако не успеју да га од тога одврате, они се старају да ометају добро покајање и исповест.

Ако, пак, ни у томе не успеју, труде се да посеју кукољ усред плодова покајања и напора у очишћењу срца.
Не успеју ли да улију свој дух, покушавају да искриве добро.

Одбијани у унутрашњости, нападају споља.
И тако до краја живота. Чак ни умрети не дају у миру.

И по смрти јуре за душом док не прође ваздушна пространства у којима лебде и имају своје јазбине.

„О како је то неутешно и страшно!“
За верујуће, међутим, ту нема ничег страшног.
Јер, над оним ко је богобојажљив они немају никакве силе, већ само галаме унаоколо.

Трезвоумни молитвеник пушта стреле на њих, и они се држе далеко од њега, не смејући да му приступе.
Јер, они се боје истинског пораза.

Они у понечему успевају само због наших пропуста.
Уколико ослабимо у пажњи, или дозволимо да се заведемо њиховим призрацима, они почињу да нас смелије узнемиравају.

Ако се на време не опоменемо свог пропуста они нас опкољавају, а уколико се душа досети преваре – опет одскачу и из далека посматрају не би ли опет како пришли.
Тако дакле, буди трезвоуман, бди, моли се, и непријатељ ти ништа неће моћи учинити.

Иѕвор: svetosavlje.org