Апостол облачи Хришћане у свеоружје Божије (Еф.6,11).
Ово је у сагласности са прошлим поучењем. Јер, онога који је, чувши позив Божији, предузео почетак новог живота и, уз помоћ благодати Божије, са своје стране принео сву ревност, очекује борба а не почивање на душецима.

Он је оставио свет, и свет ће због тога почети да га притешњава; он се истргао из власти ђавола, и ђаво ће га гонити и постављати му замке како би га скренуо са доброг пута и опет вратио под своју власт; он се одрекао себе, одрекао се сопствености са свим мноштвом страсти, но грех, који живи у нама, не пристаје да се одједном растане са животом у самоугађању, те ће стално покушавати да, уз разне обмане, опет успостави онај поредак живота којим се тако богато раније хранио и насићавао.

Ето три непријатеља – сваки са безбројном војском.
Главнокомандујући је ђаво, а његови најближи помоћници су демони. Они све подстичу ка греховном животу – противнику духовног живота.
Због тога апостол, као да других сасвим и нема, против њих и наоружава Хришћанина.

Јер, говори, не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12).
Јер, кад њих не би било, може бити, ни борбе не би било.

Исто тако, ако се они одбију и поразе, ми остајемо без непријатеља.
Нека, дакле, свако види куда треба да усмери своје стреле или, у крајњем случају, са које стране треба највише да се чува.

И нека се чува! Апостол је навео неколико оруђа. Међутим, сва она имају силу само у Господу.
Због тога су нам опитни духовни борци и предали: именом господа Исуса побеђуј противнике.

Иѕвор: svetosavlje.org