Стога још говори Господ: Обратите се мени свим срцем својим, постећи и плачући и тужећи.
И раздерите срца ваша, а не хаљине своје, и обратите се Господу Богу своме, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и многомилостив…

Трубите у трубу, наредите пост, прогласите светковину…
женик нека изиђе из своје клети и невеста из ложнице своје…
нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу:

Опрости Господе народу своме (Јоил 2,12-17).

Ко још слуша овај глас који се разлеже у Цркви?
Кад би се са неба насред трга разлегао громовити глас:

„Поштедите, људи, сами себе, да би вас и Господ поштедео“, може бити да би га неко и чуо и освестио се од опијености покојем, похотама и вином.

Свештеници не престају да возглашавају:
„Поштеди Господе!“.

Међутим, од Господа долази страшни одговор:
„Нећу поштедети, јер нико не тражи да га поштедим“.

Сви леђима окренути стоје према Господу.
Сви су се одвојили од Њега и заборавили га.

Иѕвор: svetosavlje.org