Старац ЈЕФРЕМ Аризонски - Када нам је тешко да се молимо?
Када нам је тешко да се молимо не треба себе да мучимо прекорима зато што је то нездрава реакција која указује на повређено самољубље.
Подели чланак са другима
Шта да радимо када нам је тешко да се молимо?
Када нам је тешко да се молимо не треба себе да мучимо прекорима зато што је то нездрава реакција која указује на повређено самољубље, а не на свест о сопственој огреховљености. Преузети одговорност (за грешку) је нешто сасвим природно. Међутим, ми себе прекоревамо обично онда када не желимо да мењамо своје понашање. На пример, желео бих да се сутра причестим, али видим да опет нисам спреман, јер сам поново био духовно непажљив. Тада почнем да оптужујем себе да сам „за све сам крив“, а то само значи да ћу и сутра и прекосутра бити исти такав. Наравно да смо за све криви ми сами, а не неко други, али (јалово) оптуживати себе није пут за излаз из проблема.
Савремени човек, чија је пажња усмерена на оно што је спољашње, навикао се да проводи живот у различитим активностима, да се занима за све и свашта. Личност савременог човека је до те мере раздељена у себи, да једно говори, друго слуша, а треће му је у срцу: гледаш га и уопште не знаш о чему тај човек размишља. Али, ми смо дужни да напрежемо своју пажњу, да би нам оно што изговарамо устима ушло у срце, да би нас испунило умиљењем. Када певамо: „Господи, возвах к Тебје!“, нека и наше срце кличе: „Слава Теби, Боже!“, прослављајући Господа.
Све зависи од воље човекове, од њеног усмерења. Проверавајте себе када кренете у цркву. У вашем срцу треба да оживи оно што (у цркви) изговарају ваша уста или што чује ваше уво. Да ли често о томе размишљате? Не тако често, зар не? Погледајте животиње: оне не схватају шта за њих значи паша. Но, да ли ми, када идемо у цркву, размишљамо о томе да треба да будемо непосредни учесници богослужења?
О молитви треба судити не само по њеном својству, по сузама и осећањима која изазива у нама, то јест да ли (током молитве) осећамо умиљење или не, већ и по њеној учесталости и непрекидности. Понекад кажемо: „Боље је молити се један сат са снажним молитвеним осећањем, неголи молити се двадесет сати без осећања“. Тиме покушавамо да прикријемо своје безакоње. Правилно је молити се што је могуће више и, истовремено, обраћати пажњу да се молимо што је могуће усрдније, дејственије и трпељивије. Важно је да се човек моли постојано: тада ће се кретати ка духовној слободи упркос томе што пролази кроз тешкоће, невоље, унутарње сумње због несавршености своје молитве.
Ако под изговором да ми је молитва слаба, или да ми је ум несабран приликом молитве, почнем да запостављам усрдну и непрестану молитву, убрзо ћу потпуно престати да се молим. Проћи ће ми читав дан (без молитве) и тек када пођем у постељу сетићу се да се данас нисам ниједном помолио. Тада ћу почети да се молим, али ће се у моме срцу и уму опет јавити помисли које ће ме одвући од молитве.
Наше срце је затворено за Бога зато што се предало другим стварима. Затвореност нашега срца (за Бога) је својеврсна охладнелост, откинутост од Бога. Наше срце је тада раздељено у себи, рашчлањено, раздробљено на мноштво потреба, мноштво проблема, мноштво запитаности, мноштво интересовања, уситњено је на делиће, и када покушамо да саберемо те делиће (током молитве), неће нам поћи за руком. То је зато што нам је срце охладнело за Бога.
Међутим, када човек започне духовну борбу и престане да се самооправдава, када почне да пројављује духовну истрајност, тада ће његово срце, упркос својој охладнелости и раздробљености, почети изнова да открива и проналази Бога.
Већина вас, видећи колико је охладнело и раздробљено његово срце, долази код нас, свештеника, и пита: „Шта да радим, оче? Моје срце је немо, ништа не осећам!“ А ја им одговарам: „То што је твоје срце немо није разлог да прекинеш да се молиш. Напротив, то је само разлог да пројавиш своју упорност у молитви, да убрзаш молитвено дамарање свога срца, да умножиш број својих метанија и суза“. Ако тако будеш чинио, осетићеш да ће твоје срце, мало по мало, почети да се открављује. Када киша падне на исушену земљу, земља отвара своје поре и упија влагу. Слично овоме, када благодат Божија сиђе са Неба у срце човеково, срце се отвара и упија благодат Божију.
ИЗВОР: svetosavlje.org
Старац ЈЕФРЕМ Аризонски - Када нам је тешко да се молимо?
Када нам је тешко да се молимо не треба себе да мучимо прекорима зато што је то нездрава реакција која указује на повређено самољубље.
Шта да радимо када нам је тешко да се молимо?
Када нам је тешко да се молимо не треба себе да мучимо прекорима зато што је то нездрава реакција која указује на повређено самољубље, а не на свест о сопственој огреховљености. Преузети одговорност (за грешку) је нешто сасвим природно. Међутим, ми себе прекоревамо обично онда када не желимо да мењамо своје понашање. На пример, желео бих да се сутра причестим, али видим да опет нисам спреман, јер сам поново био духовно непажљив. Тада почнем да оптужујем себе да сам „за све сам крив“, а то само значи да ћу и сутра и прекосутра бити исти такав. Наравно да смо за све криви ми сами, а не неко други, али (јалово) оптуживати себе није пут за излаз из проблема.
Савремени човек, чија је пажња усмерена на оно што је спољашње, навикао се да проводи живот у различитим активностима, да се занима за све и свашта. Личност савременог човека је до те мере раздељена у себи, да једно говори, друго слуша, а треће му је у срцу: гледаш га и уопште не знаш о чему тај човек размишља. Али, ми смо дужни да напрежемо своју пажњу, да би нам оно што изговарамо устима ушло у срце, да би нас испунило умиљењем. Када певамо: „Господи, возвах к Тебје!“, нека и наше срце кличе: „Слава Теби, Боже!“, прослављајући Господа.
Све зависи од воље човекове, од њеног усмерења. Проверавајте себе када кренете у цркву. У вашем срцу треба да оживи оно што (у цркви) изговарају ваша уста или што чује ваше уво. Да ли често о томе размишљате? Не тако често, зар не? Погледајте животиње: оне не схватају шта за њих значи паша. Но, да ли ми, када идемо у цркву, размишљамо о томе да треба да будемо непосредни учесници богослужења?
О молитви треба судити не само по њеном својству, по сузама и осећањима која изазива у нама, то јест да ли (током молитве) осећамо умиљење или не, већ и по њеној учесталости и непрекидности. Понекад кажемо: „Боље је молити се један сат са снажним молитвеним осећањем, неголи молити се двадесет сати без осећања“. Тиме покушавамо да прикријемо своје безакоње. Правилно је молити се што је могуће више и, истовремено, обраћати пажњу да се молимо што је могуће усрдније, дејственије и трпељивије. Важно је да се човек моли постојано: тада ће се кретати ка духовној слободи упркос томе што пролази кроз тешкоће, невоље, унутарње сумње због несавршености своје молитве.
Ако под изговором да ми је молитва слаба, или да ми је ум несабран приликом молитве, почнем да запостављам усрдну и непрестану молитву, убрзо ћу потпуно престати да се молим. Проћи ће ми читав дан (без молитве) и тек када пођем у постељу сетићу се да се данас нисам ниједном помолио. Тада ћу почети да се молим, али ће се у моме срцу и уму опет јавити помисли које ће ме одвући од молитве.
Наше срце је затворено за Бога зато што се предало другим стварима. Затвореност нашега срца (за Бога) је својеврсна охладнелост, откинутост од Бога. Наше срце је тада раздељено у себи, рашчлањено, раздробљено на мноштво потреба, мноштво проблема, мноштво запитаности, мноштво интересовања, уситњено је на делиће, и када покушамо да саберемо те делиће (током молитве), неће нам поћи за руком. То је зато што нам је срце охладнело за Бога.
Међутим, када човек започне духовну борбу и престане да се самооправдава, када почне да пројављује духовну истрајност, тада ће његово срце, упркос својој охладнелости и раздробљености, почети изнова да открива и проналази Бога.
Већина вас, видећи колико је охладнело и раздробљено његово срце, долази код нас, свештеника, и пита: „Шта да радим, оче? Моје срце је немо, ништа не осећам!“ А ја им одговарам: „То што је твоје срце немо није разлог да прекинеш да се молиш. Напротив, то је само разлог да пројавиш своју упорност у молитви, да убрзаш молитвено дамарање свога срца, да умножиш број својих метанија и суза“. Ако тако будеш чинио, осетићеш да ће твоје срце, мало по мало, почети да се открављује. Када киша падне на исушену земљу, земља отвара своје поре и упија влагу. Слично овоме, када благодат Божија сиђе са Неба у срце човеково, срце се отвара и упија благодат Божију.
ИЗВОР: svetosavlje.org
