Смокви која је била богата лишћем али није имала плода, Господ је одузео благослов – и, она се осушила (Мк.11,13-20).

То је поука делом.
Под смоквом се подразумевају људи који су наизглед исправни, док су по суштини својих дела недостојни одобравања.

Ко су ти људи?
То су они који знају да красно разговарају о вери, али немају саму веру.

Они појмове вере имају само у своме уму.
Такви су и они који су исправни само по спољашњем понашању, док су по својим осећањима и расположењима врло неисправни.

Они праведна дела показују само дотле док нису у стању да сакрију своју неисправност; чим је, пак, то мoгyћe – они их не чине.
На пример, они дају милостињу када неко проси у присуству људи; уколико, пак, просјак буде сам, они га чак и изгрде.

Они иду у цркву да се моле Богу; на очиглед свих се моле, а и код куће се моле да се не би осрамотили пред домаћима.

Међутим, чим су сами – нeћe ни да се прекрсте.
О мисаоном и срдачном обраћању Богу нису ни чули.

Ми се, пак, помолимо да Бог не допусти да и сами будемо такви.
Јер, у том случају не бисмо могли да избегнемо суд изречен над смоквом.

Иѕвор: svetosavlje.org